Демократски централизам је лењинистичко организационо начело које спаја слободну и отворену унутрашњу расправу о свим политичким питањима са строгим, једнообразним спровођењем одлука након што су оне усвојене. Овај принцип примењују социјалистичке државе и њихове владајуће комунистичке партије. Такође представља темељно организационо начело других комунистичких партија, масовних организација у улози „трансмисионих каишева”, као и других институција које делују у оквиру социјалистичког поретка, а усвојиле су га и поједине некомунистичке организације.

Као систем управе, демократски централизам одликује јединствена, хијерархијски устројена пирамидална структура органа, на чијем се челу налази врховно тело, док су испод њега распоређени органи нижих нивоа. Демократски централизам истовремено примењује вертикалну и хоризонталну одговорност, што се у теорији и пракси назива двојном субординацијом. По вертикалној линији, органи су одговорни бирачима који су их изабрали, али истовремено полажу рачуне вишим органима и подлежу њиховом непосредном надзору. Одлуке донете на вишим инстанцама безусловно су обавезујуће за све потчињене органе и целокупно чланство. Хоризонтална одговорност подразумева да су извршни и управни органи подређени водећем представничком телу на свом нивоу власти. Системи засновани на демократском централизму по правилу почивају на колективном руководству, институционализованом кадровском систему и строго регулисаним механизмима консултација приликом формулисања политике. За то време, регулаторни органи спровођења — као што су партијске контролне комисије — имају задатак да штите унутрашња правила, одржавају партијску дисциплину и организационо јединство, надзиру доследно извршавање усвојених одлука и сузбијају политичку корупцију.

Демократски централизам се примењује у готово свим доменима друштвеног и државног живота: у унутрашњем партијском устројству, државној управи, друштвеним организацијама и вођењу привреде. У социјалистичким земљама, уставно и политичко начело водеће улоге партије омогућава комунистичкој партији да руководи целокупним јединственим државним апаратом кроз кадровску политику, политичко усмеравање и партијску дисциплину. Истовремено, према уставном поретку, јединство државне власти формално је концентрисано у систему представничких органа на чијем је челу врховни орган државне власти. Овај принцип има кључну улогу и у привредном планирању: стратешке одлуке, дугорочне циљеве и петогодишње планове дефинишу највиши органи, након чега се они директивно спуштају кроз административне и привредне структуре, док нижи нивои учествују достављањем података, предлога и сугестија искључиво кроз званично утврђене канале. Однос између демократског учешћа и централистичког командовања, односно слободе и ауторитета, значајно је варирао у зависности од партије, земље и историјске епохе, због чега је до данас остао предмет бројних званичних интерпретација и оштрих теоријских расправа.

Основа

Историјско порекло Концепт демократског централизма утемељио је бољшевички вођа Владимир Лењин. Лењин је истицао да демократски централизам представља „дијалектичко јединство” демократије (слободе) и централизма (ауторитета). Према овом принципу, све одлуке морају се доносити кроз слободну, отворену и свестрану расправу (демократски елемент). Међутим, оног тренутка када већина донесе одлуку, она постаје апсолутно обавезујућа за све: расправа се обуставља, а сви чланови — укључујући и оне који су гласали против — дужни су да је једнодушно и без поговора спроводе у пракси (централистички елемент). Ово начело је први пут званично усвојено као организациони принцип Руске социјалдемократске радничке партије на конференцији у Тампереу 1905. године. У усвојеној резолуцији наведено је: „Полазећи од тога да је начело демократског централизма неспорно, конференција сматра неопходним спровођење широког изборног принципа; истовремено, изабраним централним органима дају се сва пуномоћја за идеолошко и практично руковођење, уз њихову сталну опозивост, потпуну јавност рада и најстрожу одговорност за све поступке.” Ипак, концепт се није односио само на партију. Лењин се 1913. године заложио за његову доследну примену и у државној управи: „демократски централизам не само да не искључује локалну самоуправу са аутономијом области које се одликују посебним привредним и животним условима или специфичним националним саставом становништва, већ напротив, нужно захтева и једно и друго.” Десети конгрес Руске комунистичке партије (бољшевика), одржан од 8. до 16. марта 1921. године, значајно је пооштрио примену овог начела доношењем резолуције о забрани свих фракција унутар Партије. Иако је тада замишљена као ванредна и привремена мера за очување јединства, забрана фракција је прерасла у трајно статутарно правило које је у пракси у потпуности онемогућило постојање било какве унутарпартијске опозиције.

На Другом конгресу Комунистичке интернационале (Коминтерне) 1920. године, која је руководила међународним комунистичким покретом, усвојен је документ под називом „Услови за пријем у Комунистичку интернационалу” (познат као „Двадесет један услов”). У њему је изричито прописано да свака партија која жели чланство мора усвојити демократски централизам: „Партије које припадају Комунистичкој интернационали морају бити изграђене на начелу демократског централизма. У садашњој епохи заоштреног грађанског рата, комунистичка партија може испунити своју дужност само ако је организована на најцентрализованији могући начин, ако у њој влада гвоздена дисциплина која се граничи са војничком, и ако њен партијски центар представља снажан, ауторитетан орган са широким овлашћењима, који ужива безрезервно поверење целокупног чланства.” Тиме је нагласак готово у потпуности померен на централизам, што је Коминтерна отворено потврдила захтевом за „гвозденом дисциплином која се граничи са војничком”. Ипак, исти конгрес је формално дефинисао суштину демократског централизма кроз три тачке: избор виших партијских органа од стране нижих, апсолутна обавезност одлука и упутстава виших органа за све потчињене ћелије, као и постојање неоспорног руководећег центра чији је ауторитет неприкосновен у свим сегментима партијског живота.

Теоријска концепција У марксистичко-лењинистичкој теорији, демократија и централизам унутар овог принципа стоје у дијалектичком јединству. Лењин је демократски централизам изворно дефинисао као „пуну слободу расправе и критике, све док се тиме не нарушава јединство акције; овим се у корену искључује свака критика која разбија или отежава јединство акције коју је Партија већ усвојила.” Лењин је сматрао да овај принцип пружа јасне гаранције за права мањине и лојалних струја унутар партијског чланства. Тврдио је да демократски централизам гарантује релативну аутономију нижих органа у односу на више, уз обавезу да сва руководећа места буду изборна, одговорна партијској бази и подложна опозиву у сваком тренутку. Заговорници овог начела истичу да оно штити партију од расцепа и идеолошких колебања, омогућавајући да се унутрашњи спорови решавају институционално, без нарушавања чврстог акционог јединства.

Совјетски теоретичари Николај Мојсејенко и Михаил Попов дефинисали су демократију у привредном управљању као „свестрани развој стваралачке иницијативе радних људи и њихово активно укључивање у управљање државним пословима”. Међутим, изричито су наглашавали да овај демократизам може деловати искључиво у оквирима друштвене, односно социјалистичке својине и планске привреде. Виктор Афанасјев, дугогодишњи члан Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза и главни уредник листа Правда, истицао је да се међусобни однос демократије и централизма динамично прилагођава природи институције: тако у оружаним снагама централизам мора имати апсолутну превагу над демократијом, док је у руковођењу привредним организацијама потребан знатно шири простор за демократско изјашњавање и радничку иницијативу. С друге стране, према историчару Мајклу Волеру, западни политиколози готово једнодушно оцењују да је у стварној историјској пракси свих социјалистичких земаља и владајућих партија централизам у потпуности надвладао и маргинализовао демократске елементе.

Према тумачењу Мао Цедунга, демократија и слобода нису апсолутне, већ релативне категорије, чији су облик и домет непосредно условљени конкретним историјским околностима. Демократија је неодвојива од централизма, баш као што је слобода неодвојива од дисциплине. Они чине дијалектичке супротности унутар једне јединствене целине: истовремено су супротстављени и повезани. Мао је стога упозоравао да се ниједан од ових полова не сме једнострано пренаглашавати на штету другог. У социјалистичком поретку, дисциплина је једнако важна као и слобода, а централизам је неопходан у истој мери као и демократија. Управо то унутрашње, складно јединство ова два пола чини срж демократског централизма.

Кинески теоретичар Ванг Гуејсју полази од тога да се реч „централизам” у овом појму првенствено односи на организацију државног апарата, док реч „демократски” одређује суштину и даје легитимитет том апарату. То значи да централизам представља оправдану меру концентрације државне власти, али само уколико је суштински оплемењен и ограничен демократијом. Без демократске основе, упозорава Ванг, свака централизација се неминовно изрођава у пуку диктатуру. Из ове перспективе, суштина демократског централизма лежи у изградњи чврстог система централизованог одлучивања који извире из демократије и остаје на њој утемељен. Политиколог Јанг Гуангбин то сажима речима: „Демократски централизам је централизам који настаје унутар демократије, а не централизам који постоји изван ње. Другим речима, животна снага демократског централизма у потпуности извире из саме демократије.”

Системске карактеристике

Јединствени систем органа Демократски централизам нужно захтева успостављање јединствене, хијерархијски повезане пирамидалне структуре, на чијем је челу врховни орган, док су му сви остали нивои подређени. Оваква организација мора почивати на строго унитарним основама како би принцип уопште могао да функционише, без обзира на то да ли се примењује у самој партији, државној управи, масовним организацијама или привредним субјектима. Принцип јединства власти у потпуности одређује односе међу институцијама: највиши органи постају надређени свим осталима, стварајући систем у коме се одлуке и смернице са врха директивно спуштају и спроводе на нижим нивоима. Схватање народног суверенитета у демократском централизму полази од става да целокупна власт руководилаца потиче од народа или од чланства дате организације. Јединствена пирамидална структура служи као механизам којим се тај изворни суверенитет вертикално преноси од дна ка самом врху, при чему одлуке виших инстанци задржавају неприкосновену правну и политичку снагу.

Оваква пирамидална структура обезбеђује неометан вертикални ланац командовања — како одозго надоле, тако и одоздо нагоре. Хоризонталне везе између различитих огранака на истом нивоу крајње су ретке и строго ограничене. Иако формално постоји могућност да предлози, критике и повратне информације теку одоздо ка врху, у пракси је концентрација власти у руководећем центру редовно имала превагу у односу на иницијативе са базе. Ипак, да би централни органи могли да доносе сврсисходне одлуке, систем константно настоји да обезбеди прилив информација са терена кроз званичне институционалне канале. На челу сваког нивоа пирамиде налази се колективно руководство које предводи појединачни изабрани руководилац.

мини|десно|У социјалистичкој држави, јединствени систем органа предводи врховни орган државне власти. На слици је приказана зграда Народне скупштине у Ханоју, седиште врховног органа државне власти Вијетнама.