У филозофији ума, филозофски зомби (или „ф-зомби”) је биће у мисаоном експерименту које је физички идентично нормалном људском бићу, али нема свесно искуство. На пример, ако би филозофски зомби био убоден оштрим предметом, он не би осетио бол, али би реаговао тачно онако како би реаговао сваки свесни човек. Другим речима, ово биће има пуну приступну свест, али нема феноменалну свест.
Аргументи филозофског зомбија користе се против облика физикализма и у одбрану тешког проблема свести, који представља проблем објашњавања субјективних, интринзичних искустава из првог лица (или „како је то бити”) у физичким терминима. Заговорници аргумената о филозофском зомбију, попут филозофа Дејвида Чалмерса, тврде да пошто је филозофски зомби по дефиницији физички идентичан свесној особи, чак и његова логичка могућност побија физикализам. То је зато што установљава постојање свесног искуства као додатне чињенице.Chalmers, D. (1996): The Conscious Mind, Oxford University Press, New York. Филозоф Данијел Стољар истиче да зомбији не морају бити потпуно без субјективних стања, те да је чак и суптилна психолошка разлика између две хипотетички физички идентичне особе, попут тога какав им је укус кафе, довољна да се побије физикализам. Овакве аргументе критиковали су многи филозофи. Неки физикалисти, као што је Данијел Денет, тврде да су филозофски зомбији логички некохерентни и стога немогући, или да су сви људи филозофски зомбији; други, попут Кристофера Хила, тврде да су филозофски зомбији кохерентни, али метафизички немогући.
Историја Филозофски зомбији се повезују са Дејвидом Чалмерсом, али је филозоф Роберт Кирк био први који је употребио термин „зомби” у овом контексту, 1974. године. Пре тога, Кит Кембел је изнео сличан аргумент у својој књизи Тело и ум (енгл. ) из 1970. године, користећи термин „човек имитација”. Чалмерс је даље развио и популаризовао ову идеју у свом раду.
Водила се жива дебата о томе шта овај аргумент заправо доказује. Критичари који превасходно тврде да се зомбији не могу ни замислити укључују Данијела Денета, Најџела Џ. Т. Томаса, Дејвида Бредон-Мичела, и Роберта Кирка. Критичари који углавном тврде да замисливост не повлачи могућност укључују Каталин Балог, Кита Френкиша, Кристофера Хила, и Стивена Јаблоа. Критичари који доводе у питање логичку валидност аргумента укључују Џорџа Билера.
У свом ажурирању чланка о филозофским зомбијима из 2019. године у Станфордовој енциклопедији филозофије, Кирк је сумирао тренутно стање дебате:
Анкета међу професионалним филозофима коју су 2013. спровели Бурже и Чалмерс показала је да 36% сматра да су ф-зомбији замисливи али метафизички немогући; 23% је рекло да су метафизички могући; 16% је рекло да су незамисливи; а 25% је одговорило „остало”. Иста анкета из 2020. године дала је готово идентичне резултате: „замисливи али немогући” 37%, „метафизички могући” 24%, „незамисливи” 16% и „остало” 23%.
Врсте зомбија Иако се филозофски зомбији широко користе у мисаоним експериментима, детаљна артикулација овог концепта није увек иста. Ф-зомбији су уведени првенствено да би се аргументовало против специфичних врста физикализма као што су материјализам и бихевиоризам, према којима ментална стања постоје искључиво као понашање. Веровање, жеља, мисао, свест и тако даље, концептуализују се као понашање (било спољашње или унутрашње понашање) или склоност ка понашању. Ф-зомби који се по понашању не разликује од нормалног људског бића, али коме недостају свесна искуства, стога није логички могућ према бихевиористи, па позивање на логичку могућност ф-зомбија пружа аргумент да је бихевиоризам нетачан. Заговорници зомби аргумената генерално прихватају да ф-зомбији нису физички могући, док противници нужно негирају да су они метафизички или, у неким случајевима, чак и логички могући.
Основа идеје о зомбију јесте људско биће којем у потпуности недостаје свесно искуство. Могуће је разликовати неколико подврста зомбија које се користе у различитим мисаоним експериментима на следећи начин:
Бихевиорални зомби се по понашању не разликује од човека. Неуролошки зомби има људски мозак и генерално се физиолошки не разликује од човека. Бездушни зомби нема душу. Повезани концепти укључују: Зомби свет, који је у свим физичким аспектима идентичан нашем свету, али ниједно биће у њему нема квалије. Филозофски вулкаканац, биће које је свесно али без валенце; тј. њихова свест није ни пријатна ни непријатна. Обрнути зомби, биће које се понаша као да му недостаје свест, али је ипак свесно. Неки коматозни пацијенти су обрнути зомбији.
Зомби аргументи Зомби аргументи често подржавају линије резоновања које имају за циљ да покажу да су зомбији метафизички могући како би се подржао неки облик дуализма — у овом случају став да свет укључује две врсте супстанце (или можда две врсте својства): менталну и физичку.
У физикализму, материјалне чињенице одређују све остале чињенице. Пошто се за сваку чињеницу, осим оне о свести, може сматрати да је иста и за ф-зомбија и за нормалног свесног човека, следи да физикализам мора заузети став да ф-зомбији или нису могући или су исти као нормални људи.
Аргумент зомбија је верзија општих модалних аргумената против физикализма, попут оног који износи Сол Крипке.Kripke, Saul. Naming and Necessity (1972). Даље сличне аргументе су током 1970-их значајно унапредили Томас Нејгел (1970; 1974) и Роберт Кирк (1974), али је општи аргумент најпознатије и најдетаљније развио Дејвид Чалмерс у књизи Свесни ум (енгл. , 1996).
Према Чалмерсу, могуће је кохерентно замислити цео зомби свет, свет који се физички не разликује од овог, али којем у потпуности недостаје свесно искуство. Пошто је такав свет замислив, тврди Чалмерс, он је и метафизички могућ, што је све што је потребно за овај аргумент. Чалмерс пише: „Зомбији вероватно нису природно могући: они вероватно не могу постојати у нашем свету, са његовим законима природе.”Chalmers, 2003, Оквирна структура Чалмерсове верзије аргумента зомбија је следећа:
Према физикализму, све што постоји у нашем свету (укључујући свест) јесте физичко. Према томе, ако је физикализам тачан, метафизички могућ свет у којем су све физичке чињенице исте као оне у стварном свету мора садржати све што постоји у нашем стварном свету. Конкретно, свесно искуство мора постојати у таквом могућем свету. Чалмерс тврди да можемо замислити свет који се физички не разликује од нашег света, али у којем нема свести (зомби свет). Из овога следи да је такав свет метафизички могућ. Дакле, физикализам је нетачан. (Закључак следи из 2. и 3. путем правила модус толенс.)
Ово је снажна формулација зомби аргумента. Постоје и друге формулације аргумената типа зомбија које прате исту општу форму. Премисе општег зомби аргумента имплициране су премисама свих специфичних зомби аргумената.
Општи зомби аргумент је делом мотивисан потенцијалним неслагањима између различитих анти-физикалистичких гледишта. На пример, анти-физикалистичко гледиште може конзистентно тврдити да су ф-зомбији метафизички немогући, али да су обрнуте квалије (као што су обрнути спектри) или одсутне квалије (делимично зомби стање) метафизички могуће. Премисе у вези са обрнутим квалијама или делимичним зомби стањем могу заменити премисе у вези са ф-зомбијима како би се произвеле варијације зомби аргумента.
Метафизичка могућност физички неразлучивог света са обрнутим квалијама или делимичним зомби стањем имплицира да физичке истине не нужде метафизички феноменалне истине.
Да би се конструисала општа форма зомби аргумента, узима се да је реченица P тачна ако и само ако важи конјункција свих микрофизичких истина нашег света, и узима се да је реченица Q тачна ако важи нека феноменална истина која важи у стварном свету. Општи аргумент гласи овако:
Замисливо је да је P тачно, а Q није тачно. Ако је замисливо да је P тачно, а Q није тачно, онда је метафизички могуће да је P тачно, а Q није тачно. Ако је метафизички могуће да је P тачно, а Q није тачно, онда је физикализам нетачан. Дакле, физикализам је нетачан.Chalmers, 2010,
Q може бити нетачно у могућем свету ако важи било шта од следећег: (1) постоји барем један инверт (субјект са обрнутим квалијама) у односу на стварни свет; (2) постоји барем једна одсутна квалија у односу на стварни свет; (3) сва стварно свесна бића су ф-зомбији (све стварне квалије су одсутне квалије).
Још један начин да се протумачи зомби хипотеза је епистемички — као проблем каузалног објашњења, а не као проблем логичке или метафизичке могућности. „Јаз у објашњењу” — такође познат као „тешки проблем свести” — јесте тврдња да (до данас) нико није пружио убедљиво каузално објашњење како и зашто смо свесни. Ово је манифестација истог оног јаза због којег (до данас) нико није пружио убедљиво каузално објашњење како и зашто ми нисмо зомбији.
Аргумент филозофског зомбија се такође може посматрати кроз пример фалсификоване новчанице који је изнела Ејми Кајнд. Пример Ејми Кајнд се фокусира на фалсификовану новчаницу од 20 долара направљену тако да буде потпуно иста као и аутентична новчаница од 20 долара. Ово је логички могуће. Ипак, фалсификована новчаница не би имала исту вредност.
Према Кајнд, у њеној књизи Филозофија ума: Основе (енгл. ), зомби аргумент се може поставити у ову стандардну форму са дуалистичке тачке гледишта:
Одговори Гален Стросон тврди да није могуће утврдити замисливост зомбија, па аргумент, будући да му недостаје прва премиса, никада не може ни да започне.
Чалмерс тврди да су зомбији замисливи, говорећи: „свакако се чини да је описана кохерентна ситуација; ја не могу да разазнам никакву контрадикцију у опису.”Chalmers, 1996,
Многи филозофи физикалисти су тврдили да овај сценарио поништава сам себе својим описом; основа физикалистичког аргумента јесте да је свет дефинисан у потпуности својом физикалношћу; стога би свет који је физички идентичан нужно садржавао свест, јер би свест нужно била генерисана из било ког скупа физичких околности идентичних нашима.
Зомби аргумент тврди да се снагом разума може утврдити да је такав „зомби сценарио” метафизички могућ. Чалмерс пише: „Из замисливости зомбија, заговорници аргумента закључују њихову метафизичку могућност” и тврди да је овај закључак, иако генерално није легитиман, сасвим легитиман за феноменалне концепте попут свести, јер се морамо придржавати „Крипкеовог увида да за феноменалне концепте не постоји јаз између фиксатора референци и саме референце (или између примарних и секундарних интензија).”
Односно, када су у питању феноменални концепти, замисливост имплицира могућност. Према Чалмерсу, све што је логички могуће је такође, у овде релевантном смислу, и метафизички могуће.Chalmers, 1996,
Други одговор јесте одбацивање идеје да су квалија и сродни феноменални појмови ума уопште кохерентни концепти. Данијел Денет и други тврде да иако свест и субјективно искуство постоје у неком смислу, они нису онакви каквим их заговорник зомби аргумента представља. Искуство бола, на пример, није нешто што се може одвојити од менталног живота особе а да то не донесе било какве бихевиоралне или физиолошке разлике. Денет верује да је свест сложена серија функција и идеја. Ако сви ми можемо имати ова искуства, идеја о ф-зомбију је бесмислена.
Денет тврди да „када филозофи тврде да су зомбији замисливи, они увек потцењују задатак замишљања (или имагинације), и на крају замисле нешто што крши њихову сопствену дефиницију”. Он је сковао термин „зимбији” (енгл. ) — ф-зомбији који имају веровања другог реда — како би тврдио да је идеја ф-зомбија некохерентна;Dennett 1995; 1999 „Зимбији мисле да су свесни, мисле да имају квалије, мисле да пате од болова — они једноставно 'греше' (према овој жалосној традицији), на начине које ни они ни ми никада не бисмо могли открити!”