мини|десно|250px|Света тајна брака, Олтар седам светих тајни, Рохир ван дер Вејден, око 1445.

Брак у Католичкој цркви, познат и као света тајна брака, јесте „савез којим мушкарац и жена успостављају међу собом заједницу целог живота и који је по својој природи усмерен на добробит супружника и рађање и васпитање потомства”, а који је „од стране Христа Господа уздигнут на достојанство свете тајне међу крштенима”. Католичко брачно право, засновано на римском праву и његовом фокусу на брак као слободан међусобни договор или уговор, постало је основа за брачно право свих европских земаља, барем до реформације.

Католичка црква признаје као свету тајну (1) бракове између двоје крштених некатоличких хришћана, као и (2) бракове између крштених некатоличких хришћана и католичких хришћана, иако се у овом другом случају мора добити пристанак епархијског бискупа, што се назива „ослобађање за склапање мешовитог брака”. Да бисмо илустровали први случај: „ако се двоје лутерана венчају у Лутеранској цркви у присуству лутеранског свештеника, Католичка црква то признаје као важећу свету тајну брака”. С друге стране, иако Католичка црква признаје бракове између двоје нехришћана или оне између католичког хришћанина и нехришћанина, они се не сматрају светом тајном, а у овом другом случају католички хришћанин мора тражити дозволу од свог бискупа да би се брак склопио; ова дозвола је позната као „ослобађање због разлике у вери” (лат. ).

Венчања у којима су обе стране католички верници обично се одржавају у католичкој цркви, док се венчања у којима је једна страна католички верник, а друга некатолик, могу одржати у католичкој или некатоличкој цркви, али је у другом случају потребна дозвола бискупа или ординарија да би брак био ослобођен недостатка форме.

Католичко виђење значаја брака Катекизам Католичке цркве наводи: „Интимну заједницу живота и љубави која чини брачно стање установио је Створитељ и обдарио је сопственим законима. . . . Сам Бог је аутор брака. Позив на брак је уписан у саму природу мушкарца и жене онако како су изашли из руке Створитеља. Брак није чисто људска институција упркос бројним варијацијама кроз које је можда прошао током векова у различитим културама, друштвеним структурама и духовним ставовима. Ове разлике не би требало да учине да заборавимо његове заједничке и трајне карактеристике. Иако достојанство ове институције није свуда очигледно са истом јасноћом, одређени осећај за величину брачне заједнице постоји у свим културама. Благостање појединца и људског и хришћанског друштва уско је повезано са здравим стањем брачног и породичног живота”.

Такође каже: „Црква придаје велики значај Исусовом присуству на свадби у Кани. Она у томе види потврду доброте брака и проглас да ће од тада брак бити делотворан знак Христовог присуства. У свом проповедању Исус је недвосмислено поучавао о изворном значењу заједнице мушкарца и жене како је Створитељ хтео од почетка: дозвола коју је Мојсије дао да се човек разведе од своје жене била је уступак тврдоћи срца. Брачна заједница мушкарца и жене је нераскидива; сам Бог је то одредио, 'што је дакле Бог саставио, човек да не раставља'. Ово недвосмислено инсистирање на нераскидивости брачне везе можда је оставило неке у недоумици и могло би изгледати као захтев који је немогуће остварити. Међутим, Исус није ставио на супружнике терет који је немогуће носити, или претежак – тежи од Мојсијевог закона. Долазећи да обнови првобитни поредак стварања поремећен грехом, он сам даје снагу и благодат да се брак живи у новој димензији Царства Божјег”.

Историја брака у Католичкој цркви Рани период мини|Мозаик који приказује свадбу у Кани

Брак се сматрао неопходним преласком у одрасло доба и снажно је подржаван унутар јеврејске вере. Аутор Посланице Јеврејима изјавио је да брак треба да буде у части међу свима,Посланица Јеврејима 13:4 а рани хришћани су бранили светост брака против гностика и антиномиста.Michael G. Lawler, . Liturgical Press 1993 ,

У исто време, неки у раним хришћанским заједницама почели су да цене целибатно стање више од брака, узимајући модел Исуса као водич. Ово је било повезано са раширеним веровањем о скором доласку Царства Божјег; и отуда Исусов савет да се избегавају земаљске везе. Апостол Павле у својим посланицама такође сугерише предност целибата, али признаје да нису сви хришћани нужно имали способност да живе таквим животом: „Ово пак говорим као допуштење, а не као заповест. Јер хоћу да сви људи буду као и ја; али сваки има сопствени дар од Бога, један овако, а други онако. А неожењенима и удовицама велим: добро им је ако остану као и ја што сам. Али ако не могу да се уздрже, нека се жене и удају; јер је боље женити се и удавати него ли упаљивати се”.Прва посланица Коринћанима 7:6–9 Ово учење је сугерисало да се брак користи само као последње средство од стране оних хришћана којима је било превише тешко да испоље ниво самоконтроле и остану уздржани, немајући дар целибата.Reay Tannahill, Sex in history, Abacus Армстронгова је тврдила да су рани хришћани у значајној мери „придавали мању вредност породици” и видели целибат и слободу од породичних веза као пожељније стање за оне који су за то способни.Karen Armstrong, Christianity's creation of the sex war in the west, London, 1986 Ипак, ово је ублажено од стране других научника који наводе да Павле не би наметнуо целибат ништа више него што би инсистирао на браку. Оно што људи инстинктивно бирају манифестује Божји дар. Стога, он узима здраво за готово да они који су у браку нису позвани на целибат.Brown, Raymond E. S.S., Fitzmyer, Joseph A. S.J., Murphy, Roland E., O.Carm., Eds., The New Jerome Biblical Commentary, стр. 804, Prentice-Hall, 1990,

Како се Црква развијала као институција и долазила у контакт са грчким светом, учврстила је идеју која се налази код писаца као што су Платон и Аристотел да је целибатно неожењено стање пожељније и светије од брачног. Истовремено, оспоравала је неке од преовлађујућих друштвених норми, као што су куповина и продаја жена у брак, и бранила право жена да изаберу да остану неудате девице ради Христа. Приче повезане са многим девицама мученицама у првих неколико векова Католичке цркве често јасно показују да су оне биле мучене због свог одбијања да ступе у брак, а не нужно само због вере у Христа.

Учење о супериорности девичанства над браком које је изразио Павле прихватила је рана Црква, као што је приказано у Пастиру Јермином из 2. века. Јустин Мученик, пишући средином 2. века, хвалио се „многим мушкарцима и женама од шездесет и седамдесет година старости који су од детињства били Христови ученици и сачували се неискваренима”. Девичанство су хвалили Кипријан (око 200–258) и друге истакнуте хришћанске личности и вође. Филип Шаф признаје да се не може порећи да је каснија доктрина Тридентског сабора из 16. века – „да је блаженије остати девица или у целибату него ступити у брак” – био став који је доминирао целом раном хришћанском црквом. Истовремено, Црква је и даље обесхрабривала свакога ко би „осудио брак, или гнушао се и осудио жену која је верница и побожна и спава са својим мужем, као да она не би могла ући у Царство [небеско]”.Philip Schaff, . Cosimo 2007 ,

Током већег дела историје Католичке цркве није био прописан посебан ритуал за прославу брака – барем не до касног средњовековног периода: „Брачни завети нису морали бити размењени у цркви, нити је било потребно присуство свештеника. Пар је могао да размени пристанак било где и било када”.

Црквени оци мини|лево|Брак без верског обреда

Маркус примећује овај утицај на рани хришћански став, посебно пошто се хришћанска анксиозност око секса појачала након 400. године: „Супериорност девичанства и сексуалне апстиненције генерално је узимана здраво за готово. Али мрачна доња струја непријатељства према сексуалности и браку постала је испреплетена са бенигнијим ставовима према телу. Ставови су се разишли, а главна струја хришћанства постала је заражена израженом цртом неповерења према телесном постојању и сексуалности. Овај трајни 'енкратитски' тренд добио је снажан замах у дебатама о хришћанском савршенству крајем четвртог и почетком петог века”., University of Oxford, 2002,

Иако црквени оци Латинске или Католичке цркве нису осудили брак, ипак су поучавали предност целибата и девичанства.

Бискуп Игњатије Антиохијски, пишући око 110. године бискупу Поликарпу из Смирне, рекао је: „[Д]оликује и мушкарцима и женама који ступају у брак да своју заједницу формирају уз одобрење бискупа, како би њихов брак био по Богу, а не по њиховој сопственој пожуди”.

У свом делу О подстицању на чедност Тертулијан је тврдио да ће други брак, након што се неко ослободи првог смрћу супружника, „морати да се назове ничим другим до врстом блуда”. Тврдећи да у Књизи Левитској проналази забрану поновног брака за свештенике Старог закона сличну оној за хришћанско свештенство у Павловим пастирским посланицама,Прва Тимотеју 3:2; Титу 1:6 користио је то као аргумент против поновног ступања у брак чак и од стране хришћана лаика, које је Христос учинио „царством и свештеницима Богу и Оцу своме”:Откривење Јованово 1:6 „Ако си дигамиста (жењен два пута), да ли крштаваш? Ако си дигамиста, да ли приносиш жртву? Колико је већи (злочин) да дигамиста лаик делује као свештеник, када је сам свештеник, ако постане дигамиста, лишен моћи да делује као свештеник! 'Али због нужде', кажете, 'опрост се даје'. Ниједна нужда није оправдана ако се може избећи. Једном речју, избегавај да будеш проглашен кривим за дигамију, и нећеш се излагати нужди управљања оним чиме дигамиста не сме законито да управља. Бог жели да сви будемо тако условљени да смо спремни у свако доба и на сваком месту да преузмемо (дужности) Његових светих тајни”.

У свом ранијем делу Ad uxorem Тертулијан је такође тврдио против других бракова, али је рекао да, ако неко мора да се поново венча, то би требало да буде са хришћанином. У другим списима, он је снажно аргументовао против идеја попут оних које је изразио у О подстицању на чедност; и у свом De Anima он је експлицитно навео да је „брачно стање благословено, а не проклето од Бога”. Адемар д'Але (Adhémar d'Alès) је прокоментарисао: „Тертулијан је много писао о браку, и ни на једну другу тему није толико противречио самом себи”.

Кипријан (око 200–258), бискуп Картагине, препоручио је у своје Три књиге сведочанстава против Јевреја да хришћани не би требало да ступају у брак са паганима. Обраћајући се посвећеним девицама он је написао: „Прва наредба је заповедала да се плодимо и множимо; друга је налагала уздржање. Док је свет још неразвијен и празан, ми се размножавамо плодним рађањем бројног потомства, и растемо за увећање људског рода. Сада, када је свет пун и земља снабдевена, они који могу да прихвате уздржање, живећи по узору на евнухе, чине себе евнусима ради царства. Господ ово не заповеда, већ подстиче; нити намеће јарам нужде, будући да је слободан избор воље препуштен”.Karen Armstrong,The Gospel According to Woman: Christianity's creation of the sex war in the west, London, 1986