мини|Реконструкција старијег неандерталца који држи камено оруђе у Природњачком музеју у Бечу Током већег дела раног 20. века, понашање неандерталаца приказивано је као примитивно, неинтелигентно и сурово; нееволуирано у поређењу са њиховим савременицима, модерним људима, кромањонцима. Иако су се знање и перцепција о неандерталцима значајно променили у научној заједници од тада, слика неразвијеног архетипа пећинског човека и даље преовладава у популарној култури. Без обзира на то, расправља се о томе да ли су неандерталци или било која пре-модерна врста показивали бихевиоралну модерност.
Неандерталска технологија је достигла одређени степен софистицираности. Она укључује мустеријенску индустрију каменог оруђа, као и способности одржавања и могуће контроле ватре, прављења пећинских огњишта, израде бар једноставне одеће попут ћебади и понча, коришћења лековитог биља, лечења тешких повреда, складиштења хране и разних техника кувања попут печења, кувања и димљења.
Све у свему, неандерталци су одржавали ниску популацију и густину насељености, и углавном су комуницирали само са оближњим суседима. Многе групе су патиле од инбридинг депресије. Заједнице су можда сезонски мигрирале између пећина, али већина сировина које су неандерталци користили прикупљана је на удаљености од само од локалитета. На основу честих доказа о застоју у расту и трауматским повредама, неандерталци су живели тешким животом, што је можда допринело њиховом веома спором темпу иновација каменог оруђа.
Неандерталци су конзумирали широк спектар хране, углавном оно што је било у изобиљу у њиховој непосредној близини. То су обично били копитари попут црвеног јелена и ирваса, као и мегафауна, биљке, мали сисари, птице и водени и морски ресурси. Иако су вероватно били врхунски предатори, и даље су се такмичили са пећинским лавовима, пећинским хијенама и другим великим грабљивцима. Један број примера симболичког мишљења и палеолитске уметности неубедљиво се приписује неандерталцима, и то могући украси од птичјих канџи и перја, колекције необичних предмета укључујући кристале и фосиле, те гравуре. Изнете су и неке тврдње о религијским веровањима. Степен до ког су неандерталци могли да производе говор и користе језик је предмет расправе.
Популарне представе
мини|лево|„Неандерталци у снегу“ Чарлса Р. Најта из 1911. До почетка 20. века, неколико фосила неандерталаца идентификовано је широм Европе, чиме је H. neanderthalensis утврђен као легитимна врста. Најутицајнији примерак био је La Chapelle-aux-Saints 1 („Старац“) из Ла Шапел о Сен, Француска. Француски палеонтолог Марселин Бул објавио је неколико публикација, међу првима који су утемељили палеонтологију као науку, детаљно описујући примерак, али га реконструишући као погрбљеног, мајмуноликог и далеког огранка модерних људи.
Бул је подстакао популарну слику неандерталаца као варварских, погрбљених, тољагама наоружаних примитиваца у оштрој супротности са њиховим савременицима, модерним људима, кромањонцима. Слика нееволуираног неандерталца репродукована је неколико деценија и популаризована у делима преисторијске фикције, попут романа Борба за ватру Ж.-А. Ронија старијег из 1911. и приповетке Грозни народ Х. Џ. Велса из 1927. у којима су приказани као чудовишта. Године 1911, шкотски антрополог Артур Кит реконструисао је Ла Шапел о Сен 1 као непосредног претходника модерних људи, како седи поред ватре, израђује оруђа, носи огрлицу и има људскије држање, али то није наишло на већи одјек у науци, а Кит је касније напустио своју тезу 1915. године.
До средине века, научна заједница је почела да мења своје схватање неандерталаца на основу нових открића фосила и поновних процена ранијег материјала. Идеје попут неандерталске интелигенције и културе постале су мејнстрим, а појавила се и њихова људскија слика. Године 1939, амерички антрополог Карлтон Кун реконструисао је неандерталца у модерном пословном оделу и шеширу како би нагласио да би они били, мање-више, неразлучиви од модерних људи да су преживели до данас. Роман Наследници Вилијама Голдинга из 1955. приказује неандерталце као много емотивније и цивилизованије. Данас су реконструкције неандерталаца често веома људолике, али питање бихевиоралне модерности код неандерталаца или било које друге пре-модерне врсте још увек се расправља. Традиционално, бихевиорална модерност се археолошки повезује са традицијама горњег палеолита модерних људи и карактерише се као велика револуција која је довела до огромног успеха модерних људи над другим врстама.
У савременој популарној култури, архетип „пећинског човека“ често исмева неандерталце као примитивне, грбаве, погнуте, тољагама наоружане, грокћуће, недруштвене ликове вођене искључиво животињским инстинктом. „Неандерталац“ се такође може користити као увреда. У књижевности су понекад приказани као сурови или чудовишни, као у роману Жена животиња Елизабет Маршал Томас, али понекад и са сложеном али непознатом културом, као у роману Плес тигра Бјерна Куртена и серијалима Клан пећинског медведа и Земљина деца Џин М. Ауел.
Друштвена структура Друштвена организација мини|лево|усправно|Скелет неандерталског детета откривен у Рок де Марсал близу Лез Ези, Француска, изложен у Хали људског порекла, Вашингтон Поуздани докази о саставу неандерталских група потичу из: Куева дел Сидрон, Шпанија, која показује 7 одраслих, 3 адолесцената, 2 младунаца и једно одојче; отисака стопала из Ле Розела, Француска, који показују (на основу величине отисака) групу од 10 до 13 чланова где су сви осим једног били младунци или адолесценти, и Чагирскаја пећина у сибирским Алтајским планинама која показује 6 одраслих и 5 деце (укључујући оца, ћерку и могуће рођаке). Ова породица је можда умрла од глади.
Зуби неандерталског детета анализирани 2018. показали су да је рођено у пролеће и одбијено од сисе након 2,5 године, слично модерним ловцима-сакупљачима. На основу различитих обољења која су резултат високог стреса у раном добу, попут застоја у расту, британски археолог Пол Петит претпоставио је да су деца оба пола стављана на рад непосредно након одбијања од сисе; а амерички палеоантрополог Ерик Тринкаус предложио је да се од појединца, по уласку у адолесценцију, можда очекивало да се придружи лову на крупну и опасну дивљач. Застој у расту је такође могао бити последица оштрих зима и периода недовољних извора хране. Будући да је траума костију неандерталаца упоредива са оном код недавних Инуита, карактеризација кратког, насилног живота може бити превише поједностављена. Кромањонци и неандерталци имали су сличну стопу траума.
Групе су се вероватно кретале између одређених пећина у зависности од сезоне, на шта указују остаци сезонских материјала попут одређене хране, и враћале се на исте локације генерацију за генерацијом. Неки локалитети су можда коришћени и преко 100 година. Локалитети који показују доказе о не више од три појединца могли су представљати нуклеарне породице или привремене логоре за специјалне радне групе (попут ловачке дружине). Пећински медведи су се можда такмичили са неандерталцима за пећински простор, а постоји и пад популације пећинских медведа који почиње пре 50.000 година (иако се њихово изумирање догодило знатно након што су неандерталци изумрли). Неандерталци су такође преферирали пећине чији су отвори били окренути ка југу.
Неандерталци се генерално сматрају пећинским становницима. Насеља на отвореном простору у близини истовремено настањених пећинских система у Леванту могла би указивати на мобилност између пећинских и база на отвореном на овом подручју. Докази о дуготрајним насељима на отвореном познати су из 'Ајн Кашиша, Израел.
Односи међу групама Трговина Популације можда нису биле способне за интеракцију и трговину међу групама као кромањонци, с обзиром на то да генетски подаци указују на ниску густину насељености, а археолошки подаци указују на набавку артефаката обично са удаљености не веће од од главног насеља.
Ипак, с обзиром на то да је неколико неандерталских артефаката у једном насељу могло потицати са удаљености од 20, 30, 100 и 300 километара, чини се да је постојала бар ограничена међугрупна интеракција на даљину. Британска антрополошкиња Ајлунид Пирс и кипарска археолошкиња Теодора Мутсију претпоставиле су да су неандерталци можда били способни да формирају географски проширена етнолингвистичка племена која су обухватала и до 800 људи, на основу транспорта опсидијана до од извора. Ипак, признали су да би мреже на даљину код неандерталаца биле значајно отежане мањом популацијом у поређењу са кромањонцима.
Размножавање мини|Неандерталска мајка са дететом приказана у Антропос павиљону Моравског музеја Мала величина популације довела је до ниске генетске разноврсности и вероватно инбридинга, што је смањило способност популације да филтрира штетне мутације (инбридинг депресија). Нејасно је како је то утицало на генетско оптерећење појединачног неандерталца и, самим тим, да ли је то узроковало вишу стопу урођених мана него код кромањонаца. Ако јесте, то је могло допринети изумирању врсте (мутационо топљење).
ДНК неандерталца из Денисове пећине, Русија, показује да је имала коефицијент инбридинга од . Откриће такве јединке може указивати на то да је инбридинг овде био уобичајен. Тринаест становника Сидрон пећине колективно је показивало 17 различитих урођених мана, вероватно због инбридинга или рецесивних поремећаја.
Када је до пресељења међу групама ипак долазило, бар неке групе су можда практиковале патрилокално пребивалиште (жена је напуштала своју групу да би живела са партнером), на шта указује митохондријска ДНК неандерталаца из Куева дел Сидрон, Шпанија. Овде су три одрасла мушкарца припадала истој мајчинској линији, док су три одрасле жене припадале различитим. Хромозомска анализа у Чагирскаја пећини указује на сличан образац женске миграције.
Динамика популације мини|усправно=1.35|Генетски, неандерталци се могу груписати у три различите регије (горе). Тачке означавају узорковане примерке. Генетска анализа указује на постојање најмање три различите географске групе: Западна Европа, обала Медитерана, и источно од Кавказа, са одређеним миграцијама међу овим регијама.
Пост-емска западноевропска мустеријенска камена оруђа такође се могу широко груписати у три различите макро-регије: Ашелска традиција мустеријена на југозападу, микокијен на североистоку, и мустеријен са бифацијалним алаткама (МБТ) између претходне две. МБТ може заправо представљати интеракције и фузију ове две различите културе.
Јужни неандерталци показују регионалне анатомске разлике у односу на северне, и то: мање истурену вилицу, краћи размак иза кутњака, и вертикално вишу виличну кост.
Све ово указује на то да су неандерталске заједнице редовно комуницирале са блиско повезаним суседним заједницама унутар регије, али не толико често и ван ње.
Током дужих периода, постоје докази о великим међуконтиненталним миграцијама. Рани примерци из Мезмајскаје пећине на Кавказу и Денисове пећине у сибирским Алтајским планинама генетски се разликују од западноевропских неандерталаца, док каснији примерци из ових пећина имају генетске профиле сличније западноевропским неандерталцима него ранијим примерцима са истих локација. Ово указује на велику замену популације током времена. Слично томе, артефакти и ДНК из Чагирскаје и Окладњиков пећина, такође на Алтају, више личе на оне из источноевропских неандерталских налазишта удаљених око 3,000–4,000 km него на артефакте и ДНК старијих неандерталаца из Денисове пећине, што указује на два различита миграциона таласа у Сибир.
Чини се да су неандерталци претрпели велики пад популације током МИС 4 (пре 71–57.000 година), а дистрибуција микокијенске традиције могла би указивати на то да су средњу Европу и Кавказ поново населиле заједнице из зоне уточишта у источној Француској или Мађарској (рубови микокијенске традиције) које су се раселиле дуж река Прут и Дњестар.
Сукоби