Холивудска црна листа () била је пракса из средине 20. века којом је забрањиван рад осумњиченим комунистима у индустрији забаве у Сједињеним Америчким Државама. Црна листа је настала почетком Хладног рата и Друге црвене страве, а утицала је на продукцију забавних садржаја у Холивуду, Њујорку и другде. Глумци, сценаристи, редитељи, музичари и други професионалци били су спречени да се запосле на основу њиховог тренутног или прошлог чланства, наводног чланства или перципираних симпатија према Комунистичкој партији САД (CPUSA), или на основу њиховог одбијања да помогну истрагама Конгреса или ФБИ-ја о активностима Партије.
Чак и током периода најстроже примене од касних 1940-их до касних 1950-их, црна листа ретко је била експлицитна, нити ју је било лако проверити. Уместо тога, била је резултат бројних појединачних одлука које су спроводили руководиоци студија и није била резултат званичног закона. Ипак, црна листа је директно оштетила или окончала каријере и приходе десетинама људи који су радили на филму, телевизији и радију.
Иако црна листа није имала званичан датум завршетка, генерално се сматрало да је ослабила до 1960. године, када је Далтон Трамбочлан CPUSA од 1943. до 1948, и такође један од чланова „Холивудске десеторке”био отворено ангажован од стране редитеља Ота Преминџера да напише сценарио за филм Егзодус (1960). Неколико месеци касније, глумац Кирк Даглас јавно је признао да је Трамбо написао сценарио за филм Спартак (1960).Kirk Douglas, "My Spartacus Broke All the Rules" , The Daily Telegraph Упркос Трамбовом пробоју 1960. године, други филмски уметници са црне листе и даље су годинама касније имали потешкоћа у проналажењу посла.
Холивудска десеторка и даље
мини|десно|upright=1.2|„Холивудска десеторка” стоји са својим адвокатима испред окружног суда у Вашингтону пре читања оптужнице за непоштовање Конгреса. Десеторица су оптужена због одбијања да сарађују са Одбором Представничког дома за неамеричке активности.(Први ред, слева надесно): Херберт Биберман, адвокат Мартин Попер, адвокат Роберт В. Кени, Алберт Малц и Лестер Кол.(Други ред, слева надесно): Далтон Трамбо, Џон Хауард Лосон, Алва Беси и Самјуел Орниц.(Горњи ред, слева надесно): Ринг Ларднер Млађи, Едвард Дмитрик и Ејдријан Скот. Прва систематска холивудска црна листа уведена је 25. новембра 1947. године, дан након што је десет левичарских сценариста и редитеља оптужено за непоштовање Конгреса због одбијања да одговарају на питања пред Одбором Представничког дома за неамеричке активности (HUAC). Десеторицу људиАлва Беси, Херберт Биберман, Лестер Кол, Едвард Дмитрик, Ринг Ларднер Млађи, Џон Хауард Лосон, Алберт Малц, Самјуел Орниц, Ејдријан Скот и Далтон Трамбоодбор је позвао крајем септембра да сведоче о својим комунистичким везама и сарадницима. Оптужба за непоштовање укључивала је кривичну пријаву која је довела до веома публикованог суђења и осуде, уз казну од највише једне године затвора уз новчану казну од 1.000 долара.
Конгресна акција подстакла је групу студијских руководилаца, који су деловали под окриљем Асоцијације филмских произвођача, да суспендују без плате ових десет филмских стваралацапрвобитно названих „Непријатељска десеторка”, али убрзо преименованих у „Холивудску десеторку”и да се обавежу да „надаље ниједан комуниста или други субверзивни елемент неће бити 'свесно' запослен у Холивуду”. Црна листа се на крају проширила са десет на стотине имена. Дана 22. јуна 1950. године, објављена је књига у формату памфлета под називом Црвени канали. Фокусирана на област радиодифузије, идентификовала је 151 професионалца у индустрији забаве као „црвене фашисте и њихове симпатизере” који су се инфилтрирали на радио и телевизију. Недуго затим, именованима је, заједно са мноштвом других уметника, забрањено запошљавање у области забаве.
Историја
Позадина Холивудска црна листа вуче корене из догађаја 1930-их и раних 1940-их, обухватајући врхунац Велике депресије, Шпански грађански рат и америчко-совјетски савез у Другом светском рату. Широко распрострањене економске тешкоће 1930-их, као и успон фашизма у свету, изазвали су пораст чланства у Комунистичкој партији САД (CPUSA). Број чланова остао је испод 20.000 све до 1933. године, а затим је стално растао током деценије док није достигао 66.000 1939. године. Иако је CPUSA изгубила значајну подршку након московских монтираних процеса 1936–1938. и пакта Молотов–Рибентроп 1939. године, чланство организације је и даље било знатно изнад нивоа пре 1933. године. Бул и Џорџакас пишу да је током године у којој је CPUSA била на врхунцу 1942, број чланова достигао 85.000.
Са овим као позадином, влада САД почела је да обраћа пажњу на могуће везе између CPUSA и Холивуда. Под тадашњим председавајућим Мартином Дајсом Млађим, HUAC је 1938. објавио извештај тврдећи да је комунизам свеприсутан у филмској индустрији. Две године касније, Дајс је приватно узео сведочење бившег члана Комунистичке партије Џона Л. Лича, који је именовао четрдесет и двоје филмских професионалаца као комунисте. Након што је Лич поновио своје оптужбе у наводном поверењу пред великом поротом у Лос Анђелесу, многа имена су процурила у штампу, укључујући она звезда Хамфрија Богарта, Џејмса Кегнија, Кетрин Хепберн, Мелвина Дагласа и Фредрика Марча, међу осталим холивудским личностима. Дајс је рекао да ће „очистити” оне који буду сарађивали тако што ће се састати са њим на ономе што је назвао „извршном седницом”. У року од две недеље од цурења информација од велике пороте, сви са листе осим глумице Џин Мјур састали су се са председником HUAC-а. Дајс је „очистио” све осим глумца Лајонела Стандера, кога је филмски студио Republic Pictures отпустио иако је био под уговором.
Два велика штрајка у филмској индустрији током 1930-их погоршала су тензије између холивудских продуцената и синдикално организованих радника, посебно Удружења филмских сценариста, које је основано 1933. године. Године 1941, продуцент Волт Дизни објавио је оглас у часопису Variety, стручном часопису филмске индустрије, објављујући своје уверење да је „комунистичка агитација” стајала иза штрајка цртача и аниматора. Према историчарима Ларију Сеплеру и Стивену Инглунду, „У стварности, штрајк је био резултат Дизнијевог надмоћног патернализма, бахатости и неосетљивости.” Инспирисан Дизнијем, државни сенатор Калифорније Џек Тени, председник Заједничког одбора за утврђивање чињеница о неамеричким активностима у законодавном телу државе, покренуо је истрагу о „Црвенима у филмовима”. Истрага је пропала, а исмевана је у насловима Variety-ја.
Ратни савез између Сједињених Држава и Совјетског Савеза донео је CPUSA нови кредибилитет. Током рата, чланство у Партији поново се попело на 50.000., p. xv. Како се Други светски рат ближио крају, међутим, перцепције су се поново промениле, а комунизам је све више постајао фокус америчких страхова и мржње. Године 1945. Џералд Л. К. Смит, оснивач неофашистичке Партије Америка на првом месту, почео је да држи говоре у Лос Анђелесу нападајући „руске Јевреје у Холивуду страног менталитета.” Конгресмен из Мисисипија Џон Е. Ренкин, члан HUAC-а, одржао је конференцију за штампу на којој је изјавио да „једна од најопаснијих завера икада подстакнутих за свргавање ове Владе има своје седиште у Холивуду... највећем леглу субверзивних активности у Сједињеним Државама.” Ренкин је обећао: „Сада смо на трагу тарантуле и ићи ћемо до краја.”
Извештаји о совјетској репресији у источној и централној Европи после рата додали су још горива ономе што је постало познато као „Друга црвена страва”. Раст конзервативног политичког утицаја и тријумф Републиканске партије на изборима 1946. године, када је преузела контролу над оба дома Конгреса, довели су до великог оживљавања институционалне антикомунистичке активности, коју је јавно предводио HUAC, али уз истражни притисак Џ. Едгара Хувера и ФБИ-ја. Следеће године, Филмски савез за очување америчких идеала (MPA), група за политичку акцију чији је суоснивач био Џејмс Кевин Макгинис, издао је памфлет који је написала Ајн Ранд под насловом „Водич за екран за Американце”. Саветовао је филмске продуценте о избегавању „суптилних комунистичких нијанси” у њиховим филмовима. Савети из памфлета били су сажети у листу идеолошких забрана, као што су „Не блатите систем слободног предузетништва”, „Не блатите индустријалце”, „Не блатите богатство”, „Не блатите мотив профита”, „Не обожавајте 'обичног човека'” и „Не глорификујте колектив”.
Почеци (1946–1947) Дана 29. јула 1946. године, Вилијам Р. Вилкерсон, издавач и оснивач часописа The Hollywood Reporter (THR), насловио је своју колумну на насловној страни „Глас за Џоа Стаљина”. У колумни, Вилкерсон је као симпатизере комуниста именовао Далтона Трамба, Мориса Рапфа, Лестера Кола, Хауарда Коха, Харолда Букмана, Џона Векслија, Ринга Ларднера Млађег, Харолда Салемсона, Хенрија Мејерса, Теодора Штрауса и Џона Хауарда Лосона. Током наредна два месеца, Вилкерсон је објавио још колумни које су садржале имена других осумњичених комуниста и „сапутника” који су радили у Холивуду. Његова дневна колумна добила је надимак „Билијева црна листа” или једноставно „Билијева листа”. Када је Вилкерсон преминуо 1962. године, његова читуља у часопису THR наводила је да је он „именовао имена, псеудониме и бројеве картица и да је надалеко сматран за главног одговорног за спречавање комуниста да се укорене у холивудској продукцији – нешто што страни филмски синдикати нису успели да ураде.” У чланку поводом 65. годишњице 2012. године, Вилкерсонов син се извинио због улоге коју је THR одиграо у стварању црне листе и додао да је његов отац био мотивисан осветом због сопствене осујећене амбиције да поседује филмски студио.
Крајем септембра 1947. године, ослањајући се на листе дате у часопису The Hollywood Reporter, Одбор Представничког дома за неамеричке активности послао је судске позиве за 42 особе које су радиле у филмској индустрији да сведоче на саслушањима. HUAC је објавио своју намеру да истражи да ли су комунистички агенти убацивали пропаганду у америчке филмове.
Од људи које је позвао HUAC, њих 23 проглашено је „пријатељским”, од којих су неки раније сведочили на затвореним седницама HUAC-а у хотелу Билтмор у Лос Анђелесу. Октобарска саслушања у Вашингтону почела су наступима 14 пријатељских сведока, међу којима су били Волт Дизни, Џек Л. Ворнер, Гари Купер, Роналд Реган, Роберт Тејлор, Адолф Менжу, сценариста Џек Мофит (кога је касније Вилкерсон запослио у THR-у) и МГМ-ов продуцент и уредник прича Џејмс Кевин Макгинис. Дизни је тврдио да је претња од комуниста у филмској индустрији озбиљна, и именовао је конкретне бивше запослене као вероватне комунисте. Реган, који је тада био председник Удружења филмских глумаца, сведочио је да је мала клика унутар његовог синдиката користила „тактике налик комунистичким” покушавајући да управља политиком синдиката, али да није знао да ли су ти (неименовани) чланови комунисти или не, и да је у сваком случају мислио да их синдикат држи под контролом. Реганова прва супруга, глумица Џејн Вајман, касније је рекла — како преноси Џо Морела у својој биографији о Вајмановој из 1985. године — да су Реганове политичке оптужбе против колега и пријатеља довеле до напетости у њиховом браку, што је на крају довело до њиховог развода. Адолф Менжу је изјавио: „Ја сам ловац на вештице ако су вештице комунисти. Ја сам ловац на црвене. Волео бих да их све видим назад у Русији.”