Традиционалистички конзервативизам, често познат као класични конзервативизам, је политичка и друштвена филозофија која наглашава важност трансцендентних моралних принципа, манифестованих кроз одређене постулиране природне законе за које се тврди да би се друштво требало придржавати. То је један од многих различитих облика конзервативизма. Традиционалистички конзервативизам, какав је данас познат, укорењен је у политичкој филозофији Едмунда Берка, као и у сличним ставовима Жозефа де Местра, који је рационалистичко одбацивање хришћанства током претходних деценија означио као директно одговорно за Владавину терора која је уследила након Француске револуције. Традиционалисти више цене друштвене везе и очување институција предака него што доживљавају као претерани рационализам и индивидуализам. Једна од првих употреба фразе „конзервативизам“ почела је око 1818. године са монархистичким новинама под називом „Le Conservateur“, које је писао Франсоа-Рене де Шатобријан уз помоћ Луја де Боналда.
Концепти нације, културе, обичаја, конвенције, верских корена и традиције су снажно наглашени у традиционалистичком конзервативизму. Теоријски разум се сматра секундарним у односу на практични разум. Држава се такође посматра као друштвени подухват са духовним и органским карактеристикама. Традиционалисти сматрају да свака позитивна промена настаје на основу традиција заједнице, а не као последица тежње ка потпуном и намерном раскиду са прошлошћу. Вођство, ауторитет и хијерархија се сматрају природним за људе. Традиционализам, у облицима јакобитизма, контрапросветитељства и раног романтизма, настао је у Европи током 18. века као реакција на просветитељство, као и на Енглеску и Француску револуцију. Новији облици укључују рани немачки романтизам, карлизам и галски препород. Традиционалистички конзервативизам је почео да се етаблира као интелектуална и политичка снага средином 20. века.
Референце
Категорија:Конзервативизам Категорија:Традиција