Раскол незаклетих () односи се на поделу у државним црквама Енглеске, Шкотске и Ирске, након свргавања и изгнанства Џејмса II и VII током Славне револуције 1688. године. Као услов за службу, од свештенства се захтевало да се закуне на верност владајућем монарху; из различитих разлога, неки су одбили да положе заклетву његовим наследницима, Вилијаму III и II и Мери II. Ови појединци су називани незаклетима (енгл. ), од латинског глагола iūrāre или jūrāre, што значи „заклети се”.
У Цркви Енглеске, процењује се да је око 2% свештеника одбило да се закуне на верност 1689. године, укључујући девет бискупа. Обичном свештенству је дозвољено да задржи своје положаје, али након што су покушаји компромиса пропали, шест преживелих бискупа је смењено 1691. године. Расколничка Црква незаклетих формирана је 1693. године када је бискуп Вилијам Лојд именовао сопствене бискупе. Његовом поступку се успротивила већина енглеских незаклетих, који су остали унутар Цркве Енглеске и понекад се називају „крипто-незаклетима”. Иако никада није била бројна, Црква незаклетих је брзо опала након 1715. године, мада су мање конгрегације постојале све до 1770-их.
У Шкотској, верско решење из 1690. године уклонило је праксе Високе цркве и епископалне бискупе, и обновило Цркву Шкотске (популарно познату као Кирк) са презвитеријанским устројством. Они служитељи који су одбили да прихвате ове промене су протерани, што је довело до поделе признате Законом о шкотским епископалцима из 1711. године, чиме је створена засебна Шкотска епископална црква. Када је Џорџ I постао краљ 1714. године, већина шкотских епископалаца одбила је да се закуне на верност хановерском режиму, стварајући раскол који је трајао све до смрти Чарлса Едварда Стјуарта 1788. године.
Покрет незаклетих у Цркви Ирске био је безначајан, иако је изнедрио јакобитског пропагандисту Чарлса Леслија. Епископална црква у Северној Америци тада је била део Цркве Енглеске, али је углавном остала нетакнута све до након Америчке револуције када је литургија шкотских незаклетих утицала на литургију нове Епископалне цркве у САД.
Порекло мини|лево|upright=0.8|Седам бискупа, јун 1688. Њихово ослобађање било је кључни фактор у свргавању краља Џејмса II, али су петорица постала незаклета из савести.
У модерној употреби, презвитеријанско и епископално подразумева разлике и у управљању и у доктрини, али то није био случај у 17. и 18. веку. Епископалним структурама су управљали бискупи које је именовао монарх; презвитеријанско је подразумевало владавину старешина које су бирале конгрегације. У доба када се претпостављало да су „права религија” и „права влада” једна те иста ствар, расправе о црквеном управљању и пракси често су одражавале политичке разлике, а не само верске.
Године 1688, све три државне цркве су биле епископалне по структури и протестантске по доктрини, али су се суочавале са различитим изазовима. У Енглеској, преко 90% припадало је Цркви Енглеске, док су већина искључених били Протестантски неконформисти који су желели да пониште Закон о униформности из 1662. и да им се дозволи повратак у Цркву. У Ирској, преко 75% становништва чинили су католици, док је Црква Ирске била мањина чак и међу ирским протестантима, од којих су већина били неконформисти концентрисани у Алстеру. Готово 98% Шкота били су чланови Цркве Шкотске (или Кирка), знатно ближи по доктрини ирским неконформистима него Цркви Енглеске и представљали су организациони хибрид, са бискупима који су председавали над презвитеријанским структурама.
Џејмс је постао краљ 1685. године са широком подршком у сва три краљевства, али то се променило када се чинило да његова политика прелази границе толеранције према католицизму и претвара се у напад на државну цркву. Ратови три краљевства од 1638. до 1652. године истакли су опасности од верских подела, а умерене струје на обе стране желеле су да избегну раскол. Многи су подржали Џејмса 1685. из страха од грађанског рата уколико би био заобиђен; до 1688. године, чинило се да само његово свргавање може спречити рат. Његово гоњење Седам бискупа због бунтовничке клевете у јуну 1688. отуђило је торијевце који су чинили његову главну базу подршке у Енглеској. Многи су ово сматрали кршењем његове крунидбене заклетве којом је обећао да ће задржати примат Цркве Енглеске, што је питање поштовања заклетви учинило кључним.
Енглески покрет незаклетих
„Незаклети” генерално означава оне који су одбили да положе Заклетву на верност новим монарсима, Вилијаму III и Мери II. Ово укључује „неодричуће” (енгл. ), оне који су одбили да положе Заклетву одрицања 1701. и 1714. године, којом се од њих захтевало да одбаце право Стјуарта на престо. Девет бискупа су постали незаклети, укључујући надбискупа кентерберијског Вилијама Санкрофта и петорицу од седам бискупа које је Џејмс гонио у јуну 1688.Бискупи Цркве Енглеске који су постали незаклети: Вилијам Санкрофт, Томас Кен, Џон Лејк, Франсис Тарнер, Томас Вајт, Томас Картрајт, Роберт Фрамптон, Вилијам Лојд и Вилијам Томас. Једна студија процењује да је 339 припадника свештенства постало незаклето, око 2% укупног броја; од њих, 80 се касније повиновало, што је надокнађено са још 130 оних који су одбили Заклетву одрицања у 1701. или 1714. години. Ово занемарује природни пад броја, па би стварни број у било ком тренутку био мањи, док је већина била концентрисана у областима као што су Лондон и Њукасл, што имплицира да су велики делови Енглеске остали нетакнути контроверзом.
Идентификовање световних чланова је сложеније, јер су заклетву морали да полажу само они који су обављали јавне функције. Један извор идентификује укупно 584 свештеника, учитеља и универзитетских професора као незаклете, али ово готово сигурно умањује њихов стварни број. Разлози за непокоравање су варирали; неки, попут бискупа Томаса Кена, сматрали су да их обавезује заклетва Џејмсу, али се нису противили новој влади и наставили су да присуствују црквеним службама. Други су тврдили да је нови режим нелегитиман, јер су божанско право и наслеђе значили да краљеви не могу бити свргнути, што је „државно питање”. Фундаменталнији проблем било је „црквено питање”, веровање да Парламент нема право да се меша у црквене послове, било да се ради о именовању или смењивању бискупа и свештенства, или о променама црквених политика.
Историја мини|десно|upright=0.8|Бискуп незаклетих Џорџ Хикс (1642–1715), главни покретач расколничке Цркве незаклетих.
Обично свештенство је углавном било нетакнуто и, иако су незаклети бискупи били суспендовани у фебруару 1690, Вилијам их је задржао на дужности док је покушавао да преговара о компромису. Када ово није успело, у мају 1691. године Парламент Енглеске именовао је шест нових бискупа, с обзиром на то да су тројица од првобитних девет у међувремену умрла. У мају 1692, Санкрофт је делегирао своја овлашћења бискупу Лојду, који је у мају 1693. именовао Томаса Вагстафа (1645–1712) и Џорџа Хикса (1642–1715) за нове бискупе незаклетих. Лојд је тврдио да је само желео да успостави принцип да Парламент нема право да лишава или именује бискупе, али је то створило формални раскол; велика већина остала је унутар државне цркве, док је Вагстаф одбио да користи своја овлашћења.
Неки истакнути незаклети вратили су се у цркву 1710. године, укључујући Хенрија Додвела (1641–1711) и Роберта Нелсона (1656–1715). Хикс, чији су тврдокорни ставови о божанском праву и примату власти Стјуарта довели до његовог именовања за капелана Чарлса II 1683. године, био је главни покретач цркве незаклетих; она је нагло опала након његове смрти 1715. године. Смрт Томаса Вагстафа у октобру 1712. оставила је Хикса као последњег преживелог бискупа незаклетих. Да би осигурао опстанак цркве, Хикс и два бискупа из Шкотске епископалне цркве, Арчибалд Кембел и Џејмс Гадерар, посветили су Џеремија Колијера, Натанијела Спинкса и Самјуела Хоуза за бискупе у јуну 1713. године.
У 1719. години, црква незаклетих се поделила на фракције „корисника” (енгл. ) и „некорисника” (енгл. ), при чему су обе стране посветиле своје бискупе. Суштински, некорисници су желели коначно помирење са главном Црквом Енглеске, док су корисници желели да обнове традиционалне литургије, укључујући употребу Књиге заједничких молитава из 1549. Године 1716, корисници су започели расправе о унији са Грчком православном црквом, које су се наставиле до 1725. пре него што су обе стране признале неуспех. Упркос томе што су се две фракције сложиле да се поново уједине 1732. године, поделе су се наставиле са контингентом корисника који је предводио бискуп Арчибалд Кембел и малом групацијом некорисника са седиштем у Лондону под бискупом Џоном Блекберном.
До раних 1740-их, значајне конгрегације незаклетих биле су ограничене на Њукасл, Лондон и Манчестер. Године 1741, Роберт Гордон је постао последњи регуларни бискуп незаклетих, а његово посвећење је одобрио де јуре Џејмс III; умро је 1779. године, а његову конгрегацију у Лондону апсорбовала је Шкотска епископална црква. То је оставило малу конгрегацију у Холборну, која је била снажно јакобитска и 1788. је одбила да призна Џорџа III, пре него што је нестала 1790-их. Бискупа Кембела наследио је корисник Томас Дикон, који је предводио засебну групу у Манчестеру познату као Православна британска црква, или „ОБЦ”. Она се удаљила од Цркве Енглеске, истражујући примитивне литургије и инсистирајући на одсуству државне контроле, а имала је јакобитске симпатије; неколико чланова, укључујући три Диконова сина, придружили су се Манчестерском пуку који је учествовао у Устанку из 1745. године. ОБЦ је тешко опстајала почетком деветнаестог века, али је угашена у року од деценије након смрти бискупа Вилијама Картрајта из Шрузберија 1799. Постоје сугестије да су се елементи њене теологије поново појавили у Оксфордском покрету 1830-их.
Бројност и значај мини|лево|upright=0.8|Леди Елизабет Хејстингс, типичан представник торијеваца Високе цркве повезаних са незаклетима, чији је утицај био далеко већи од њиховог броја.
Чланство у расколничкој цркви првобитно је било ограничено на свештенике, а касније се проширило на световно становништво. Углавном ограничене на урбане средине, њене конгрегације су се стално мењале, што отежава процену броја; сугерише се да су били занемарљиви, свакако мање од католика, који су чинили око 1% становништва. Много више је било „крипто-незаклетих”, оних који су остали у државној цркви након 1693. године, али су делили неке бриге незаклетих; иако симпатизери Стјуарта, само мали број њих су били активни јакобити. Типичан представник ове Високе цркве и торијевске групе била је Леди Елизабет Хејстингс, ћерка грофа од Хантингдона, лојалисте Стјуарта. Њихова подршка се заснивала на „црквеном питању” и противили су се мерама које су виђене као умањење примата Цркве Енглеске. Оне су укључивале Закон о толеранцији из 1689. године и „повремени конформизам”, који је католицима и неконформистима омогућавао ограничену слободу богослужења.
Као резултат тога, католицизам Стјуарта представљао је непремостиву препреку за њихову рестаурацију, иако су постојали покушаји да се преобрате Џејмс и његови наследници; када је принц Чарлс посетио Лондон 1750. године, примљен је у цркву незаклетих, вероватно од стране бискупа Роберта Гордона.Касније се вратио у Католичку цркву. Упркос ограниченом броју, свештенство незаклетих вршило је значајан утицај на црквену политику. Многи су се противили променама након 1689. које су Цркву Енглеске удаљиле од лодијанских принципа ауторитета и омогућиле већу толеранцију различитих пракси. То је довело до захтева да Конвокација, или црквена скупштина, има већи утицај на политику; сугерише се да је ово био сукоб између претежно торијевског свештенства Високе цркве и виговских бискупа. Франсис Атербери, касније повезан са јакобитском завером из 1722. године, био је истакнути присталица Конвокације, иако сам није био незаклет.