Плавкаста гологлавка () је врста психоактивне гљиве. Позната је по високом садржају психоделичних једињења, пре свега псилоцибина и псилоцина. Назив је добила по томе што на додир или при оштећењу поприма карактеристичну интензивно плаву боју услед оксидације псилоцина, по чему је слична српској гологлавки.

thumb|Сасушена плавкаста гологлавка

Формални научни опис ове врсте објавила је Елси Вејкфилд (Elsie Wakefield) 1946. године у часопису Transactions of the British Mycological Society, на основу примерака које је прикупила у Краљевској ботаничкој башти у Кјуу.

thumb|upright=2| Приближна распрострањеност плавкасте гологлавке

Расте углавном у групама на влажним местима богатим дрвним остацима, мачу и пиљевини, као што су паркови, ботаничке баште и ободи путева. Природно је распрострањена у умереним и влажним пределима Северне Америке и Европе.

Опис Плодно тело је мало до умерено велико.

Шешир: Ширине од 2 до 4 цм, у почетку је испупчен (конвексан), а касније постаје раширен са препознатљивом, изразито таласастом ивицом по којој је гљива и добила име. Боје је карамеле до кестењасто-смеђе када је влажан, док у сувим условима хигрофанско бледи у жућкасту нијансу. На додир и при механичком оштећењу поприма карактеристичну интензивно плаву боју услед оксидације псилоцина. Хименијум (доња површина): Састоји се од густо збијених листића (ламела) који су у почетку светлосмеђи, а са сазревањем спора постају тамносмеђи до скоро црни са светлијом ивицом. Дршка: Висока 3–6 цм, дебљине 3–6 мм. Тврда је, свиленкасто-влакнаста, бледа или беличаста, а на оштећеним местима брзо поплави. Месо: Танко, жилаво, беличасто, изразито горког укуса и брашнастог мириса. Споре: Остављају отисак тамно љубичасто-браон боје.

Састав Шешир и дршка гљиве садрже угљене хидрате, аминокиселине и малу количину протеина, али су најзначајнији састојак индолни алкалоиди. Главне лековите и психоактивне материје су триптамински деривати, међу којима доминирају псилоцибин и псилоцин, као и мање количине беоцистина. Проценат ових активних супстанци у сувој гљиви је изузетно висок и варира између 0,39% и 1,96% у зависности од географског порекла, супстрата и услова станишта, што је чини једном од најпотенцијалнијих гљива у свом роду.

Активни састојци Псилоцибин и псилоцин делују на централни нервни систем као снажни агонисти серотонинских 5-HT2A рецептора, изазивајући изражене промене у перцепцији, халуцинације и психоделична стања. Индолни алкалоиди утичу на ширење зеница, благе промене у крвном притиску, убрзање рада срца (тахикардију) и неретко доводе до пролазне мучнине у почетној фази деловања.

Примена Иако се у кућној апотеци не сме користити због своје токсичности и непредвидивости, у савременој медицини и психијатрији се широм света врше строго контролисана научна истраживања ових активних састојака. Истражује се њихова примена за лечење тешких облика клиничке депресије, анксиозности код терминалних болесника, као и код посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП).

Због снажног психоактивног дејства, неовлашћено сакупљање, поседовање, продаја или узгајање ове гљиве је строго забрањено и кажњиво законом у већини земаља света, укључујући и Србију.

Главна опасност код аматерског тражења ове гљиве јесте висока могућност замене са смртоносно отровним врстама сличног изгледа и станишта, као што је Galerina marginata (јесења капавица).

Називи Ова гљива је у литератури позната под неколико карактеристичних назива који описују њен изглед и специфичне особине. Латински назив Psilocybe cyanescens и српски назив плавкаста гологлавка директно указују на њену склоност да поплави услед додира или оштећења, што је последица брзе оксидације псилоцина. Поред овог назива, среће се и назив таласаста гологлавка, што представља превод енглеског народног термина (), који је врста добила због препознатљивих, изразито заталасаних и искривљених ивица капе (шешира) код зрелих примерака.

Слике

Референце

Категорија:Психоактивне гљиве