Гај Френсис де Монси Берџес (; 16. април 1911 — 30. август 1963) био је британски дипломата, совјетски двоструки агент и члан шпијунске мреже Кембриџка петорка, која је деловала од средине 1930-их до првих година Хладног рата. Његово пребегавање у Совјетски Савез 1951. године, заједно са сарадником Доналдом Маклином, довело је до озбиљног нарушавања обавештајне сарадње између Уједињеног Краљевства и Сједињених Америчких Држава, као и до дуготрајних последица по британску дипломатску и спољнополитичку службу.
Рођен у породици више средње класе, Берџес се школовао на Итонском колеџу, Краљевском поморском колеџу у Дартмуту и Тринити колеџу Универзитета у Кембриџу. Током студија показао је изражену способност стварања широке мреже познанстава, а прихватио је левичарске политичке ставове и приступио Комунистичкој партији Велике Британије. Совјетска обавештајна служба регрутовала га је 1935. године, на препоруку будућег двоструког агента Харолда „Кима“ Филбија. Након завршетка студија радио је као продуцент на Би-Би-Сију, уз кратак прекид током којег је био обавештајни официр Тајне обавештајне службе (MI6), пре него што је 1944. године ступио у службу Министарства спољних послова.
У Министарству спољних послова Берџес је радио као лични секретар од поверења Хектора Макнила, заменика министра спољних послова Ернеста Бевина. Тај положај омогућио му је приступ поверљивим информацијама о свим важним аспектима британске спољне политике у кључном послератном периоду након 1945. године. Процењује се да је својим совјетским обавештајним везама предао хиљаде докумената. Године 1950. именован је за другог секретара Амбасаде Уједињеног Краљевства у Вашингтону, али је због учесталог недоличног понашања убрзо враћен у Британију. Иако у том тренутку није био под директном сумњом због шпијунаже, Берџес је у мају 1951. године пратио Доналда Маклина када је овај, непосредно пре могућег разоткривања, пребегао у Москву.
Берџесово боравиште било је непознато западној јавности и властима све до 1956. године, када се заједно са Маклином појавио на краткој конференцији за новинаре у Москви. Том приликом изјавио је да је његов мотив био побољшање односа између Совјетског Савеза и Запада. Никада се није вратио из Совјетског Савеза. Често су га посећивали пријатељи и новинари из Британије, који су углавном описивали његов живот као усамљен и без испуњења. До краја живота остао је непокајан и одбацивао је тврдње да су његове активности представљале издају. Иако је живео материјално обезбеђено, његов начин живота нарушио је његово здравље, па је преминуо 1963. године. Стручњаци тешко процењују стварне размере штете коју је изазвала његова шпијунска делатност, али сматрају да је нарушавање англо-америчких односа након његовог пребега можда Совјетском Савезу донело већу корист него сами обавештајни подаци које је доставио. Берџесов живот често је био предмет књижевних и драмских обрада. Најпознатија је драма Друга земља Џулијана Мичела из 1981. године, као и истоимена филмска адаптација из 1984. године.
Берџес је био одговоран и за откривање Совјетском Савезу постојања Одељења за истраживање информација (енгл. Information Research Department — IRD), тајног одељења британског Министарства спољних послова задуженог за пропагандне активности током Хладног рата и заступање проколонијалних ставова. У том одељењу радио је кратко време, пре него што је смењен након оптужби да је долазио на посао у алкохолисаном стању.
Живот
Породично порекло
Енглески корени породице Берџес могу се пратити до 1592. године, када је Абрахам де Бурже де Шантији, избеглица од верских прогона над хугенотима у Француској, стигао у Британију. Породица се населила у Кенту и временом стекла богатство, углавном захваљујући банкарству. Касније генерације породице развиле су снажну војну традицију. Берџесов деда Хенри Мајлс Берџес био је официр Краљевске артиљерије, а највећи део службе провео је на Блиском истоку. Његов најмлађи син Малколм Кингсфорд де Монси Берџес рођен је 1881. године у Адену. Његово треће лично име било је подсећање на хугенотско порекло породице. Малколм је имао углавном неупадљиву каријеру у Краљевској морнарици, где је на крају достигао чин команданта. Године 1907. оженио се Евелин Гилман, кћерком богатог банкара из Портсмута. Пар се настанио у Девонпорту, поморском делу Плимута, где им је 16. априла 1911. године рођен старији син, који је добио име Гај Френсис де Монси. Њихов други син Најџел рођен је две године касније. Детињство и школовање Имовина породице Гилман омогућила је младој породици удобан и безбрижан живот. Гајево најраније образовање највероватније је било под надзором гувернанте, а са девет година започео је школовање као интернатски ученик у школи Локерс парк, престижној припремној школи у близини Хемел Хемпстеда у Хертфордширу. Тамо је постизао добре резултате; оцене су му биле стално високе, а играо је и за школски фудбалски тим. Пошто је наставни програм у Локерс парку завршио годину дана раније, био је сувише млад да би одмах, како је било планирано, наставио школовање у Краљевском поморском колеџу у Дартмуту. Уместо тога, од јануара 1924. године провео је годину дана на Итонском колеџу, престижној школи за дечаке у Итону у Беркширу.
Након што је Малколм Берџес отишао у пензију из морнарице, породица се преселила у Вест Мион у Хемпширу. Тамо је 15. септембра 1924. године Малколм изненада преминуо од срчаног удара. Упркос овом тешком догађају, Гајево образовање настављено је према плану, па је у јануару 1925. године започео школовање у Дартмуту. У Дартмуту се сусрео са строгом дисциплином, инсистирањем на реду и прилагођавању правилима, које је било праћено честом употребом телесног кажњавања чак и за мање прекршаје. У таквом окружењу Берџес је успешно напредовао и у учењу и у спорту. Управa колеџа оценила га је као „одличан официрски материјал“, али је преглед вида 1927. године открио недостатак који му је онемогућио каријеру у командном делу морнарице. Берџеса нису занимале доступне алтернативе, служба у инжењеријским или снабдевачким јединицама, па је у јулу 1927. године напустио Дартмут и вратио се на Итон.
Други период његовог школовања на Итону, од 1927. до 1930. године, био је углавном успешан и испуњен, како у академском тако и у друштвеном погледу. Иако није изабран за члана елитног ученичког друштва „Поп“, почео је да ствара мрежу познанстава која ће му касније бити од велике користи. На Итону су романтични и сексуални односи између ученика били уобичајени. Иако је Берџес касније тврдио да је тамо почео да истражује своју хомосексуалност, његови савременици нису могли да се сете много доказа који би то потврдили. Углавном је остао упамћен као забавна, упадљива и помало необична личност, нарочито због својих отворено изражених левичарских друштвених и политичких ставова. У јануару 1930. године положио је и добио стипендију за студије историје на Тринити колеџу Универзитета у Кембриџу, чиме је завршио школовање на Итону са додатним наградама из историје и цртања. Током целог живота задржао је позитивне успомене на Итон. Према његовим биографима Стјуарту Первису и Џефу Хулберту, „никада није показивао нелагоду због тога што се школовао у тврђави образовних привилегија“.
Кембриџ
Студентске године Берџес је стигао у Кембриџ октобра 1930. године и убрзо се укључио у различите аспекте студентског живота. Није био омиљен код свих; један његов савременик описао га је као „уображеног и непоузданог“, док су га други сматрали забавним и пријатним друштвом. После само једног семестра изабран је у Историјско друштво Тринити колеџа, чије су чланство чинили најбољи студенти основних и последипломских студија. Тамо је упознао Харолда „Кима“ Филбија и Џима Лиса, бившег рудара који је студирао захваљујући синдикалној стипендији. Берџесу је посебно привукла Лисова перспектива заснована на искуству радничке класе. У јуну 1931. године Берџес је осмислио сценографију за студентску поставку драме Бернарда Шоа Преобраћење капетана Брасбаунда, у којој је главну улогу играо Мајкл Редгрејв. Редгрејв је Берџеса описао као „једну од сјајних звезда универзитетске сцене, са репутацијом човека који је способан за све“.
До тог времена Берџес више није покушавао да сакрије своју хомосексуалност. Године 1931. упознао је Ентонија Бланта, четири године старијег студента последипломских студија на Тринити колеџу. Њих двојица су делили интересовање за уметност и постали блиски пријатељи, а могуће је и љубавници. Блант је био члан интелектуалног друштва познатог као „Апостоли“, у које је 1932. године обезбедио и Берџесов пријем. То му је омогућило широку мрежу нових познанстава. Чланство у „Апостолима“ било је доживотно, па је Берџес током редовних састанака упознао бројне водеће интелектуалце тог времена, међу којима су били историчар Г. М. Тревелијан, писац Е. М. Форстер и економиста Џон Мејнард Кејнс.
Почетком 1930-их политичка ситуација у свету била је нестабилна и напета. У Великој Британији финансијска криза из 1931. године указивала је на слабости капиталистичког система, док је у Немачкој успон нацизма изазивао све већу забринутост. Такви догађаји радикализовали су политичке ставове на Кембриџу и другим универзитетима. Према речима његовог колеге са Тринити колеџа Џејмса Клагмана, „живот је изгледа показивао потпуни банкрот капиталистичког система и гласно захтевао неку брзу, рационалну и једноставну алтернативу“. Берџесово интересовање за марксизам, које су подстакли пријатељи попут Џима Лиса, додатно се развило након предавања економисте Мориса Добa, професора Пемброк колеџа, пред Историјским друштвом Тринити колеџа на тему „Комунизам: политичка и историјска теорија“. На њега је утицао и студент Дејвид Гест, један од водећих чланова Кембриџког универзитетског социјалистичког друштва, у оквиру којег је основао прву активну комунистичку групу на универзитету. Под Гестовим утицајем Берџес је почео да проучава дела Карла Маркса и Владимира Лењина.
Године 1932. Берџес је добио највише оцене у првом делу студија историје (Tripos) и очекивало се да ће следеће године дипломирати са сличним успехом. Међутим, политичке активности су му одвратиле пажњу, па је до завршних испита 1933. године био недовољно припремљен. Током испита се разболео и није могао да заврши све задатке. Могуће је да је узрок било касно интензивно учење или употреба амфетамина. Испитна комисија му је доделила степен aegrotat, односно диплому без класификације која се додељивала студентима који су заслужили дипломирање, али због болести нису могли да заврше испите. Референце Напомене
Цитати
Литература
(Originally published as Tom Driberg: His Life and Indiscretions by Chatto & Windus, London 1990)
Додатна литература