мини|325px|Марш Друштва лезбијки буч и фем на њујоршкој Паради поноса (2007).
Буч (енгл. butch) и фем (енгл. femme; франц. изговор: ; од — „жена”) су маскулини (буч) или феминини (фем) идентитети у лезбијској поткултури који носе придружене особине, понашања, стилове и самоперцепцију. Овај концепт је назван „начином организовања сексуалних односа, као и родног и сексуалног идентитета”. Буч-фем култура није једини облик лезбијског дијадног система, јер постоје многе жене у буч-буч и фем-фем везама.
Како изражавање буч и фем идентитета појединих лезбијки, тако и однос лезбијске заједнице у целини према идеји буч и фем као организационог принципа за сексуалне односе, варирали су током 20. века. Неки лезбијски феминисти су тврдили да буч-фем представља репликацију хетеросексуалних односа, док други коментатори тврде да, иако резонује са хетеросексуалним обрасцима односа, буч-фем га истовремено доводи у питање. Истраживање из 1990-их у Сједињеним Америчким Државама показало је да је „95% лезбијки упознато са буч/фем кодовима и може рангирати себе или друге према њима, а ипак исти проценат сматра да су буч/фем улоге биле 'неважне у њиховим животима'”.
Етимологија и симболика Реч фем (енгл. femme) преузета је из француске речи за жену. Реч буч (енгл. butch), која значи „маскулин”, можда је скована скраћивањем речи месар (енгл. butcher), као што је први пут примећено у надимку Џорџа Касидија — Буч Касиди. Међутим, тачно порекло речи још увек није познато.
мини|110px|Буч-фем симбол који је креирао Деди Рон|alt=Црни троугао се преклапа са горњим делом црвеног круга.
Буч уметник Деди Рон Дринквотер креирао је симбол црног троугла који се пресеца са црвеним кругом да би представљао буч/фем „страст и љубав”.
Атрибути Води се дебата око тога на кога се термини буч и фем могу применити, и посебно да ли се трансродне особе могу идентификовати на овај начин. На пример, Џек Халберстам тврди да се трансродни мушкарци не могу сматрати бучевима, будући да то представља спајање мушкости са бучношћу. Халберстам даље тврди да су буч-фем улоге јединствено усмерене ка функционисању унутар лезбијских веза. Стереотипи и дефиниције буч и фем улога веома варирају, чак и унутар блиских ЛГБТК заједница. Џуел Гомез је спекулисала да су буч и фем жене у ранијем двадесетом веку можда изражавале свој скривени трансродни идентитет. Антипатија према женским бучевима и мушким фемовима протумачена је од стране неких коментатора као трансфобија, иако женски бучеви и мушки фемови нису увек трансродни, а заправо и неки хетеросексуалци оба пола показују ове атрибуте.
Научнице као што су Џудит Батлер и Ен Фаусто-Стерлинг сугеришу да буч и фем нису покушаји прихватања „традиционалних” родних улога. Уместо тога, оне тврде да је род друштвено и историјски конструисан, пре него што је суштински, „природан” или биолошки. Лезбијска историчарка фем идентитета Џоун Несл тврди да се фем и буч могу посматрати као засебни родови сами по себи.
Буч
Израз „буч” може се користити као придев или именица за описивање нечијег родног перформанса. Термин буч тежи да означи степен маскулинитета који приказује женска особа, а који превазилази оно што би се сматрало типичним за мушкобања. Није неуобичајено да се жене са буч изгледом суочавају са узнемиравањем или насиљем. Истраживање бучева из 1990-их показало је да је 50% првенствено привлачило фем особе, док је 25% пријавило да их обично привлаче други бучеви. Феминистичка научница Сали Роуина Мант описала је бучеве као „препознатљив јавни облик лезбијства” и одметничку фигуру унутар лезбијске културе. У роману Стоун буч блуз, ауторка Лесли Фајнберг је истраживала корене радничке класе у Америци и концепт трансмаскулиних и стон буч особа. Стон буч (енгл. stone butch) је „топ” особа (активни партнер) која не жели да јој се додирују гениталије током секса.
Национална конференција под називом BUTCH Voices, намењена „особама које су маскулине у центру”, укључујући родно варијантне, основана је 2008. године.
Фем
Као и термин „буч”, фем се може користити као придев или именица. Фем особе се не „препознају” као лезбијке осим ако нису са буч партнерком, јер се традиционално представљају као женствене. Зато што не изражавају маскулине особине, фем особе су биле посебно збуњујуће за сексологе и психоаналитичаре који су желели да тврде да све лезбијке желе да буду мушкарци. Традиционално се очекивало да се фем у буч-фем пару понаша као стереотипно женствена жена и пружа емоционалну подршку својој буч партнерки. У првој половини двадесетог века, када су буч-фем родне улоге биле ограничене на сцену подземних барова, фем особе су сматране невидљивима без буч партнерке — односно, могле су да се представе као стрејт због свог родног конформизма. Међутим, Џоун Несл тврди да фем особе у буч-фем пару чине и буч и фем особу изузетно видљивом. Тиме што су се усудиле да јавно буду привучене буч женама, фем особе су одражавале сопствену сексуалну различитост и учиниле буч особу познатим објектом жеље.
мини|200px|лево|Буч лезбијка (лево) и фем лезбијка (десно)
Покрет сепаратистичког феминизма касних 1960-их и 1970-их присилио је буч и фем особе на илегалу, јер су радикалне лезбијске феминисткиње сматрале да су лезбијске родне улоге разочаравајућа и опресивна репликација хетеросексуалног начина живота. Међутим, током 1980-их дошло је до поновног оживљавања буч и фем родних улога. У овој новој конфигурацији буча и фема, било је прихватљиво, чак и пожељно, имати фем-фем сексуалне и романтичне парове. Фем особе су добиле вредност као сопствени лезбијски род, чинећи могућим постојање одвојено од бучева. На пример, Сузи Брајт, оснивачица On Our Backs, првог лезбијског сексуалног часописа те врсте, идентификује се као фем. Осим приказа у порнографији, нео-буч и нео-фем естетика у свакодневном животу помогла је да се дода осећај визуелног идентитета лезбијкама које су напустиле ове улоге у име политичке коректности.
У делу „Преговарање дајк женствености” (енгл. Negotiating Dyke Femininity), лезбијска научница Венди Сомерсон објашњава да жене у лезбијској заједници које су женственије и не уклапају се у стереотип „буч” могу да се представе као стрејт. Она сматра да би везу између изгледа и родног перформанса и нечије сексуалности требало прекинути, јер начин на који неко изгледа не би требало да дефинише његову сексуалност. У свом чланку, Сомерсонова такође јасно говори о томе како се унутар лезбијске заједнице неки сматрају маскулинијим од других.
Фем особе се и даље боре против невидљивости коју њихова презентација ствара и афирмишу своју сексуалност кроз своју женственост. Одбацивање фем особа као нелегитимних или невидљивих дешава се и унутар саме ЛГБТ заједнице, што ствара подстицај за фем особе да се залажу за себе као за оснажени идентитет који није инхерентно везан за бучеве.
Други термини Термин „кики” настао је током 1940-их да би описао лезбијку која се није идентификовала ни као буч ни као фем, и користио се пежоративно.
Етикете су прилагођаване како би што боље описивале карактеристике појединца, као што су „тврди буч” (енгл. hard butch), „краљица теретане” (енгл. gym queen), „томбој фем” (енгл. tomboy femme) и „мекани стад” (енгл. soft stud). „Липстик лезбијке” су женствене лезбијке. Буч жена може бити описана као „дајк”, „стон буч”, „дизел дајк”, „бул-дајк”, „бул-бич” или „булдагер”. Жена која у сексуалном смислу воли само да прима а не и да даје назива се „краљица јастука” (енгл. pillow queen) или „принцеза јастука” (енгл. pillow princess).
Термин „стад” (енгл. stud) за описивање доминантне лезбијке потекао је из црначке лезбијске заједнице. Овај термин је оригинално повезиван са грађевинарством и узгојем животиња, пре него што је постао асоцијација за промискуитетне или привлачне мушкарце. Реч је ушла у Афроамерички енглески (AAVE) кроз џајв (енгл. jive) током 1940-их. Афроамеричка лезбијска заједница је потом усвојила ту реч, са значењем „маскулина афроамеричка лезбијка”. На стад особе обично утичу урбана и хип-хоп култура. У лезбијској заједници у Њујорку, буч се може идентификовати као „AG” (агресивна) или као стад. Године 2005., филмски стваралац Ерик Данијел Педл хронолошки је приказао животе „AG” особа у свом документарцу The Aggressives, пратећи шест жена које су ишле толико далеко да су стезале груди како би се представиле као мушкарци. Међутим, Педл истиче да данас, веома младе обојене лезбијке у Њујорку стварају нову, изоловану сцену која је у великој мери одсечена од остатка геј и лезбијске заједнице: „Велики део тога има везе са неком врстом притиска да артикулишете и изразите своју маскулиност унутар оквира хип-хоп парадигме.” Црначка лезбијска редитељка Ди Рис приказала је „AG” културу у свом филму Парија (енгл. Pariah) из 2011. године.
Такође се све више користе термини мекани буч (енгл. soft butch), „стем” (енгл. stem, студ-фем), „фач” (енгл. futch, женствени буч), или „чапстик лезбијка” (енгл. chapstick lesbian) као термини за жене које имају карактеристике и буч и фем особа. Лезбијке које нису ни буч ни фем називају се „андрогинима” или „андросима”. Термин „бој” (енгл. boi) обично користе млађе ЛГБТ жене. Дефинишући разлику између буча и боја, једна „бој” особа је рекла новинару: „Тај осећај игре — то је велика разлика у односу на буч. За мене, бити буч значи бити одрастао... Ти си мушкарац у кући.” Комичарка Елвира Курт допринела је термину „фела-грли” (енгл. fellagirly) као опису за ЛГБТ жене које нису строго ни фем ни буч, већ комбинација.
Историја десно|мини|200px|Приказ жена у „фем” и „буч” одећи из 1903. године
Пре средине 20. века у западној култури, хомосексуална друштва су била углавном илегална или тајна, што отежава утврђивање колико дуго су жене практиковале буч и фем улоге.
Рани 20. век Познато је да буч-фем кодекси облачења датирају барем од почетка 20. века, јер постоје фотографије буч-фем парова у Сједињеним Америчким Државама од 1900. до 1920. године; тада су називане „трансвеситима”. Међутим, према Routledge International Encyclopaedia of Women, иако су жене из више класе попут Редклиф Хол и њене љубавнице Уна Траубриџ живеле заједно у заједницама које су личиле на буч-фем односе, „Термин буч/фем би био категорички безначајан, међутим, и несхватљив овим женама.”
Средњи до касни 20. век Буч и фем лезбијске етикете почеле су да постају очигледне тек током 1940-их, пошто је почело да постаје уобичајено да се женама дозвољава улазак у барове без мушкараца. Током 1940-их у САД, већина буч жена је морала да носи конвенционално женску одећу како би задржала посао, облачећи своје уштиркане кошуље и кравате само викендом када су ишле у барове или на забаве као бучеви „за суботу увече”. Бучеви су морали да заузму суптилан приступ бучности како би егзистирали у друштву.Genter, Alix. „Appearances Can Be Deceiving: Butch-Femme Fashion and Queer Legibility in New York City, 1945–1969”. Feminist Studies, vol. 42, no. 3, 2016, стр. 604., . Креирале су одевне комбинације које је друштво споља прихватало, али су омогућавале онима које су буч да се и даље представљају као маскулиније од норме. Аликс Гентер наводи да су „бучеви носили дуге, плисиране сукње са мушки кројеним кошуљама, понекад са прслуком или капутом преко” у средњој школи Беј Риџ.Newton, Esther. „The Mythic Mannish Lesbian: Radclyffe Hall and the New Woman”. Signs: Journal of Women in Culture and Society, vol. 9, no. 4, 1984, стр. 557–575., .