Вилијам Амброз Рајт (; 6. фебруар 1924 — 3. септембар 1994), познатији као Били Рајт, био је енглески фудбалер који је играо на позицији централног халфа. Читаву клупску каријеру провео је у Вулверхемптон вондерерсима. Био је први фудбалер на свету који је забележио 100 наступа за национални тим, а такође је држао рекорд по броју узастопних наступа у такмичарском репрезентативном фудбалу (70 мечева у низу), пре него што га је касније претекао Андони Зубизарета са 86 узастопних наступа за Шпанију. Рајт је одиграо укупно 105 утакмица за репрезентацију Енглеске, предводећи је као капитен рекордних 90 пута, укључујући и наступе на Светским првенствима 1950, 1954. и 1958. године.

Рани живот и образовање Рајт је рођен у улици Белмонт Роуд бр. 33 у Ајронбриџу (Шропшир). Његов отац Томас био је радник у локалној ливници гвожђа Coalbrookdale Company. Школовао се у методистичкој школи Медли Вуд и у Модерној школи у Медлију, наступајући за фудбалске тимове обе образовне установе.

Клупска каријера Након што је током марта и априла 1938. године наступао за клуб Кредли Хит у двострукој улози играча и домаћина терена, Рајтова дугогодишња веза са Вулверхемптон вондерерсима почела је исте године када га је школски учитељ подстакао да се јави на оглас у новинама који је позивао дечаке на фудбалску пробу. Имао је свега 14 година када је дебитовао за Б тим Вулвса у утакмици против Валсал Вуда у оквиру локалне Манор лиге.

Рајт је првобитно примљен на осмомесечну пробу код менаџера Френка Баклија, који му је на самом почетку рекао да је „превише ситан” да би се озбиљно бавио фудбалом. Почетком септембра 1939. године, лигашки и куп фудбал су суспендовани због избијања Другог светског рата.

Дана 23. септембра 1939. године, Рајт је са петнаест година одиграо свој први меч за сениорски тим Вулвса у пријатељској утакмици против Вест Бромвич албиона (победа Вулвса 5:3). Заједно са саиграчем Џимијем Муленом, Били је током рата наступао као гостујући играч за Лестер Сити, играјући и у нападу и у одбрани, пре него што се 1942. вратио на Молињу. Прелом скочног зглоба довео је његову каријеру у питање, али се успешно опоравио и 1943. придружио лакој пешадији Шропшира, где је служио као војни инструктор физичког васпитања. Током ратног периода одиграо је преко 100 незваничних мечева за Вулвсе.

Званични деби за Вулверхемптон забележио је у јануару 1946. године против Ловелс Атлетика у трећем колу ФА купа. Убрзо након тога постао је капитен клуба. Предвођени Рајтом, Вулвси су три пута освојили титулу првака Енглеске (1953/54, 1957/58. и 1958/59.), као и ФА куп 1949. године. Био је незаменљив на терену, пропустивши само 31 утакмицу за клуб током читавих 1950-их. Играчку каријеру је окончао у априлу 1959. године.

Репрезентативна каријера Одличне партије у клубу отвориле су му врата националног тима. Званични деби забележио је 28. септембра 1946. године у убедљивој победи од 7:2 против Ирске. Капитенску траку је преузео 1948. године и носио је на 90 утакмица све до повлачења (рекорд који је касније изједначио Боби Мур). Године 1952, својим 42. наступом, оборио је дотадашњи рекорд Боба Кромптона по броју наступа за Енглеску, који је стајао још од 1914. године. Укупно је одиграо 70 узастопних мечева за репрезентацију, забележивши укупно 105 наступа уз три постигнута гола. Постао је први фудбалер на свету са 100 репрезентативних наступа, што је остварио у победи од 1:0 над Шкотском на Вемблију 11. априла 1959. године. Његов рекорд је остао на снази више од једне деценије, пре него што га је оборио Боби Чарлтон.

Тренерска каријера Рајт је постао селектор омладинске репрезентације Енглеске 1960. године, а првобитно је изабран за помоћника селектора Валтера Винтерботома у А тиму пред Светско првенство 1962. у Чилеу. Међутим, одбио је ту улогу након што је именован за новог менаџера Арсенала, заменивши Џорџа Свиндина. Арсенал је под Рајтовим вођством почео снажно, завршивши на седмом месту у сезони 1962/63, чиме су се квалификовали за европска такмичења по први пут у историји клуба, али нису успели да задрже тај континуитет. Имао је променљив успех са појачањима — довео је успешне играче као што су Боб Вилсон, Џо Бејкер и Френк Меклинток, али и знатно мање успешне попут Ијана Јура.

Форма тима је постепено опадала, а Рајт је остварио свега 38,46% победа на клупи Тобџија, што је најнижи проценат за било ког послератног менаџера Арсенала (изузимајући привремене тренере). Након очајне сезоне 1965/66. у којој је Арсенал завршио на 14. месту и испао из ФА купа од Блекберн роверса, управа клуба је у лето 1966. године уручила отказ Рајту. Познати спортски новинар Бријан Гланвил је, коментаришући његов период у Лондону, написао: „није имао ни лукавство ни ауторитет да покрене ствари и на критике је реаговао готово дечије”.

Живот након фудбала Били Рајт је био веома популарна личност у медијима, а његов брак са Џој Беверли (чланицом тада чувеног музичког трија The Beverley Sisters) у јулу 1958. године догодио се у време пре него што је постало уобичајено да фудбалери имају везе са славним личностима. То је постао један од најдуговечнијих и најуспешнијих бракова у британском шоу-бизнису.

Након одласка из Арсенала, Рајт је успешно пребродио проблеме са алкохолизмом и касније постао цењени телевизијски аналитичар и уредник спортског програма за телевизије ATV и Central Television, пре него што се повукао 1989. године. Наредне године се придружио управном одбору Вулверхемптон вондерерса, као део конзорцијума који је преузео клуб под вођством сер Џека Хејварда.

Дана 7. августа 1993. године, свечано је уручио трофеј ФА Комјунити шилда екипи Манчестер јунајтеда, која је на Вемблију након пенала победила Арсенал. У децембру исте године присуствовао је пријатељском мечу против мађарског Хонведа, којим је обележено поновно отварање потпуно реконструисаног стадиона Молињу са 28.525 седећих места. Трибина која је заменила стару Ватерло Роуд трибину званично је именована „Трибина Билија Рајта”. Био је главни протагониста чувене емисије This Is Your Life у два наврата — у мају 1961. и јануару 1990. године. Одликован је орденом Команданта Реда Британске империје (CBE) 13. јуна 1959. године.

Болест и смрт Рајт је преминуо од рака панкреаса 3. септембра 1994. године у 70. години живота, након што му је дијагноза успостављена раније те године. Након кремације, његов пепео је просут по терену стадиона Молињу.

Наслеђе Године 2009, познати енглески фудбалски агент Брајан Јубри покренуо је јавну кампању како би Рајт постхумно добио титулу витеза. Кампању су потписима подржале на хиљаде навијача и бројни бивши професионални фудбалери. Године 2008, градски трамвајски систем у Мидлендсу именовао је један од својих трамваја у његову част.

Успеси Вулверхемптон вондерерс Прва дивизија: 1953/54, 1957/58, 1958/59. ФА куп: 1948/49. ФА Комјунити шилд: 1949, 1954.

Индивидуална признања Фудбалер године у избору спортских новинара (FWA): 1952. Златна лопта друго место: 1957. Орден Команданта Реда Британске империје (CBE): 1959. Члан Међународне фудбалске куће славних: 1997. Уврштен на листу 100 легенди Фудбалске лиге: 1998. Члан Куће славних енглеског фудбала: 2002. Члан Куће славних ФК Вулверхемптон вондерерс: 2009.

Референце

Спољашње везе Званични сајт ФК Вулверхемптон вондерерс Статистика Билија Рајта у репрезентацији

Категорија:Британски војници у Другом светском рату Категорија:Фудбалери Енглеске фудбалске лиге Категорија:Умрли 1994. Категорија:Рођени 1924. Категорија:Фудбалери на Светском првенству 1958. Категорија:Фудбалери на Светском првенству 1954. Категорија:Фудбалери на Светском првенству 1950. Категорија:Фудбалери Вулверхемптон вондерерса Категорија:Тренери ФК Арсенал Категорија:Енглески фудбалски тренери Категорија:Енглески фудбалери Категорија:Енглески фудбалски репрезентативци Категорија:Одбрамбени играчи у фудбалу Категорија:Умрли од рака панкреаса