мини|Ксавер Бонгар на Crack Baby (350 метара, IV, WI6), Швајцарска
Ледно пењање је пењачка дисциплина која подразумева успињање на смерове сачињене у потпуности од залеђене воде. Да би се попео, ледни пењач користи специјализовану опрему, нарочито двоструке цепине (или модерније ледне алате) и круте дерезе. Да би заштитио смер, ледни пењач користи челичне ледне шрафове који захтевају вештину за безбедну употребу и ослањају се на то да ће лед издржати при евентуалном паду. Ледни смерови могу значајно да варирају по врсти и укључују сезонски залеђене водопаде, високе трајно залеђене алпске кулоаре и велике висеће леденице.
Ледно пењање је настало као подобласт алпинизма, где се на алпским смеровима наилази на делове леда погодне за пењање, заједно са сегментима који захтевају стенско или мешовито пењање. Ледно пењање се развило као самосталан спорт 1970-их. Савремено ледно пењање укључује систем оцењивања тежине чији је врхунац од WI6 до WI7, пошто лед у најекстремнијим случајевима тежи да виси вертикално. WI7 је веома редак и обично се приписује надвисујућем леду са озбиљним ризицима (нпр. нестабилан лед, слаба заштита и опасност од смрти). Напредак у мешовитом пењању током 1980-их повећао је техничку тежину ледних смерова увођењем стенских препуста и кровова, што може да укључује драјтулинг, односно употребу ледних алата на голом камену.
Од 2002, UIAA регулише такмичарско ледно пењање, које се одржава у формату водећег пењања на вештачкој стени са клиновима и користи технике драјтулинга (нпр. „штајн повлачења” и покрети „фигура четири”), као и у формату брзинског пењања на стандардизованом зиду од правог леда. Од 2010, ледни пењачи на водопаду Хелмкен у Канади користе јединствене карактеристике водопада да би створили изразито надвисујуће опремљене ледне смерове који се оцењују до WI13 и представљају технички најтеже ледне смерове на свету.
Опис мини|лево|Водећи пењач на Symphonie d'Automne (135 метара, WI4), Француска, управо причвршћује своје уже за квикдрав који виси са ледног шрафа који је поставио Ледно пењање користи специјализовану опрему, наиме ледне алате и дерезе, за успињање на смерове сачињене од залеђеног воденог леда и/или залеђених снежних поља. Као и код стеновитог пењања, ледно пењање се може изводити као слободно пењање у паровима, где водећи пењач приликом успињања поставља опрему за заштиту у ледни смер ради сопствене безбедности. Након што водећи пењач стигне до врха, други пењач (или осигуравач) уклања ту заштиту док се сам пење.
Опрема за заштиту која се користи приликом водећег пењања по леду су специјализовани челични ледни шрафови. Ледни шрафови захтевају значајно искуство за правилну и безбедну употребу, а с обзиром на то да се стање леда може временом значајно променити (укључујући стално одвајање), озбиљност водећег пењања по леду сматра се већом него код традиционалног стеновитог пењања. На пример, док средње искусан ледни пењач може да топ-ропује смер оцењен WI4, водеће пењање смера WI4 је далеко озбиљнији подухват. За разлику од стеновитог пењања, етос „вођа не сме да падне” је кључни део ледног пењања.
Ледно пењање се може изводити и као слободно соло пењање, што је још ризичнији подухват (пењач користи ледне алате и дерезе, али нема заштиту попут ледних шрафова); или као топ-ропинг, што је најбезбеднији облик ледног пењања и формат који се користи за увођење почетника у спорт.
Ледно пењање је развијено као део шире пењачке дисциплине алпинизма, где је и даље кључна вештина алпинисте. Када ледни смер није у потпуности од леда и има елементе голог камена, назива се мешовитим пењањем. Када на смеру уопште нема леда, али пењач и даље користи ледне алате и дерезе, назива се драјтулингом. Пошто мешовити и драјтулинг смерови могу бити потпуно опремљени клиновима — баш као што су спортски смерови у стеновитом пењању (јер постоји голи камен у који се клинови могу бушити) — постали су популарни као безбедније алтернативе традиционалним ледним смеровима.
Врсте смерова
Ледно пењање може да се одвија на различитим смеровима. Уобичајена врста ледног смера је залеђени водопад, нарочито онај који се спушта низ литицу или низ јаругу. Ледни смерови могу имати и облик високих алпских снежних кулоара који су трајно залеђени током целе године. Велике леденице (познате и као ледени бодежи) такође су пењане као ледни смерови, а понекад и као део мешовитих смерова; иако се такве леденице често могу опасно одломити и биле су узрок неколико смртних случајева ледних пењача.
Ледни смерови обично не прелазе вертикалу на дужим деоницама због природе леда (тј. лед ретко остаје у надвисујућем положају дуже време). То значи да стандардне оцене за лед углавном достижу највише WI6-7 (тј. WI7 је потпуно вертикалан лед са додатним ризицима). Насупрот томе, екстремни мешовити смерови развијени су и преко еквивалентне оцене M7, јер могу да укључе смерове који прелазе преко надвисујућих стенских кровова да би се дошло до вертикалне висеће леденице, као што је револуционарни Octopussy WI6 M8 Џефа Лоуа у Вејлу.
На водопаду Хелмкен у Канади јавља се ситуација у којој стално активан водопад одржава изразито надвисујуће стенске лице покривено дебелим ледом, стварајући на тај начин „надвисујуће ледне смерове”. Ледни пењачи су направили опремљене смерове (има довољно стене за клинове) оцењене изнад WI7 (тренутно до WI13, од 2023) у Хелмкену.
Историја Деценијама су лед и мешовито пењање били део вештина алпинизма. Током 1960-их, амбициозни рани ледни пењачи почели су да користе питоне за пењање тежих ледних смерова, али је то било опасно и веома нестабилно. Пробој је дошао 1960-их када је Ивон Шуинар дизајнирао нови цепин са дрвеном дршком и закривљеним назубљеним шиљком назван „Климакс”. Уследио је 1970. Хамиш Макинис са потпуно металним цепином од легуре алуминијума са радикално обореним шиљком названим „Терордактил” (или Терор). Ова два цепина су револуционисала ледно пењање и на крају се спојила у савремени потпуно метални цепин (касније ледни алат) са обореним, али закривљеним и назубљеним врхом (данас познати „облик банане”).
мини|Moonflower Buttress (WI6 M7 A2), Маунт Хантер, Аљаска
Шуинаров и Макинисов цепин довели су до експлозије интересовања за пењање залеђених водопада у Северноамеричким Стеновитим планинама и у европским Алпима. Године 2002, ледни пењач и аутор о пењању Рафаел Славински написао је у American Alpine Journal: „До раних 1980-их, ледно пењање је од обичне технике у арсеналу алпинисте еволуирало у праву техничку уметност. Вештине стечене на водопадима такође су довеле до нове генерације алпских успона. Slipstream (WI4+, 1979) у канадским Стеновитим планинама замаглио је разлику између водопадног леда и алпског пењања; Moonflower Buttress (WI6 M7 A2, 1983) на Аљаској греди применио је највиши ниво вештине ледног пењања на велики алпски први успон; и списак се наставља. Водопадно ледно пењање, иако је првобитно било само себи циљ, на крају је револуционисало алпско пењање.”
Крајем 1980-их, ледни пењачи су практично достигли границе онога што се може попети при оцени WI6-7; на крају, урођена тенденција медија да виси вертикално ограничила је могућности развоја. Мешовито пењање је почело да покреће развој у ледном пењању јер су пионири попут Џефа Лоуа драјтулингом прелазили голе стенске препусте и кровове како би дошли до радикалнијих ледних формација, попут висећих леденица; кулминација је био Лоуов историјски успон Octopussy (WI6, M8) у Вејлу 1994, што је довело до рађања модерног мешовитог пењања.
Тек 2010, када су Тим Емет и Вил Гад почели да постављају ледне смерове на водопаду Хелмкен у Канади, развој ледног пењања је направио скок у техничком смислу. Јединствене карактеристике Хелмкена пружиле су изразито надвисујуће залеђене смерове, а у следећој деценији предложене су оцене до WI13 са Мисијом на Марс 2020. Емет и Гад сматрају да је Хелмкен потенцијални Јосемити ледног пењања.
Такмичарско ледно пењање
Међународна унија планинарских организација (UIAA) организује и регулише такмичарско ледно пењање од 2002. када је одржано прво такмичење „Светски куп у леду” (IWC) по новим UIAA правилима и прописима.
Између осталог, UIAA организује два главна такмичења у ледном пењању: годишњи Светски куп у ледном пењању (који се одржава као серија догађаја током године) и бијенално Светско првенство у ледном пењању (појединачна, једнократна такмичења).
мини|2016. Светско омладинско првенство у ледном пењању UIAA, Италија
Већина IWC смерова за водеће пењање одржава се на вештачким сувим површинама са клиновима и стога користи технике драјтулинга (нпр. „штајн повлачења” и покрете „фигура четири”). Насупрот томе, IWC брзински смерови су на стандардизованом зиду од правог леда од (који ледним пењачима за топ-ропинг треба неколико секунди да га пређу, као код брзинског стеновитог пењања).
Током година, UIAA је повећала регулативу и контролу опреме за такмичарско ледно пењање, укључујући забрану каишева на ледним алатима (да се не могу користити као помагала) и појачану контролу употребе „потпетица” током пењања (да би се спречила њихова употреба за одмарање).
Опрема
Ледно пењање користи делове опреме уобичајене у стеновитом пењању као што су ужад, појасеви и кациге, као и механичке справе попут осигурача. Међутим, другачија природа медија значи да ледни пењачи користе и опрему која је високо специфична за њихов тип пењања.
За пењање мини|Напредни ергономски ледни алат мини|Хоризонталне (л), вертикалне (д) дерезе Цепини или модернији ледни алати: Савремено ледно пењање захтева двоструке цепине (или ергономске ледне алате); кључна одлука је да ли користити каиш или не. Такмичарско ледно пењање је забранило каишеве (јер се могу користити као помагала), а већина екстремног мешовитог пењања тежи да не користи каишеве. Међутим, одсуство каиша значи да шок од изненадног „избијања” ногу може довести до тренутног пада. Дерезе: Ледни пењачи често користе монопоинт дерезе уместо уобичајенијих дуалпоинт дереза које користе алпинисти, ради веће контроле и прецизности сечења. Неки фаворизују вертикалне предње зупце (тј. као мини ледни алат), што повећава моћ сечења, али је мање стабилно и може да „избије” без упозорења; други користе традиционалне хоризонталне (тј. равне попут тесле) предње зупце. Ледне чизме: Ледни пењачи могу да користе круте „шкољкасте” или „пластичне” планинарске чизме које користе алпинисти, на које се причвршћују дерезе. Напредни мешовити пењачи и такмичари користе „воћне чизме”, лагане чизме са дерезама интегрисаним у ђон. Поред тога, воћне чизме могу да додају „потпетице”, које се користе у мешовитом пењању за препусте.
За заштиту мини|Ледни шраф Када се ледно пењање изводи као водеће пењање (нпр. не као топ-ропинг), кључни комад опреме за заштиту је ледни шраф, шупља метална навојна челична цев са резним зупцима на бази и оком за качење на супротном крају. Он се буквално „ушрафи” у лед и његова стабилност зависи од угла и квалитета постављања и чврстине леда. Неки ледни успони, попут оних на водопаду Хелмкен (види доле), као и мешовити и драјтулинг смерови, имају довољно изложене стене да могу бити опремљени клиновима попут спортских смерова, чиме се избегава потреба за шрафовима.
Поред ледних шрафова, сам лед се може користити за заштиту, а најчешћа техника је Абалаковљева петља (такође позната и као В-петља или А-петља). Она се састоји од два укрштена тунела избушена у леду ледним шрафовима, који формирају тунел у облику слова В. Кроз овај тунел се провлачи гајка и везује у петљу. Уже за пењање се провлачи кроз ову гајку, која се оставља након употребе. Због тежине израде, уобичајена употреба В-петљи је за прављење јаких сидришта која се могу користити за абзеил или осигуравање, а не за водеће пењање.
Техника
мини|Пењач са тежином на вишем ледном алату и предњим зупцима десне ноге у чучећем положају.