Лавовски погроми били су узастопни погроми и масакри над Јеврејима који су се догодили у јуну и јулу 1941. године у граду Лавову, у немачком окупираном делу источне Пољске, односно западне Украјине (данас Лавов, Украјина). Масакре су починили украјински националисти (пре свега припадници Организације украјинских националиста — ОУН), немачке покретне јединице за убијање (ајнзацгрупе) и део градског становништва, у периоду од 30. јуна до 2. јула, као и од 25. до 29. јула, током немачке инвазије на Совјетски Савез. Хиљаде Јевреја убијене су како у самим погромима, тако и у акцијама ајнзацгрупа.

У првом погрому Јевреји су били мета украјинске милиције, украјинских становника и, у мањој мери, Пољака. Повод за погром било је откриће хиљада тела у три лавовска затвора, чије су жртве убијене током масакра над затвореницима које је починио совјетски НКВД. За ова убиства у јавности су широко окривљавани „јеврејски бољшевици“. Наредне масакре усмеравале су немачке власти у оквиру Холокауста у источној Европи. Лавовски погроми били су предмет бројних историографских расправа, посебно у погледу тога у којој мери су украјински националисти имали водећу или саучесничку улогу у њиховом извршењу.

Позадина Лавов је био непосредно пред Други светски рат мултикултурални град са 312.231 становником. Од 1918. до 1939. године био је у саставу Друге Пољске Републике. Од укупног броја становника, етнички Пољаци чинили су 157.490, односно нешто више од 50%, Јевреји 99.595 (32%), а Украјинци 49.747 (16%).

Након заједничке немачко-совјетске инвазије на Пољску, Совјетски Савез и Немачка су 28. септембра 1939. године потписали Немачко-совјетски споразум о граници и пријатељству, којим је око 200.000 km² пољске територије, настањене са око 13,5 милиона људи различитих националности, припало Совјетском Савезу. Лавов је потом припојен Совјетском Савезу.

Према подацима совјетске тајне полиције (НКВД), након почетка немачке инвазије на Совјетски Савез 22. јуна 1941. године, током масакра над затвореницима које је починио НКВД, у Украјинској Совјетској Социјалистичкој Републици убијено је скоро 9.000 затвореника. Због хаоса који је пратио брзо повлачење совјетских снага и непотпуне документације, сматра се да је овај број вероватно мањи од стварног. Према проценама савремених историчара, број жртава у западној Украјини вероватно је износио између 10.000 и 40.000. По националној припадности, око 70% жртава били су Украјинци, док су Пољаци чинили приближно 20%.

Према историчару Џефрију Копстајну, пољско становништво је долазак Немаца очекивало „са мешавином страха и наде“, јер је било незадовољно губитком контроле над градом током совјетске окупације. Украјинска мањина је од 1939. године формално сматрана „власником“ града, али је украјинска националистичка интелигенција совјетску власт доживљавала као велико разочарање и увреду својим тежњама ка истински независној Украјини. Од Немачке су очекивали ослобођење и помоћ да поново успоставе Лавов као престоницу свог националног пројекта.

Још пре немачке инвазије на Совјетски Савез, део украјинских националиста, нарочито припадници Организације украјинских националиста (ОУН), сарађивао је са Немцима.

Како наводи историчар Џон Пол Химка, ОУН је у то време била подељена организација. У Лавову је националистички покрет преузела фракција лојална Степану Бандери, позната као ОУН-Б, коју је локално предводио Јарослав Стецко, истакнути Бандерин сарадник и изразити антисемита. Стецко је 1939. године објавио чланак у којем је Јевреје описао као „номаде и паразите“, народ „превараната“ и „егоиста“, чији је циљ да „исквари херојску културу ратничких народа“. Такође је заговарао тезу о наводној завери јеврејских капиталиста и јеврејских комуниста.

На нивоу читаве организације, ОУН-Б је Јевреје представљала као ослонац бољшевичког режима, али је на свом Другом великом конгресу, одржаном у априлу 1941. године у Кракову, изричито позвала Украјинце да се уздрже од антијеврејских погрома, сматрајући их скретањем пажње са стварног непријатеља — Москве. Ипак, припреме локалне организације ОУН-Б за очекивану немачку инвазију обухватале су и упутства из маја 1941. године намењена планираним јединицама милиције, у којима је наведено да је „у време хаоса и пометње дозвољено ликвидирати непожељне пољске, руске и јеврејске активисте, посебно њихове присталице“. У истим упутствима Руси, Пољаци и Јевреји означени су као непријатељи украјинског народа које треба „уништити у борби“.

Погроми и масовна убиства

Први погром У време немачког напада на Совјетски Савез, у Лавову је живело око 160.000 Јевреја. Тај број се до краја 1939. године повећао за више десетина хиљада, услед доласка јеврејских избеглица из немачком окупиране Пољске.

Лавов је у раним јутарњим часовима 30. јуна 1941. године заузео Вермахт. Немачке снаге чинили су 1. брдска дивизија и батаљон „Нахтигал“, који је био потчињен Абверу и попуњен етничким Украјинцима. Истог дана Немци су присилили Јевреје да уклањају тела жртава које је убио НКВД из градских затвора, као и да обављају друге послове, попут рашчишћавања рушевина насталих бомбардовањем и чишћења зграда. Према сведочењима преживелих, поједини Јевреји су том приликом били злостављани од стране Немаца, а неки су и убијени. Истог поподнева немачка војска је известила да становници Лавова свој бес због убистава у затворима усмеравају „на Јевреје... који су одувек сарађивали са бољшевицима“.

Током јутра 30. јуна у граду је формирана привремена Украјинска народна милиција. У њеном саставу били су активисти Организације украјинских националиста (ОУН) који су са Немцима дошли из Кракова, чланови ОУН који су већ живели у Лавову, као и бивши совјетски полицајци који су или прешли на другу страну или су били припадници ОУН инфилтрирани у совјетску полицију. ОУН је подстицала насиље над Јеврејима, које је започело у поподневним часовима 30. јуна, уз активно учешће украјинске милиције, чији су припадници носили траке у националним бојама — жутој и плавој. Бивши совјетски полицајци задржали су плаве униформе совјетске милиције, али су уместо црвене звезде на капама носили украјински трозубац. Летци које је ОУН делио током првих дана немачке инвазије позивали су становништво: „Не бацајте још своје оружје. Узмите га. Уништите непријатеља. ... Москва, Мађари, Јевреји — то су ваши непријатељи. Уништите их.“

Током вечери 30. јуна украјински националисти прогласили су независну украјинску државу. У прогласу који је потписао Јарослав Стецко („Акт о обнови украјинске државе“) истакнута је блискост ОУН са нацистичком Немачком и најављена будућа сарадња, уз образложење да Немачка „помаже украјинском народу да се ослободи московске окупације“. Истовремено, градом се ширила вест о открићу хиљада лешева у три градска затвора, након масакра над затвореницима које је починио НКВД.

Погром је у пуном обиму избио наредног дана, 1. јула. Јевреји су одвођени из својих станова, приморавани да на рукама и коленима чисте улице или да изводе понижавајуће радње којима су представљани као комунисти. Нејеврејски становници окупљали су се на улицама и посматрали догађаје. Јеврејке су биле посебно изложене понижавању: свлачена им је одећа, тучене су и злостављане. У једном таквом случају, сцену је снимила немачка војна пропагандна јединица. Забележени су и случајеви силовања. Јевреји су наставили да буду довођени у три затвора, најпре ради ископавања тела, а потом и ради погубљења. Историчар Џон Пол Химка је, на основу фотографија погрома, идентификовао најмање двојицу припадника ОУН-Б — Ивана Ковалишина и Михајла Печарског.

Према Химки, иако ОУН Јевреје није сматрала својим главним непријатељем — ту улогу су имали Пољаци и Руси — припадници организације су највероватније нападали лавовске Јевреје како би се додворили Немцима, надајући се да ће им бити дозвољено оснивање марионетске украјинске државе. Антисемитизам руководилаца ОУН, нарочито Стецка, такође је представљао један од важних чинилаца.

У новијим истраживањима Ксенија Кјебузински и Александар Мотил указују на више фактора који су допринели погрому. Они истичу уочљиво присуство појединих јеврејских активиста у комунистичким структурама, иако је само мањи део Јевреја подржавао совјетску окупацију. То је, уз широко распрострањен антисемитизам међу пољским и украјинским становништвом, које је имало мало стварних контаката са јеврејским суседима и избеглицама, допринело стварању уверења да Јевреји подржавају комунизам и Совјетски Савез. Кјебузински и Мотил такође наглашавају значајну улогу нацистичке пропаганде у подстицању насиља.

Џефри Копстајн истиче да су Немци радо подстицали локално антијеврејско насиље, али да су се такви напади дешавали и на местима где немачке снаге нису биле непосредно присутне. Њихово присуство у Лавову, према његовом мишљењу, олакшало је избијање погрома и учинило га суровијим, али није било ни једини ни неопходан узрок. Он сматра да је незадовољство совјетском окупацијом несумњиво било један од важних чинилаца, али указује да су етнички украјински сарадници совјетских власти, чији је идентитет био познат, углавном били поштеђени. Због тога закључује да је улога украјинских националиста била значајна, али да је погрешно посматрати погроме првенствено као операцију ОУН. Према њему, ОУН је била релативно мала организација са ограниченим бројем активиста, која је настојала да придобије локално становништво, али је подршка била непостојана и често опортунистичка. Претерано истицање њене улоге, сматра Копстајн, може довести до занемаривања кључне чињенице да су у погрому, који је попримио карактер масовног насиља, учествовали и широки слојеви украјинског становништва. Копстајн такође наглашава да је снажан ционистички покрет међу лавовским Јеврејима — за разлику од појединих других делова западне Украјине, где је подршка ционизму била слабија или је подршка комунистима била израженија, а погроми ређи — представљао претњу како пољским, тако и украјинским националистима.

Убиства која су починиле ајнзацгрупе Потјединице Ајнзацгрупе Ц стигле су у Лавов 2. јула, након чега је насиље додатно ескалирало. Још већи број Јевреја доведен је у затворе, где су стрељани и сахрањивани у свеже ископаним масовним гробницама. У то време украјинска милиција стављена је под команду СС-а.

Поред учешћа у погрому, Ајнзацгрупа Ц спровела је низ масовних убистава која су се наставила наредних дана. За разлику од „затворских акција“, ова стрељања нису се одвијала пред окупљеним грађанима. Уз помоћ украјинске милиције, Јевреји су сакупљани на градском стадиону, одакле су камионима превожени до места погубљења.

Украјинској милицији помагале су организационе структуре ОУН, неорганизовани украјински националисти, као и обични грађани и малолетници. Немачки војници често су били присутни као посматрачи, али и као непосредни починиоци, очигледно одобравајући антијеврејско насиље и понижавање. Током поподнева 2. јула Немци су зауставили нереде, чиме су потврдили да су од самог почетка имали коначну контролу над ситуацијом.

Петљурини дани Други погром догодио се последњих дана јула 1941. године и познат је под називом Петљурини дани (Aktion Petliura), по убијеном украјинском политичком вођи Симону Петљури. Убиства су организована уз подстицај Немаца, док су се украјинским нападачима придружили и украјински националисти који су дошли изван Лавова, наоружани пољопривредним алаткама.

Ујутро 25. јула нападачи су почели да се окупљају у градским полицијским станицама. У пратњи украјинске помоћне полиције нападали су Јевреје на улицама палицама, секирама и ножевима. Поподне су започела хапшења и пљачка. Полицајци су, користећи унапред припремљене спискове, хапсили Јевреје у њиховим домовима, док су цивили учествовали у нападима на улицама. Многи су убијени далеко од очију јавности. Према подацима Меморијалног центра Јад Вашем, током приближно три дана убијено је око 2.000 људи.

Број жртава