Константин Велики (; 27. фебруара око 272, Наис — 22. маја 337, Никомедија) био је римски цар (324—337) познат по томе што је донео две судбоносне одлуке које су промениле ток европске историје. С једне стране, стао на крај прогону хришћана, па чак и прешао на њихову веру, обезбедивши хришћанству завидан положај водеће монотеистичке религије (који има и данас); с друге стране основао је град раван Риму — Константинопољ, осигуравши тако опстанак Царства на Истоку дуго после пада Рима и западних провинција у 5. веку. Сврстава се у најутицајније владаре људске историје.
Његов живот је предмет великог интересовања не само школованих историчара, теолога, археолога, историчара уметности, него и разних аматера. За то постоји више разлога. У првом реду, као и у свакој доброј причи и у Константиновој има нешто што импонује свима: борба за власт, војни подухвати на пространој географској позорници, успешно преброђивање свих тешкоћа на путу ка вечној слави, скандали, убиства, верски спорови и културни контекст. За историчаре ништа мање важна јесте и чињеница да извори задају муке пружајући довољно за подстицање апетита за истраживање ове личности и његовог времена, али не и толико да би се на основу њих могло одговорити на сва питања.
Извори за Константина мини|алт=Портрет у Виминацијуму Константин је био владар великог историјског значаја, али и контроверзна личност. Колебање у вези са његовом репутацијом је одраз природе старих извора који се односе на његову владавину. Они су обилати и подробни, али је на њих снажан утицај извршила званична пропаганда те епохе, па ствари често сагледавају једнострано.. Нису сачувани никакви било историјски било биографски списи на тему Константиновог живота и владавине. Најближа замена томе јесте „Живот блаженог цара Константина“ () Евсевија Цезарејског, која представља мешавину еулогије и хагиографије. Писана између 335. и око 339, она велича Константинов морал и верске врлине. Биографија ствара позитивну, али и дискутабилну слику о Константину, а савремени историчари често су доводили њену веродостојност у питање. Најцеловитији приказ Константиновог световног живота даје латински спис „Порекло цара Константина“ () анонимног аутора. Овај спис, за који се не зна тачно када је написан, у средиште пажње ставља војне и политичке догађаје, а запоставља културна и верска питања.
Лактанцијев хришћански политички памфлет о Диоклецијановој владавини и тетрархији О смрти прогонитеља или, што је ближе духу српског језика, „О томе како су скончали прогонитељи“ () пружа вредне али тенденциозне појединости о Константиновим претходницима и његовом раном животу. Црквене историје Сократа, Созомена, Теодорита говоре о црквеним размирицама из времена Константинове касније владавине. Пишући у време Теодосија II (408–50), дакле читав један век после Константина, црквени историчари су својом недовољном упућеношћу, извртањем чињеница и намерном неразумљивошћу само чинили догађаје и теологију Константиновог доба нејасним. Опстали су и савремени списи православног хришћанина Атанасија и црквена историја аријанца Филосторгија, мада ни ови писци нису били ништа мање пристрасни.
Паганин Зосим из 5. века приказује Константина у врло негативном светлу. Он другачије објашњава Константиново преобраћење у хришћанство. На ту одлуку није га навео сан који је уснио уочи битке на Милвијском мосту, него жеља за изналажењем опроштаја за своје злочине и грехе, док је подизањем Константинопоља заправо хтео да се склони од мржње Римљана. Овакво Зосимово приказивање Константина изазвало је јаке реакције код хришћанских писаца, традиционално нерасположених према паганима. Међу њима, нарочито се нашао увређен Евагрије, правни саветник епископа Григорија из Антиохије. У погледу временског периода који обрађује његова црквена историја (од сабора у Ефесу 431. до владавине цара Маврикија крајем 6. века) уопште се не подудара са Зосимовом историјом. Међутим, када говори о Анастасијевом укидању пореза на имовину (498), Евагрије истиче да је Константин тај који га је увео, што је можда сазнао из Зосимове историје. После тога, Евагрије прелази на дискредитовање свог могућег извора. Наиме, Зосим тврди да су Константинове новине, укључујући његово прихватање хришћанства и запостављање паганских култова, довели Рим до слабљења. Евагрије се не слаже са тим, тврдећи да је хришћанска вера заправо допринела побољшању положаја Рима.
Епитоме Аурелија Виктора (), Евтропија (), Феста () и анонимног писца Прегледа историје царева () нуде сажет приказ политичких и војних догађаја Рима. Мада нехришћанског призвука, оне сликају Константина у повољном светлу, али прескачу Константинову верску политику. Збирка панегирика из позног 3. и раног 4. века под називом Латински панегирици () пружа драгоцене вести о политици и идеологији епохе тетрархије и Константиновом раном животу. Савремена архитектонска постигнућа, попут Константиновог славолука у Риму и палата у Гамзиграду и Кордоби, епиграфски споменици и новац из ове епохе допуњују писане изворе.
Младост
лево|мини|150п|Споменик Константину Великом у Нишу, дело вајара Милета Коцева постављен 2012. у оквиру прославе 1.700 година од доношења Миланског едикта. Флавије Валерије Константин, како му је у почетку било име, пореклом је био из Наиса (данас Ниш). Мишљење да је рођен у Британији вешто је оповргнуо Шепфлин у расправи „Константин Велики није био Британац“ () која се налази у његовим „Историјским и критичким студијама“ ().
На свет је дошао 27. фебруара, али не зна се тачно које године. Извори се међусобно не слажу у томе колико је имао година у часу смрти. У литератури година рођења креће се између 270. и 288.
Отац му је био Флавије Констанције. Пореклом је био из Дарданије. Констанције је био трпељив и вичан политици.Латински панегирици 8(5), 9(4); Лактанције, О томе како су скончали прогонитељи 8.7; Евсевије, Живот блаженог цара Константина 1.13.3 Константин је са њим вероватно провео мало времена. Констанције је био официр у римској војсци и припадник Аурелијанове телесне страже. Напредовао је кроз чинове да би од цара Диоклецијана 284. или 285. добио на управу Далмацију. Константинова мајка звала се Јелена. Била је то жена ниског друштвеног положаја, пореклом из Битиније. Амвросије је зове „крчмарицом“ (). Веровало се, наиме, да је рођена од оца који је држао хан за госте. Каже да ју је Констанције упознао као такву. Но, она није била било каква „крчмарица“. Она је била „добра крчмарица којој је био добро познат онај крчмар који је рањенику исцелио ране које су му нанели друмски разбојници“.Амвросије, Посмртно слово цару Теодосију 42 Не зна се тачно да ли је била са Констанцијем у законитом браку, или му је била само конкубина.
Диоклецијан је јула 285. прогласио свог саборца Максимијана, такође пореклом из Илирика, за свог савладара. Обојица царева ће имати свој двор, своја војна и управна овлашћења, а сваки ће владати са својим преторијанским префектом као првим замеником. Максимијан је владао Западом, а средиште му је било у Милану или Триру, док је Диоклецијан владао на Истоку са средиштем у Никомедији. Деоба је била само прагматичне природе: у званичном панегирику Царство је сматрано недељивим, а обојица царева могли су да се крећу слободно широм Царства. Максимијан је 288. поставио Констанција на место преторијанског префекта, а на управу му је дао Галију. Констанције је оставио Јелену да би се оженио Максимијановом поћерком Теодором 288. или 289.
Диоклецијан је поново извршио поделу Царства 293, овај пут доводећи на власт двојицу цезара (млађе цареве). Сваки ће бити потчињен свом одговарајућем августу (старијем цару), али ће имати врховну власт на додељеним земљама. Тај систем касније ће добити име тетрархија. Прва особа коју је Диоклецијан именовао на тај положај био је Констанције, а друга Галиреје. Према Лактанцију, Галерије је био суров, животиња од човека. Мада је имао заједничко са римским нобилитетом (многобоштво), његовим припадницима он је био стран, полуварварин.Лактанције, О томе како су скончали прогонитељи 7.1 Констанције је 1. марта произведен у цезара и послан у Галију да се бори против побуњеника Караузија и Алекта. Иако је тетрархија имала меритократски призвук, задржала је остатке наследних повластица, а Константин је постао главни кандидат за будућег цезара чим је његов отац дошао до положаја. Константин је отишао на Диоклецијанов двор, где је живео као претпостављени наследник свог оца.
На Истоку мини|усправно|Глава Диоклецијанове статуе. Константин је добио формално образовање на Диоклецијановом двору, где је учио латински, грчки и филозофију. Културна средина у Никомедији била је отворена, флуидна и социјално мобилна, а Константин је могао да се дружи како са многобошцима тако и са хришћанима. Можда је присуствовао предавањима латинског оратора Лактанција.
Будући да Диоклецијан није имао потпуно поверење у Констанција (заправо, међу тетрарсима није било потпуног поверења) Константина су држали на Диоклецијановом двору као неку врсту таоца, као залог за очево добро понашање. Без обзира на то, Константин је био угледан дворјанин: у име Диоклецијана и Галерија војевао је у Азији, а био је у саставу разних трибуната; водио је походе против варвара на Дунаву 296, ратовао против Персијанаца у Сирији (297) под Диоклецијановим заповедништвом, а у Месопотамији под Галеријевим (298—299) (Константин, Говор збору светих, 16.2) До краја 305. постао је трибун првог реда (). До пролећа 303. вратио се у Никомедију са источног бојишта, да буде сведок Диоклецијановог Великог прогона, последњег и најсуровијег прогона хришћана у Римском царству (Константин, Говор збору светих, 25).