Последњи носилац прстена (), епско-фантастични роман који је 1999. написао руски палеонтолог Кирил Јесков. Сатирична пародија Толкиновог Госпадара прстенова, роман приказује алтернативну историју Рата за Прстен из угла Орка, који су заправо људи из Мордора, али их вилењачка пропаганда у својој званичној историји (Толкинова дела) лажно приказује као чудовишта.

Алтернативна историја Господара прстенова

Конфликт науке и мистицизма у Средњој земљи У овом роману, читава прича Господара прстенова испричана је из угла људи из Мордора, који је приказан као просвећена парламентарна монархија (под краљем Сауроном VIII) на самом почетку индустријске револуције, а Назгули су мордорски водећи научници. Становници Мордора, које ће каснија званична историја назвати чудовиштима, су заправо људи, мешавина три народа: Орка, који су номади из пустиње, Трола, који су рудари и занатлије из планина, и Умбара, који су чувени трговци. У Мордору цветају наука, индустрија и просвета, за разлику од феудалних држава на Западу, Гондора и Рохана заробљених у раном средњем веку, у којима владају традиција, религиозни мистицизам и чаробњаци. На заседању Белог Савета, 3010. године Трећег доба, Гандалф Сиви захтева коначно решење Мордорског питања (еуфемизам за уништење Мордора), пошто Галадријелино огледало, које види будућност, показује да ће за мање од 3 века наука и технологија у Мордору постати моћније од магије којом владају чаробњаци, па ће сви народи Средње земље почети да их опонашају. Гандалф заговара превентивни рат одмах, док је Мордор још рањив и намерава да у помоћ позове Вилењаке, који у замену траже Галадријелино огледало. Саруман Бели му се супротставља, заговарајући право људи да се окрену будућности (науци) уместо прошлости (традицији) и упозорава Гандалфа да Вилењаци имају само властите интересе који не укључују људе, али је надгласан и напушта савет.

У наредних 9 година Гандалф покушава да започне рат, док Саруман покушава да га спречи: Саруман уз помоћ Палантира успоставља директну комуникацију између Денетора, краља Гондора, и Саурона VIII, парламентарног владара Мордора, како би изгладили политичке односе, и успоставља конзулат у Рохану, који предводи Грима Црвјезик, искусни дипломата. Под Сарумановим утицајем, Боромир и Јомер, вође ратних хушкача у Гондору и Рохану, протерани су са двора. За то време, војници у униформама Гондора, иако са јаким северњачким акцентом, нападају и уништавају караване у Итиљену, од којих зависи снабдевање Мордора храном. У одговор, парламент Мордора упућује малу војску у Итиљен да заштити трговачке путеве, али Гондор одговара на исти начин, чиме се трговина прекида и Мордор фактички налази под опсадом.

Рат за прстен са гледишта Мордора Саруман покушава да изолује Гондор и натера га на сепаратни мир, тако што ће задржати Рохан ван рата. Међутим, син краља Теодена, наклоњен политици мира, убијен је под сумњивим околностима и ратничка странка у Рохану под вођством Јомера за то оптужује Сарумана. Угрожен, Саруман позива мордорске трупе у Изенгард, али Јомер пресреће и уништава ово појачање у бици код Фангорна. Јомер и Гандалф крећу на Изенгард, очекујући дугу опсаду, али откривају да су Вилењаци срушили бране на реци Изен и без милости подавили све становнике града, који је пао без борбе. Саруман је опкољен у Ортанку, али Грима Црвјезик украде Палантир и пребегне непријатељу, тако да је комуникација Сарумана и Мордора пресечена.

Са војском сувише малобројном да брани Итиљен и опседнутим савезничким Изенгардом, пошто нема хране да издржи опсаду, Мордор је принуђен на офанзивни рат. Мала, али добро наоружана војска Мордора у муњевитом рату заузима Озгилијат и опседа Минас Тирит, очекујући да Денетор пристане на сепаратни мир пре него што Рохан заузме Изенград. Међутим, на Сауронову мировну понуду преко Палантира одговара Гандалф, објашњавајући да је краљ Денетор извршио самоубиство, док је принц Фарамир рањен отровном стрелом, и моли за неколико дана примирја. Док се преговори отежу, војска Мордора је убеђена да је добила рат, пошто би им Саруман сигурно јавио (преко Палантира) о паду Изенграда. Након три дана стиже коњица из Рохана и Гондор прекида примирје, али двоструко слабија војска Мордора се успешно брани, све док на бојиште бродовима не стигне Арагорн са 600 неумирућих ратника, који преокрећу битку. Заповедник Мордора изазива Арагорна на частан двобој, али га усред дуела са леђа посеку Арагорнове утваре. Када га умирући официр оптужи за превару, Арагорн подругљиво одговара да ће историја знати само његову причу: да су заповедника Мордора убили неки патуљак са длакавим стопалима и девојка.

После битке на бојиште стижу Вилењаци, а Арагорн, који је њихова марионета, сазива ратни савет. Арагорн објављује да је принц Боромир погинуо на његове очи и отворено прети Јомеру да ће преко Палантира у шатору гледати шта се ради његовој сестри Јовајни, која је у болници, ако га не призна за краља. Тако уједињена војска Запада упада у Мордор и осваја Барад-дур, упркос огромним губицима међу људима, док вилењаци штеде своје снаге.

Геноцид на Орцима Након победе вилењаци и људи у њиховој служби масакрирају цивилно становништво укључујући и децу, посебно циљајући образоване људе, и уништавају књиге и све трагове мордорске цивилизације, како би преживеле вратили у камено доба.

Референце

Литература

Спољашње везе

Weird Russian Remake of the Lord of the Rings - Tolkien Revisionist History

Категорија:Руски романи Категорија:Господар прстенова Категорија:Пародије Категорија:Сатирични романи Категорија:1999.