Хамилтонов гонич или Шведски гонич (шведски: hamiltonstövare), је раса ловачког гонича развијена у Шведској у 19. веку. То је веома издржљив пас са одличним видом и чулом мириса. Његова главна специјалност је лов на лисице и зечеве. Представници ове расе више воле да лове самостално и ретко се користе у чопорима. Када открију рањену животињу, пас упозорава ловца гласним лавежем. Веома су популарни у својој домовини. Међутим, због изузетно лојалне природе, послушне природе, релативно лаке неге и ниске избирљивости, често се набављају као пратиоци, чувари деце или кућни љубимци. Раса је стекла посебну популарност тек после 20. века, када су њени примерци почели чешће да се појављују на изложбама паса.

Историја расе Крајем 19. века, шведски гроф А.П. Хамилтон (1852–1910), познат по својој љубави према псима и дубоком познавању кинологије, одлучио је да развије нову расу ловачког пса која би поседовала довољну издржљивост за лов у снежним скандинавским шумама, добар њух, значајну физичку снагу и била смела и агресивна према дивљачи. Главни критеријуми за узгој били су интелигенција, независност, довољна окретност, послушност, непретенциозност, добар темељ и добра издржљивост. А. Хамилтон је одлучио да темељно приступи процесу узгоја и, пре него што је започео свој рад, пажљиво је проучио квалитете скоро свих тада постојећих гонича. Раса је заснована на псима као што су енглески фоксхаунд, хановерски гонич, холштајнски гонич, бигл и многе друге расе. Неколико година касније, Адолф Патрик Хамилтон је успео да оствари своје идеале. Већ 1886. године, пас је први пут јавно изложен и одмах је стекао популарност у својој домовини, Шведској. Раса се првобитно звала „шведски гонич“, али је преименована у част свог творца 1921. године. До 1968. године, први пси ове расе доведени су у Велику Британију, где су такође полако али сигурно почели да стичу поштовање и признање. Од 1981. године, раса је почела да добија на популарности и у Немачкој, а до краја 1980-их, њена популарност је достигла популарност курцхаара. Једна од најпопуларнијих раса у Шведској, Хамилтон гонич, постао је невероватно популаран у Великој Британији од краја 1960-их. Данас се ови пси често држе у Немачкој, као и на Новом Зеланду и у Аустралији, где су стигли тек крајем 1990-их. Међутим, у многим другим земљама, укључујући Русију, ови пси остају мало познати.

Изглед Хамилтон гонич је грациозан, складан и упечатљив пас. Леп, са добро развијеним мишићима и поносним профилом. Глава је дуга, фино дефинисана и витка. Теме је благо конвексно и средње ширине. Стоп је изражен. Нос је добро развијен. Њушка је дугачка, правоугаона и витка. Нос је прилично велики и црн, са широким ноздрвама. Уши су троугласте, висеће, високо постављене и благо подигнуте на хрскавици.

Реп је сабљастог облика, високо постављен и скоро прати линију леђа. Када је спуштен, досеже до скочних зглобова. Дебео је у основи, а постепено се сужава према врху.

Длака је кратка, оштра, густа и прилепљена. Зими длака постаје знатно гушћа и прилепљена. Тело је снажно, складно и мишићаво. Тело је издужено, врат је дуг и мишићав. Леђа су снажна и равна, слабине су снажне, а сапи су широке, снажне и мишићаве.

Удови су снажни, мишићави, жилави и доброг коштаног ткива. Пас има тробојно длако. Горњи и бочни део врата, леђа, бокови и горњи део репа су црни. Већи део главе, образи, ноге, доњи бокови и реп су црвенкасто-смеђи. Предњи део њушке и чела, доњи део врата и груди, као и доњи делови ногу и крај репа су снежно бели. Очи су смеђе или тамносмеђе. Светлосмеђе очи су прихватљиве, али непожељне.

Темперамент Хамилтон стовар пси су познати по својој лојалности, привржености и пријатељској природи. Послушни су, лако се дресирају и оријентисани на људе. Представници расе захтевају пажњу свог власника и не подносе добро дуготрајну изолацију.

Хамилтон стовар су генерално равнодушни или пријатељски настројени према странцима, што их чини непогодним за стражарску службу. Међутим, у екстремним ситуацијама, пас може показати заштитничке квалитете према свом власнику или члановима породице. Раса је генерално стрпљива са децом. Немотивисана агресија према људима је ретка код Хамилтон стовара.

Хамилтон стовар има јак ловачки инстинкт. Једном када пронађу мирис, пас може показати значајну независност и лутати на велике удаљености од свог власника, што захтева надзор у шетњама у урбаним срединама. У радном окружењу, то је ентузијастичан и отпоран ловац. Код куће, пас је генерално миран и уравнотежен, али може бити прилично гласан.

Представници расе су осетљиви на

Националности и људска расположења. Оштре методе дресуре могу довести до тврдоглавости и губитка везе, па је пожељнији одгој заснован на награђивању и поверењу.

Уз рану социјализацију, Хамилтон стовар може мирно коегзистирати са другим домаћим животињама. Генерално није склон сукобима са својим псима. Са дивљим животињама и ловом показује урођену агресију, упорност и неуморност.

Употреба Примарна намена расе је лов на зечеве и лисице. Захваљујући својој послушној природи и незахтевности, Хамилтон стовар такође успешно служи као пас пратилац. Не користи се као пас чувар због недостатка урођене агресије према људима и отпорности на грубе методе дресуре. Коришћење Хамилтон стовара као пса водича је тешко због његовог високо развијеног ловачког инстинкта: када једном пронађе мирис, пас може деловати супротно командама свог власника. Такође је одличан за многе псеће спортове, као што су агилност, фризби и други.

Здравље Све у свему, пас је веома здрав, са јаким имунолошким системом и, за разлику од већине других паса, није предиспониран ни на једну посебну болест. Међутим, пријављени су случајеви дисплазије кукова. Такође су примећени ретки случајеви епилепсије. Уз неправилну негу и занемаривање вежбања, атрофија је мало вероватна, али могућа, а гојазност се може јавити уз прекомерно храњење. Уз потребну минималну вежбу и правилну исхрану, здравствени проблеми практично не постоје.

Нега и одржавање Хамилтон Стовар је незахтевна раса. Његова длака је кратка, густа и прилегла. Током зиме, поддлака постаје развијенија, пружајући заштиту од ниских температура и омогућавајући псу да ради у суровим климатским условима. Нега је минимална и састоји се од повременог четкања и брисања влажном крпом. Купање се препоручује само када је јако запрљано.

Раса захтева редовну вежбу. Када се држи у урбаним срединама, трајање и интензитет шетњи треба да буду изнад просека како би се одржао тонус мишића и здравље зглобова. Пожељне су шетње које комбинују и физичку активност и менталну стимулацију (њушкање, игре послушности). Препоручују се периодични изласци ван града, омогућавајући псу да се бави вежбањем на отвореном. Недостатак вежбања код Хамилтон Стовера може довести до смањеног мишићног тонуса и повећања телесне тежине.

Током хладног времена треба избегавати дуготрајно излагање влаги, јер то може довести до хипотермије код краткодлаких паса.

Ова раса је склона преједању и повећању телесне тежине, па власници морају да прате њихову исхрану и величину порција. Пси ове расе често моле за храну од својих власника; ово понашање произилази из жеље за пажњом и контактом, а не из стварне глади, па је важно да се мољење не награђује додатним посластицама ван распореда храњења.

Референце

Категорија:Пси шесте ФЦИ групе