Марксизам је метод социоекономске анализе који потиче из дела немачких филозофа из 19. века, Карла Маркса и Фридриха Енгелса. Марксизам анализира и критикује развој класног друштва, а посебно капитализма, као и улогу класних борби у системским, економским, друштвеним и политичким променама. Он посматра капитализам кроз парадигму експлоатације и анализира класне односе и друштвене сукобе користећи материјалистичко тумачење историјског развоја (данас познато као „историјски материјализам”) – материјалистичко у смислу да су политика и идеје једне епохе одређене начином на који се одвија материјална производња.

Од краја 19. века па надаље, марксизам се развио од Марксове оригиналне револуционарне критике класичне политичке економије и материјалистичког схватања историје у свеобухватан, потпун поглед на свет. Данас постоје многе различите гране и школе мишљења, што је довело до неслагања око јединствене и дефинитивне марксистичке теорије. Различите марксистичке школе стављају већи нагласак на одређене аспекте класичног марксизма, док одбацују или модификују друге аспекте. Неке школе мишљења настојале су да комбинују марксистичке и немарксистичке концепте, што је често доводило до контрадикторних закључака.

Марксизам-лењинизам и његови изданци представљају најпознатије марксистичке школе мишљења јер су били покретачка снага у међународним односима током већег дела 20. века.

Марксизам

мини|upright|Карл Маркс Марксизам анализира материјалне услове и економске активности неопходне за испуњавање људских материјалних потреба како би објаснио друштвене феномене унутар било ког датог друштва. Он претпоставља да облик економске организације, или начин производње, утиче на све друге друштвене феномене — укључујући шире друштвене односе, политичке институције, правне системе, културне системе, естетику и идеологије; ово служи као основни аксиом марксистичке мисли. Економски систем и ови друштвени односи чине базу и надградњу. Како се производне снаге побољшавају, постојећи облици организовања производње постају застарели и ометају даљи напредак. Као што је приметио Карл Маркс: „На одређеном степену развоја, материјалне производне снаге друштва долазе у сукоб са постојећим производним односима или — што ово само изражава правним терминима — са имовинским односима у оквиру којих су до тада деловале. Из облика развоја производних снага ти се односи претварају у њихове окове. Тада почиње епоха социјалне револуције”. Ове неефикасности се манифестују као друштвене контрадикције у друштву које се, заузврат, разрешавају кроз класну борбу.

мини|лево|upright|Фридрих Енгелс У оквиру капиталистичког начина производње, ова борба се материјализује између мањине (буржоазије) која поседује средства за производњу и огромне већине становништва (пролетаријата) која производи добра и услуге. Полазећи од претпоставке да се друштвене промене дешавају због борбе између различитих класа унутар друштва које су у међусобној контрадикцији, марксиста би закључио да капитализам експлоатише и тлачи пролетаријат, те ће стога капитализам неизбежно довести до пролетерске револуције. У социјалистичком друштву, приватна својина — у облику средстава за производњу — била би замењена задружним власништвом. Социјалистичка економија не би заснивала производњу на стварању приватних профита, већ на критеријумима задовољавања људских потреба — односно, производња би се одвијала директно за употребу. Као што је рекао Фридрих Енгелс: „Тада се капиталистички начин присвајања, у којем производ поробљава прво произвођача, а затим присвајача, замењује начином присвајања производа који је заснован на самој природи модерних средстава за производњу; са једне стране, директним друштвеним присвајањем, као средством за одржавање и проширење производње, а са друге, директним индивидуалним присвајањем, као средством за живот и уживање”.

Марксистичка економија и њени заговорници сматрају капитализам економски неодрживим и неспособним да побољша животни стандард становништва због његове потребе да компензује пад профитних стопа смањењем радничких плата, социјалних давања и спровођењем војне агресије. Социјалистички систем би наследио капитализам као начин производње човечанства путем радничке револуције. Према марксистичкој теорији кризе, социјализам није неизбежност, већ економска неопходност.

Класични марксизам представља економске, филозофске и социолошке теорије које су изложили Маркс и Енгелс, насупрот каснијим развојима унутар марксизма, посебно лењинизму и марксизму-лењинизму. Ортодоксни марксизам је корпус марксистичке мисли који се појавио након Марксове смрти и који је постао званична филозофија социјалистичког покрета, као што је представљала Друга интернационала до Првог светског рата 1914. године. Ортодоксни марксизам тежи да поједностави, кодификује и систематизује марксистички метод и теорију разјашњавањем перципираних двосмислености и контрадикција класичног марксизма. Филозофија ортодоксног марксизма укључује схватање да је материјални развој (напредак технологије у производним снагама) примарни агент промена у структури друштва и људских друштвених односа, те да друштвени системи и њихови односи (нпр. феудализам, капитализам и тако даље) постају контрадикторни и неефикасни како се производне снаге развијају, што резултира неким обликом социјалне револуције која настаје као одговор на растуће контрадикције. Ова револуционарна промена је покретач фундаменталних промена у целом друштву и на крају доводи до појаве нових економских система.

Као термин, ортодоксни марксизам представља методе историјског материјализма и дијалектичког материјализма, а не нормативне аспекте инхерентне класичном марксизму, без имплицирања догматског придржавања резултатима Марксових истраживања.

Лењинизам

мини|upright|Владимир Лењин Лењинизам је корпус политичке теорије који је развио руски револуционар и каснији совјетски премијер Владимир Лењин, по коме је и добио име, за демократску организацију револуционарне авангардне партије и постизање диктатуре пролетаријата као политичког увода у успостављање социјализма. Лењинизам обухвата социјалистичке политичке и економске теорије развијене из марксизма, као и Лењинова тумачења марксистичке теорије за практичну примену у социополитичким условима аграрне Руске Империје почетком 20. века. Лењинизам је био руска примена марксистичке економије и политичке филозофије, коју су спровели и остварили бољшевици, авангардна партија која је водила борбу за политичку независност радничке класе. Године 1903, Лењин је изјавио: Желимо да постигнемо нови и бољи поредак друштва: у овом новом и бољем друштву не сме бити ни богатих ни сиромашних; сви ће морати да раде. Не само шачица богатих, већ сви радни људи морају уживати у плодовима свог заједничког рада. Машине и друга побољшања морају служити да олакшају рад свима, а не да омогуће неколицини да се богати на рачун милиона и десетина милиона људи. Ово ново и боље друштво назива се социјалистичко друштво. Учења о овом друштву називају се 'социјализам'.

Најважнија последица лењинистичког стила теорије империјализма је стратешка потреба да се радници у индустријализованим земљама удруже или формирају блок са потлаченим народима у колонијама њихових земаља у иностранству како би срушили капитализам. То је извор слогана, који показује лењинистичко схватање да није само пролетаријат — као што је традиционално за марксизам — једина револуционарна снага, већ сви потлачени људи: „Радници и потлачени народи света, уједините се!” Друга карактеристика лењинизма је његов приступ питању организације. Лењин је веровао да је традиционални модел тадашњих социјалдемократских партија, као лабавих организација са више тенденција, неадекватан за рушење царског режима у Русији. Предложио је кадар професионалних револуционара који би био дисциплинован према моделу демократског централизма.

Леви комунизам

Леви комунизам представља спектар комунистичких гледишта која заступа комунистичка левица, а која критикује политичке идеје бољшевика са позиције за коју се тврди да је аутентичније марксистичка и пролетерска од ставова лењинизма које је заступала Комунистичка интернационала након своја прва два конгреса.

Луксембургизам

Луксембургизам је неформални назив за струју марксистичке мисли и праксе која потиче из идеја и дела Розе Луксембург. Нарочито наглашава важност спонтане револуције која може настати само као одговор на растуће контрадикције између производних снага и друштвених односа у друштву, и због тога одбацује лењинизам и бољшевизам због њиховог инсистирања на „прагматичном” приступу револуцији. Луксембургизам је такође веома критичан према реформистичком марксизму који је произашао из рада неформалне фракције Социјалдемократске партије Немачке коју је предводио Едуард Бернштајн. Према Рози Луксембург, под реформизмом „[капитализам] није срушен, већ је, напротив, ојачан развојем социјалних реформи”.

Комунизам савета

Комунизам савета (саветни комунизам) покрет је који потиче из Немачке и Холандије из 1920-их година. Комунистичка радничка партија Немачке (KAPD) била је примарна организација која је заступала комунизам савета. Комунизам савета постоји и данас као теоријска и активистичка позиција унутар марксизма и либертаријанског социјализма, кроз неколико група у Европи и Северној Америци. Као такав, назива се антиауторитарним и антилењинистичким марксизмом.

За разлику од реформистичке социјалдемократије и лењинизма, централни аргумент комунизма савета је да су демократски раднички савети који настају у фабрикама и општинама природни облик организације радничке класе и владине моћи. Владом и привредом требало би да управљају раднички савети састављени од делегата изабраних на радним местима који се у сваком тренутку могу опозвати. Као такви, комунисти савета се противе ауторитарном социјализму и командним економијама као што су државни социјализам и државни капитализам. Такође се противе идеји револуционарне партије јер верују да ће партијски вођена револуција нужно произвести партијску диктатуру. Овај став је такође супротстављен социјалдемократским и марксистичко-лењинистичким идеологијама, са њиховим нагласком на парламентима и институционалној влади (тј. применом социјалних реформи) са једне стране, и авангардним партијама и партиципативном демократском централизму са друге. Комунисти савета виде масовни штрајк и нове облике масовне акције који тек треба да се појаве као револуционарно средство за постизање комунистичког друштва, где би мрежа радничких савета била главни покретач револуције, делујући као апарат кроз који се диктатура пролетаријата формира и делује. Комунизам савета и друге врсте либертаријанског марксизма, као што је аутономизам, често се сматрају сличним анархизму због сличних критика лењинистичких идеологија као ауторитарних и одбацивања идеје авангардне партије.

Троцкизам

мини|лево|upright|Лав Троцки Троцкизам је грана коју је заступао руски марксиста Лав Троцки, Лењинов савременик из раних година Руске социјалдемократске радничке партије, где је предводио мању струју у конкуренцији и са Лењиновим бољшевицима и са мењшевицима. Супротстављен стаљинизму, троцкизам подржава теорију перманентне револуције и светске револуције уместо теорије две фазе и социјализма у једној земљи. Подржавао је пролетерски интернационализам и још једну комунистичку револуцију у Совјетском Савезу за који је Троцки тврдио да је постао дегенерисана радничка држава под Стаљиновим вођством у којој су се класни односи поново појавили у новом облику, уместо успостављања диктатуре пролетаријата.