мини|Совјетски пропагандни постер из 1932. године који осуђује „социјалфашизам“
Социјалфашизам је била теорија коју је развила Комунистичка интернационала (Коминтерна) крајем 1920-их, која је социјалдемократију видела као „умерено крило фашизма“, посебно на основу њиховог заједничког интереса за класну сарадњу. Теорију је Коминтерна напустила 1933. године након победе нациста у Немачкој и каснијег сузбијања комуниста.Kevin McDermott, "Stalin and the Comintern during the 'Third Period', 1928-33." European history quarterly 25.3 (1995): 409-429.
Коминтерна је тврдила да је капитализам ушао у Трећи период у којем је пролетерска револуција неизбежна, али је могу спречити социјалдемократе и друге фашистичке снаге.
Преглед На 6. светском конгресу Коминтерне 1928. године проглашен је крај капиталистичке стабилности и почетак „Трећег периода“. Очекиван је крај капитализма, праћен револуцијом радничке класе, а социјалдемократија је идентификована као главни непријатељ комуниста. Теорија Коминтерне имала је корене у аргументу Григорија Зиновјева да је међународна социјалдемократија крило фашизма. То гледиште је прихватио Јосиф Стаљин, који је описао фашизам и социјалдемократију као „браћу близанце“, тврдећи да фашизам зависи од активне подршке социјалдемократије, а социјалдемократија зависи од активне подршке фашизма. Након што је проглашена на Шестом конгресу, теорију социјалног фашизма прихватили су многи у светском комунистичком покрету.
Нови правац је био уско повезан са унутрашњом политиком Комунистичке партије Совјетског Савеза (КПСС). Након фракцијске борбе унутар те странке након смрти Владимира Лењина 1924. године, победничка група око Стаљина одлучно се померила улево залажући се за крај Нове економске политике мешовите економије и проглашавајући интензивирање класне борбе унутар Совјетског Савеза. Створена је атмосфера револуционарног жара и сваки непријатељ владајуће групе око Стаљина осуђиван је као „разарач“ и „издајник“, став који се пренео на међународну сцену, где су и социјалдемократе и комунистички дисиденти осуђивани као фашисти.
Истовремено, под вођством немачког канцелара Хермана Милера, Социјалдемократска партија Немачке (СПД) сложила се са антикомунистичким странкама да су стаљинисти фашисти. То је довело до међусобног непријатељства између социјалдемократа и Комунистичке партије Немачке (КПД). Ово је додатно појачано 1929. године када је берлинска полиција, тада под контролом владе СПД, пуцала на комунистичке раднике који су демонстрирали Првог маја у ономе што је постало познато као Блутмај (Крвави мај). То и репресивни закони против комуниста који су уследили послужили су као додатни доказ комунистима да су социјалдемократе заиста „социјалфашисти“. Године 1929, паравојна организација КПД-а, Ротер Фронткемпфербунд („Савез бораца Црвеног фронта“), забрањена је као екстремистичка од стране владајућих социјалдемократа. Резолуција КПД-а описала је „социјалфашисте“ [социјалдемократе] као „главни стуб диктатуре капитала“. Године 1930, Курт Шумахер из СПД-а оптужио је комунисте да су „црвено лакирани двојници нациста“. У Пруској, највећој немачкој држави, КПД се ујединила са нацистима у неуспешном покушају да сруши државну владу СПД-а путем референдума у Ландтагу.
Након што је нацистичка партија Адолфа Хитлера дошла на власт у Немачкој, и КПД и СПД су забрањене, а хиљаде чланова обе странке су ухапшене, укључујући и вођу КПД Ернста Телмана. У међувремену, већина вођа СПД је морала да побегне у егзил под Сопадеом. Ови догађаји су натерали Коминтерну да потпуно промени став по питању савеза са социјалдемократама и теорија социјалног фашизма је углавном напуштена. На Седмом конгресу Коминтерне 1935. године, Георги Димитров је изложио нову политику народног фронта у свом обраћању „За јединство радничке класе против фашизма“. Овај народни фронт се распао пактом Молотов-Рибентроп. Амерички историчар Теодор Дрејпер тврдио је да су „такозвана теорија социјалног фашизма и пракса заснована на њој представљали један од главних фактора који су допринели победи немачког фашизма у јануару 1933. године“.
Референце
Литература
Категорија:Фашизам Категорија:Социјалдемократија Категорија:Марксизам–лењинизам