Pab rok (izvorno: ) je muzički žanr i pokret koji se paralelno razvio početkom 1970-ih godina u Ujedinjenom Kraljevstvu i Australiji. U Velikoj Britaniji, sa centrom zbivanja u Londonu, nastao je kao svesna andergraund reakcija protiv rastuće pretencioznosti stadionskog roka, kompleksnih aranžmana progresivnog roka i teatralnosti glam roka koji su dominirali tadašnjom mejnstrim scenom. Umesto velikih dvorana i skupe studijske produkcije, britanski pab rok je vratio muziku korenima — ogoljenom, sirovom i energetskom zvuku zasnovanom na tradiciji američkog ritam i bluza (), bazičnog rokenrola iz 1950-ih, kantri-roka i bugi-vugija, a izvodio se u intimnoj atmosferi malih londonskih pabova. Ova klupska infrastruktura postavila je temelje za kasniju eksploziju pank roka i novog talasa 1976. godine.
Iako dele isto ime i hronološki su nastali u isto vreme, britanski pab rok se značajno razlikuje od australijske pab rok scene. U Australiji je ovaj žanr specifično nastao usled liberalizacije i izmena u zakonima o radu i radnom vremenu pabova, što je stvorilo ogromnu potrebu za glasnom i energičnom živom muzikom u tamošnjim velikim pivnicama. Temelje ovog specifičnog zvuka postavili su pionirski sastavi kao što su , , i . Australijski pab rok je svoj vrhunac i zlatno doba doživeo tokom 1980-ih godina, ostvarivši ogroman komercijalni uspeh kroz rad svetski poznatih bendova kao što su -{AC/DC}-, i .
Karakteristike zvuka Muzičku strukturu pab roka odlikuje potpuno odbacivanje produkcijske kompleksnosti i povratak ogoljenoj, bazičnoj rok formi. Zvučni izraz je duboko ukorenjen u tradiciji američkog ritam i bluza, ranog rokenrola i bugi-vugija, pri čemu je sama srž zvuka bila zasnovana na bazičnoj progresiji od tri akorda i prepoznatljivim, brzim rifovima u stilu Čak Berija. Za razliku od progresivnog roka koji je koristio komplikovane aranžmane, pab rok bendovi su se oslanjali na bazičnu klupsku postavu: električne gitare, bas-gitaru, bubnjeve, a zvuk je često bio obogaćen usnom harmonikom ili tradicionalnim klavirom. Fokus je bio na energiji svirke uživo (tzv. pristup), gde je zvuk morao biti sirov, neobrađen i lišen studijskih ukrasa.
Tekstualno, pab rok nije koristio skoro ništa od mistike, političkih propovedi ili psihodeličnih fantazija. Tematski okvir bio je čvrsto prizemljen i okrenut svakodnevnom životu običnog čoveka i njegovoj zabavi na koncertima. Pesme su najčešće govorile o večernjim izlascima, ispijanju piva, finansijskim problemima, jednostavnim ljubavnim jadima i sivoj svakodnevici predgrađa. Ova emotivna i tematska direktnost, prožeta specifičnim uličnim humorom i energijom, direktno je anticipirala nastanak radničke andergraund kulture i estetike ranog britanskog pank roka.
Istorijski razvoj
Transatlantska paralela Tokom prve polovine 1970-ih godina došlo je do oštre geografske i stilske podele unutar andergraund rok pokreta koji su nastajali kao bunt protiv stadionskih ekscesa i progresivnog roka. Dok su američki muzičari u potrazi za revitalizacijom pop melodije razvijali pauer pop, u Velikoj Britaniji se paralelno uobličavao pab rok pokret. Ova dva pravca su delila identičan andergraund senzibilitet i želju za povratkom klupskim korenima, bazičnoj progresiji od tri akorda, klasičnom rokenrolu i kantri-roku, ali su im estetska rešenja bila različita: američke grupe su težile radio-foničnosti i studijskoj perfekciji, dok je britanska pab rok scena insistirala na potpunoj ogoljenosti i uličnoj energiji nastupa uživo.
Uprkos toj stilskoj razlici, između ove dve scene postojala je snažna i direktna transatlantska veza koja je duboko uticala na ranu artikulaciju pred-pank estetike u Sjedinjenim Američkim Državama. Istorijski zabeležen primer ove povezanosti dogodio se u zimu 1975. godine, kada se Klem Berk (), bubnjar njujorškog sastava -{Blondie}-, vratio u Njujork sa turneje po Londonu, donevši sa sobom album engleske pab rok senzacije . Na žurci u potkrovlju na Baueriju, gde su bili prisutni ključni akteri rane njujorške andergraund scene uključujući i članove sastava -{The Ramones}-, -{Talking Heads}- i , Berk je neprestano vrteo ploču engleskog benda. Oštar, bazični, brzi ritam i bluz i rokenrol zvuk grupe , praćen njihovim vizuelnim identitetom (jeftina, izgužvana odela i kratka kosa), izvršio je direktan uticaj na estetiku američkih bendova okupljenih oko kultnog kluba CBGB, dokazujući da minimalistički pristup rok muzici ima univerzalnu snagu sa obe strane Atlantika.
Počeci u Londonu Zvanični nastanak i uobličavanje britanske pab rok scene vezuje se za kraj 1971. godine u Londonu, a pokretački impuls je, paradoksalno, stigao od američkog kantri-rok sastava . Tokom boravka u Engleskoj, ovaj bend je ubedio vlasnika paba u severnom Londonu (Kentiš Taun) da im dozvoli nastupe uživo, što je bila potpuna novost u tadašnjoj klupskoj kulturi gde su dominirali džuboksi. Njihove energične svirke, zasnovane na bazičnom američkom zvuku, momentalno su privukle pažnju domaćih muzičara koji su tražili alternativu preproduciranom stadionskom roku.
Ključni trenutak za širenje pokreta bio je prelazak vodećeg ranog britanskog pab rok sastava na ovaj format nastupa, nakon čega su i drugi domaći bendovi prepoznali londonske pabove kao prostore za potpunu kreativnu slobodu. Scena se neverovatnom brzinom proširila sa paba na čitavu mrežu lokala koji su ubrzo postali kultna svetilišta novog andergraund zvuka, među kojima su se izdvojili u Izlingtonu, u Kensingtonu i na Fulam roudu. Ova nezavisna klupska mreža omogućila je bendovima direktan kontakt sa publikom i opstanak na sceni bez ikakve podrške velikih diskografskih kuća.
Proboj u Novi talas (1976—1980) Rani talas pab rok sastava iz prve polovine 1970-ih godina odigrao je presudnu istorijsku ulogu u potpunoj revitalizaciji britanske klupske mreže, dokazavši da je povratak korenima i sirovoj energiji održiv izvan mejnstrim industrije. Svojim beskompromisnim nastupima, ovi pioniri su srušili produkcijske barijere i direktno pripremili teren za nastupajuću pank eksploziju. Sama eksplozija pank roka 1976. godine nije označila kraj pab roka, već je transformisala njegovu infrastrukturu i estetiku, prelivajući ga direktno u novi talas i rani britanski pauer pop. Ključna tačka ove tranzicije bilo je osnivanje nezavisnih izdavačkih kuća, pre svih kultne londonske etikete , koju su 1976. godine osnovali menadžeri pab rok bendova Dejv Robinson () i Džejk Rivijera (). Ova kuća je postala most između dve generacije muzičara, dokazujući da pab rok senzibilitet može uspešno da koegzistira sa novom pank energijom.
Muzičar i producent Nik Lou (, bivši član sastava ) postavio je autorske i produkcijske standarde ove ere kroz rad sa Elvisom Kostelom (), čiji je debitantski album (1977) predstavljao savršen spoj sirove pab rok tradicije i novotalasne oštrine. Istovremeno, sastavi poput beleže svoje najveće komercijalne uspehe na top-listama singlom (1979), dok grupe i u ovom periodu ostvaruju velike radijske hitove. Kultni muzičar Džo Stramer poslužio je kao idealan primer ove tranzicije, prelazeći iz svog matičnog pab rok sastava direktno u rani pank pokret kao predvodnik grupe -{The Clash}-. Sa druge strane, sastav koga su predvodili Nik Lou i Dejv Edmuns () postaje globalni sinonim za ovaj zvuk, spajajući bazični rokenrol sa modernom radijskom produkcijom. Povratak sastava u formi trija i pojava mlade ritam i bluz atrakcije krajem 1970-ih godina, potvrdili su vitalnost i kontinuitet pokreta na klupskoj sceni širom Velike Britanije.
Međunarodni uticaj i kontinuitet Pab rok pokret nije ostao izolovan na britanskom ostrvu, već je izvršio snažan uticaj na klupske scene u kontinentalnoj Evropi, Okeaniji i Aziji, dokazujući univerzalnu privlačnost ogoljenog rokenrol zvuka. Veza sa Australijom i Novim Zelandom postojala je od samih početaka kroz migracije muzičara; savršen primer je kantautor Maks Merit () koji je nakon uspeha u Australiji došao u London 1972. godine sa svojim sastavom i postao jedna od udarnih igala prvog talasa britanskog pab roka. Sa druge strane, u Francuskoj je vodeće ime ovog stila postao sastav iz Avra. Njihov autentični, ogoljeni muzički izraz naišao je na odličan prijem i u samoj Velikoj Britaniji, gde su potpisali ugovor za nezavisnu etiketu i redovno delili binu sa britanskim pab rok herojima. Istovremeno, u Finskoj se pojavio sastav , čiji je brzi i beskompromisni zvuk (najbolje prikazan na njihovom ključnom albumu iz 1974. godine) u javnosti opravdano prepoznat kao finski odgovor na britansku pab rok scenu, čime su potpuno transformisali tamošnju klupsku kulturu i utrli put novom talasu.
Posebno važno poglavlje žanr je ispisao u Japanu, gde je gitarski stil i harizma koju su razvili Vilko Džonson (, bivši član sastava ) i Mik Grin (, član sastava ) ostavila neizbrisiv trag na tamošnji rokenrol kroz njihove kasnije izuzetno uspešne turneje sa sopstvenim bendovima. To je inspirisalo nastanak japanske pab rok i garažne scene, čiji su glavni predvodnici bili pionirski sastav , a kasnije i bend , koji su u potpunosti usvojili prepoznatljivu estetiku pokreta i sirovi rokenrol napad engleskih uzora.
Trajno nasleđe ovog pokreta ogleda se u činjenici da pab rok duh živi i do današnjih dana kroz neprekidnu koncertnu aktivnost nekih od njegovih najvažnijih aktera. Iako su tokom decenija pretrpeli brojne personalne izmene, pionirski sastavi kao što su i i dalje su diskografski aktivni i redovno održavaju zajedničke klupske turneje širom Evrope, prenoseći specifičnu energiju i estetiku ovog žanra na mlađe generacije slušalaca.
Jugoslovenska i srpska scena Slično situaciji sa pauer popom na prostorima bivše Jugoslavije i Srbije, pab rok se nikada nije razvio kao strogo definisan, izolovan pokret. Umesto toga, estetske i zvučne karakteristike pab roka — povratak ogoljenoj rok formi zasnovanoj na tri akorda, brzi ritam i bluz rifovi, sirova energija živog nastupa i ulični humor — prožimali su se kroz rane faze pojedinih nosilaca novog talasa i klupsku scenu druge polovine 1970-ih i tokom 1980-ih godina.
Direktan impuls i prvi kontakt domaće publike i muzičara sa ovom vrstom zvuka desio se u martu 1978. godine tokom velike turneje britanskog sastava po Jugoslaviji. Zvanična predgrupa na koncertima u Ljubljani, Rijeci i Beogradu bio je slovenački sastav Buldožer. Pod direktnim uticajem te sirove, znojave energije, Buldožer pravi radikalnu tranziciju u zvuku: napušta svoju ranu kompleksnu fazu progresivnog i simfo roka pod uticajem Frenka Zape i prelazi na znatno svedeniju formu koja je koketirala sa novom pank energijom, novim talasom i pab rok pristupom. Ta promena je jasno uočljiva na njihovim narednim albumima Izlog jeftinih slatkiša (1980) i Rok end roul (1981). U istom periodu, splitska grupa Metak takođe je ugrađivala prepoznatljive uticaje britanskog pab rok zvuka i izražaja u svoju zvučnu sliku. Koncertni kontinuitet britanskih klupskih prvaka nastavljen je nastupima sastava -{The Stranglers}- u septembru 1978. i početkom 1980. godine.
Ipak, prvi jugoslovenski bend koji je bio najdirektniji u prenošenju britanskog pab rok zvuka i senzibiliteta bio je sastav Tetka Ana iz Zrenjanina, nastao 1977. godine. Nazvan po lokalnoj školskoj učiteljici Ani Vukotić, ovaj sastav je bio klupska atrakcija koja je nastupala na čuvenom festivalu 1977. i 1978. godine. Njihov zvuk je bio toliko verno oslonjen na ostrvske uzore da ih je domaća muzička štampa svesno povezivala sa Grejamom Parkerom () i bendom koji je nastupao sa njim, a koga su činili istaknuti veterani britanskog pab roka iz ključnih ranih sastava , i .„Tetka Ana i Graham Parker”, Džuboks, br. 78, 1979, str. 49.