мини|Два предложена правца за Иранруд Иранруд () био је план за изградњу канала од Каспијског мора до Персијског залива. Ова идеја постојала је међу неким иранским елитама барем од времена Насер ал-Дин Шаха Каџара, али је први пут представљена као кохерентан технички план Хумана Фарзада 1966. године. Стручњаци су од тада предлагали различите правце за изградњу овог канала. Друге предложене варијанте укључују затворени канал од Каспијског мора до пустиње Дашт-е Лут (Лут канал) или повезивање Каспијског мора са Урмијским језером. Бивша совјетска влада такође је показивала интересовање за овај пројекат како би успоставила краћи поморски пут до земаља попут Кине и Индије, заобилазећи Босфор, Дарданеле и Суецки канал, које су контролисали Турска и Египат (савезници САД). Иако план никада није званично покренут, има и заговорнике и противнике.
Заговорници пројекта Иранруд истичу потенцијалне користи попут повећања прихода од транзита нафте, гаса, петрохемијских производа и друге робе из Централне Азије до Персијског залива. Такође предвиђају побољшање климе у Ирану услед падавина изазваних испаравањем из канала, заустављање дезертификације, значајно смањење трошкова домаћег транспорта, развој рибарства дуж канала и рекултивацију пустињских подручја. Штавише, на пројекат се гледа као на јединствену геополитичку предност. Супротно томе, противници указују на непрактичност плана због ниже надморске висине Каспијског мора у односу на отворене воде, недостатак користи за северни Иран, ризик од поплава у северним областима, изазове преласка преко планинског венца Алборз, опасност од продора слане воде у изворе слатке воде и могућност еколошке катастрофе. Из перспективе противника, приговарање пројекту преноса воде у једном од најсушнијих и најтоплијих региона света, преко његових пространих пустиња, сматра се оправданим.
Постојала су два различита предлога за трасу канала: директно до Индијског океана кроз Дашт-е Лут, или; од Каспијског мора до Урмијског језера, а затим до Персијског залива.
Историја Идеја о повезивању две обале преко иранске територије први пут је представљена у 19. веку. Прва професионална студија спроведена је 1960-их година. Прву верзију овог плана написао је 1968. године. Према његовом плану, требало је успоставити везу између Персијског залива и Оманског мора. Предложене су три локације: басен Хамун-е Џаз Моријан и два друга места у Дашт-е Лут и Дашт-е Кавир. Много година касније, исти план је предложен Мир Хосеину Мусавију, који је у то време био премијер.نظر مرکز پژوهشهای مجلس پیرامون امکان اتصال آبهای شمال و جنوب ایران (сајт Центра за истраживања парламента, 22. азар 1384)مرکز پژوهشها طرح اتصال خزر به خلیجفارس را تأیید کرد (Агенција за културно наслеђе, 22. азар 1384)
Хронолошки преглед према наведеном извору:
1889: Концепт су првобитно предложили руски инжењери. 1904: Формирана је заједничка комисија Ирана и Русије ради проучавања пројекта. 1908: Преговори су обустављени због притиска Турске и Енглеске. 1941: Турска је омела пролаз руских бродова кроз Босфор и Дарданеле, што је довело до тога да Иран и Русија обнове разговоре о пројекту пловног пута 1942. године. 1962: У Ирану је основана комисија за проучавање изградње канала. 1973: Потписани су споразум о економској, научној и техничкој сарадњи и меморандум о разумевању за узајамно улагање у изградњу канала. 1975: Иран се повукао из пројекта како би очувао заједничке интересе са Сједињеним Државама. 1995–1997: Прелиминарне студије изводљивости за пројекат пловног пута Персијски залив–Каспијско море извршило је тадашње Министарство грађевинског џихада уз учешће 130 иранских стручњака. Ове студије су испитивале правац у источном делу земље за канал дужине 2070 км од Хормушког мореуза до Туркменског залива. Процењени трошкови изградње по ценама из 1997. износили су око 4400 милијарди томана, са предвиђеним роком завршетка од 20 година. Студије су нагласиле да би за снабдевање канала били потребни ресурси слатке воде. 1997: Сједињене Државе су санкционисале пројекат како би казниле компаније које намеравају да улажу у овај пловни пут.
Упркос овој дугој историји и различитим студијама, извештај који је објавила Организација за планирање и буџет 2017. године закључио је да пловни пут није оправдан због питања као што су немогућност обезбеђивања слатке воде, загађење животне средине, високе стопе испаравања, прекомерни трошкови и доступност изводљивијих алтернатива попут транспорта воде цевоводима и изградње наменске железнице.
Правци Западни правац: отприлике прати најкраћу ваздушну линију између две обале, протеже се укупном дужином од око 950 км од северног краја Персијског залива до југозапада Каспијског мора. Канал би ишао на југ преко Арванд Руда и Каруна (≈300 км), а на северу преко Сефид Руда (≈50 км). Наведени речни слив био је делимично плован, па би било неопходно регулисати проток. У централном делу, канал би се протезао кроз високу планинску долину дужине око 600 км. Главне предности западног правца су краћа удаљеност између мора, пролазак кроз низије Хузестана и Гилана, делимични ток река, могућност коришћења већих вештачких језера и лакше водоснабдевање због влажне климе и бројних водотокова. Међутим, главни недостатак овог правца је пролазак кроз венце Загроса и Алборза, посебно у провинцијама Курдистан и Хамадан, где би висина трасе неминовно морала да се попне на преко 1800 метара. Западни правац се помињао искључиво као опција и за њега нису спроведене детаљније студије, јер стручњаци дају велику предност флексибилнијем источном правцу. Источни правац: протеже се од обала Оманског залива до југоисточне обале Каспијског мора, у укупној дужини између 1465 и 1600 км. Овај правац први је предложио инжењер Х. Фарзад 1966. године и предвиђа прокопавање канала кроз депресије Хамун-е Џаз Моријан, Дашт-е Лут и Дашт-е Кавир. Крајем 1990-их, ирански инжењери су за крајње јужно одредиште планирали подручје Бандар Абаса, конкретније долину Минаб, а затим је траса померена ка истоку, ка макранским долинама реке Кашан у Џасканском округу или долини Кахир у Чакбахарском округу. Руски стручњаци су 2000-их година, независно од иранских, разрадили прелиминарне планове за масивни транзитни канал, и такође су видели Бандар Абас као терминал. Долине обе ове реке пресецају масив Башакерд и воде ка Хамун-е Џаз Моријану, најјужнијем делу Иранске висоравни или депресије, чије су источне и северне граничне зоне предвиђене за трасу на око 600 м надморске висине. Канал би пролазио кроз подручје око Ираншахера, а један од његових важних извора снабдевања била би река Бампур.
Види још Међународни транспортни коридор Север—Југ Евроазијски канал Иранска висораван Урмијско језеро
Референце
Категорија:Канали у Ирану Категорија:Предложени објекти и грађевине у Ирану Категорија:Напуштени пројекти канала