Осећање лепоте () је књига о естетици филозофа Џорџа Сантајане. Књигу је 1896. године објавила издавачка кућа Чарлс Скрибнерс санс, а заснована је на предавањима о естетици која је Сантајана држао док је предавао на Универзитету Харвард. Сантајана је објавио књигу из нужде, ради добијања академског звања, а не из инспирације. У анегдоти коју је препричао ликовни критичар Артур Данто о сусрету са Сантајаном 1950. године, Сантајана је наводно рекао: „Дали су ми до знања преко дама да би било боље да објавим књигу... о уметности, наравно. Тако сам написао ово јадно комерцијално штиво.”

Књига је подељена на четири дела: „Природа лепоте”, „Материјали лепоте”, „Форма” и „Израз”. Лепота, како је Сантајана дефинише, јесте „објектификовано задовољство”. Она не потиче од божанске инспирације, како су је филозофи често описивали, већ из натуралистичке психологије. Сантајана се противи улози Бога у естетици у метафизичком смислу, али прихвата употребу Бога као метафоре. Његов аргумент да је лепота људско искуство, засновано на чулима, имао је велики утицај у пољу естетике. Међутим, Сантајана ће касније у животу одбацити овај приступ, који је назвао „заобилажењем психологизма”.

Према Сантајани, лепота је повезана са задовољством и од суштинског је значаја за људску сврху и искуство. Лепота не потиче од самих пријатних искустава, нити од објеката који изазивају задовољство. Лепота настаје тек када се искуство и емоција задовољства испреплету са својствима објекта. Лепота је „манифестација савршенства”, а како Сантајана пише, „осећање лепоте има важније место у животу него што је естетска теорија икада имала у филозофији”.

Сажетак Осећање лепоте је подељено на предговор, увод (Методе естетике), четири главна дела и закључак. Сваки део садржи неколико параграфа који су нумерисани редом кроз цело дело. Закључак је нумерисан као последњи параграф § 67.

Део I — Природа лепоте

Први део Осећања лепоте посвећен је развоју дефиниције лепоте.

Сантајана одбацује дотадашње схватање лепоте као „симбола божанског савршенства” и уместо тога гради своју теорију лепоте на редефинисању естетике која се бави „перцепцијом вредности” (§1). Он појашњава да искуство лепоте не може произаћи из судова о чињеницама, већ само из судова о вредностима (§2). Вредносни судови могу бити морални или естетски; међутим, морални судови су примарно негативни и оријентисани на корист, док су естетски судови углавном позитивни и непосредни (§3, §5, §7). Естетска задовољства, за разлику од физичких, не скрећу пажњу на орган преко којег се доживљавају, већ на спољашњи објекат који узрокује задовољство (§7). Сантајана одбацује појам незаинтересованости као дефинишуће својство, јер види један смисао незаинтересованости у задовољству, с обзиром на то да се задовољство „не тражи са скривеним мотивима [...] већ [уз] слику објекта или догађаја испуњену емоцијом” (§8). Сантајана изводи своју главну дефиницију лепоте из онога што назива „психолошким феноменом, тј. трансформацијом елемента сензације у својство ствари”, а уз поновљено излагање, само мали подскуп сензација остаје да се посматра као „својство” објекта (§10). Лепота је коначно дефинисана као „задовољство као својство ствари” (§11), што представља изузетак у смислу да емоција, а не сензација, постаје својство објекта (§10). Даље се појашњава да је лепота „интринзична” у смислу да потиче из перцепције објекта, а не од последице или корисности тог објекта (§11).

Део II — Материјали лепоте Други део Осећања лепоте бави се идентификовањем модалитета — чулних материјала ствари — који се могу (или не могу) повезати са искуством лепоте.

Прво, Сантајана тврди да задовољства која произилазе из свих људских функција могу постати објектификована и самим тим материјал лепоте, иако се то најлакше постиже у случајевима вида, слуха, памћења и маште (§12, §18). Он описује вид као „перцепцију par excellence”, а форму, као претежно визуелно искуство, сматра „готово синонимом за лепоту” (§17). Форми, међутим, која захтева конструктивну машту, претходе ефекти боје у визуелној перцепцији (§17). Пример звука служи као илустрација за деликатну равнотежу између једноставности („чистоте” у Сантајаниним терминима) и разноврсности која доводи до искуства лепоте: Разликовање тонова из хаоса звукова је пријатно, али је чист тон звучне виљушке монотон (§15). Сантајана наводи да додир, укус и мирис имају мање шансе да доведу до „објектификованог” задовољства, јер „остају нормално у позадини свести” (§15).

Сантајана даље прави разлику између виталних (телесних) и друштвених функција (§12), при чему сексуални инстинкт представља прелазни облик између њих (§13). Признаје се да овај други има дубок утицај на емоционални живот људи, стварајући страст која се прелива на друге сфере уколико није усмерена ка другом људском бићу (§13). Због њихове апстрактне природе, међутим, Сантајана сматра да друштвени објекти, попут успеха или новца, имају мању вероватноћу да привуку естетско задовољство, јер су сувише апстрактни да би се могли директно замислити (§14).

Сантајана напомиње да је чулни материјал а) неопходан за проналажење или стварање лепоте (како би се иначе могла перципирати дотична песма, зграда итд?), и б) може допринети искуству лепоте јер сам чулни материјал може изазвати задовољство (§18).

Део III — Форма

У трећем делу своје књиге, Сантајана прелази на описивање тога која искуства могу довести до доживљаја лепоте и зашто, односно под којим околностима. Форма се на почетку може схватити дословно, али како одломак одмиче, постаје синоним за менталне репрезентације.

Он почиње наглашавањем да само у својој комбинацији чулни елементи могу да пруже задовољство (§19) и директно повезује ово задовољство са свешћу о физиолошким процесима који леже у њиховој основи (§21). Он идентификује симетрију (§22) и равнотежу између униформности и многострукости (§23—24) као факторе који изазивају такво пријатно перцептивно искуство; као пример користи лепоту коју човек проналази у звездама (§25). Сантајана истиче да сећања и друге предиспозиције („менталне навике”) доприносе перцепцији објекта, а тиме и његове вредности (§28) — што на крају може бити лепота. Овде се прави још једна разлика између „вредности форме” и „вредности типа као таквог”; у овом другом смислу, објекат такође има вредност у томе колико је добар пример своје класе (§28).

Сантајана овде такође уводи концепт „неодређених” објеката који су на неки начин нејасни или инкохерентни те стога захтевају и омогућавају посматрачу да их даље интерпретира (§32), као што су пејзажи (§33). Због неопходног доприноса посматрача перцепцији неодређених објеката, Сантајана такође тврди да лепота ових објеката зависи од самог посматрача (§35).

Узимајући у обзир све аспекте који доприносе потенцијалном искуству лепоте, можда и не представља изненађење што је Сантајана уопштено изјавио: „Све је лепо јер је све способно у неком степену да заинтересује и привуче нашу пажњу; али ствари се неизмерно разликују у тој способности да нам угађају док их посматрамо, и стога се неизмерно разликују по лепоти.” (§31)

За разлику од Платона и Сократа, Сантајана не види нужно везу између лепоте и корисности (§38—40). Након овог последњег, општијег разматрања форми лепоте, он прелази на анализу лепоте у језику и књижевности (§42—47).

Иако представљају дигресије у односу на његову главну тему, Сантајана у овом поглављу открива низ размишљања и увида који осликавају делове каснијих научних теорија: У његовом расуђивању о томе како људи заправо долазе до менталне репрезентације „класе” (§29), Сантајанина објашњења имају много заједничког са касније развијеном психолошком теоријом прототипа. Његов приказ склоности ка наглашавању и дословном увећавању естетских идеала у правцу естетских интереса паралелан је са Принципом померања врхунца (енгл. ), који се такође помиње у Рамачандрановим и Хирнштајновим законима уметничког искуства.

Део IV — Израз

Сантајана последњи део своје књиге посвећује својствима која објекат индиректно стиче путем асоцијација (као што су асоцијације са другим концептима и сећањима), што он назива „изразом” (§48). За задовољства изазвана таквом асоцијацијом каже се да пружају ужитак једнако непосредно као и перцепција самог објекта (§49). Међутим, израз — који је само мисао или значење — не може сам по себи изазвати лепоту; потребан му је објекат који му даје чулну репрезентацију (§50). Естетска вредност тако може имати два извора: 1) у процесу перципирања самог објекта, што се назива чулном и формалном лепотом, и 2) вредност која произилази из формирања других идеја, што се назива лепотом израза (§59).

Једно од питања које произилази из могућности да изрази могу попримити било коју вредност гласи: Шта се дешава ако је израз објекта негативан? Сантајанин одговор јесте да сам објекат ипак може бити леп (§50), па тако, чак и ако је зло приказано, на пример у представи или роману, можемо доживети лепоту упркос сугестији зла (§56).

Израз — или асоцијација на — новчану вредност јесте нешто чиме се Сантајана веома директно бави. За њега, цена објекта сама по себи не може допринети његовој естетској вредности; само ако посматрач реинтерпретира цену као људски рад и вештину уложену у тај објекат, то може повећати вредност објекта (§53). Каже се да корисност објекта у општијем смислу може обогатити или умањити лепоту објекта — ако добро одговара својој сврси, то може допринети лепоти објекта, али сазнање о неподобности за дату сврху такође може покварити доживљај лепоте (§54).

Поред тога, овај последњи део књиге такође даје дефиницију узвишеног као „опојно лепог” (§60). Док се за искуство лепоте каже да човек ужива у контемплацији и стапању с објектом, чисто савршенство узвишеног у потпуности раствара објекат. Човек се губи у „својеврсној екстази” (§60).

§ 67. Закључак

Сантајана завршава своју књигу запажањем да се лепота не може описати речима. Ипак, он даје један последњи опис осећања лепоте као остварења „хармоније између наше природе и нашег искуства”. Под претпоставком да је савршенство „коначно оправдање постојања”, Сантајана закључује изјавом: „Лепота је залог могуће усклађености између душе и природе, а самим тим и основа вере у надмоћ доброг.”

Пријем

Немачки филозоф Ернст Касирер критиковао је Сантајанину карактеризацију уметности као „одговора на потребу за забавом” у супротности са науком која тежи да пружи истините информације. Касирер је Сантајанину позицију назвао „естетским хедонизмом” и одбацио је идеју (онако како ју је он разумео) да је уметност пука забава. „Мислити”, писао је Касирер, „да су велики уметници радили у ту сврху — да је Микеланђело саградио Цркву Светог Петра, да су Данте или Милтон писали своје поеме, да је Бах компоновао своју Мису у ха-молу зарад забаве — представља апсурд.”

Референце

Спољашње везе Књига на Пројекту Гутенберг

Категорија:Књиге о естетици