Опсада Годесберга, од 18. новембра до 17. децембра 1583. године, била је прва велика опсада у Келнском рату (1583–1589). У настојању да преузму контролу над важним утврђењем, баварски и плаћенички војници опколили су Годесберг, као и тадашње истоимено село, а данашњи Бад Годесберг, које се налазило у његовом подножју. На врху планине налазила се застрашујућа тврђава, слична по имену, Годесбург, изграђена почетком 13. века током сукоба око избора два супарничка надбискупа.
Уздижући се над долином Рајне, стратешки положај Годесбурга контролисао је путеве који су водили до и од Бона, престонице келнског кнеза-изборника, као и Келна, економског центра региона. Временом су изборници ојачали њене зидине и повисили куле. Додали су малу резиденцију у 14. веку, а донжон (познат и као бергфрид или главна кула) развио се у упориште изборничких архива и драгоцености. До средине 16. века, Годесбург се сматрао готово неосвојивим и постао је симбол двоструке моћи кнежева-изборника и надбискупа Келна, једне од најбогатијих црквених територија у Светом римском царству. Келнски рат, сукоб између протестантског изборника, Гебхарда, трухсеса од Валдбурга, и католичког изборника, Ернеста од Баварске, био је још једна шизматична епизода у историји изборне кнежевине и надбискупије.
Годесбург се нашао под нападом баварских снага у новембру 1583. године. Одолевао је дугој канонади нападачке војске; коначно, минери су ископали тунел у базалтном језгру планине, поставили око 680 килограма (1500 фунти) барута у тунел и дигли у ваздух значајан део утврђења. Експлозија је убила многе браниоце, али је настала рушевина успорила напредовање нападача, те су преостали браниоци наставили да пружају снажан отпор. Тек када су неки од нападача ушли у унутрашње двориште замка кроз систем латрина, Баварци су успели да савладају своје противнике. Командант Годесбурга и неки преживели браниоци потражили су уточиште у главној кули; користећи затворенике из тамнице као таоце, командант је преговарао о безбедном пролазу за себе, своју супругу и свог поручника. Остали који су остали у кули — мушкарци, жене и деца — убијени су. Оближњи Бон пао је у руке Бавараца следећег месеца.
Позадина
мини|лево|upright=1.2|alt=Контурна мапа приказује дугачку уску територију на плавој линији (река). Неколико тачака представља кључне градове на тој територији; додатне тачке приказују неколико важних градова изван означеног подручја.|Световни поседи келнског кнеза-изборника протезали су се око 60 километара дуж реке Рајне. Сиве линије приказују модерне границе Немачке, Белгије и Холандије; реке су такође приказане на свом модерном току. Келн, царски град, није био део световних поседа изборне кнежевине, иако је био део бискупије. Венло, Дуизбург, Дортмунд и Најмеген такође нису били део изборне кнежевине, али су били важне локације у Келнском рату.
Келнски рат (1583–1589) био је покренут 1582. године преобраћењем келнског надбискупа и кнеза-изборника, Гебхарда, трухсеса од Валдбурга, у калвинизам, и његовим каснијим браком са Агнес од Мансфелд-Ајслебена 1583. године. Када је одбио да се одрекне изборне кнежевине, фракција свештенства у келнском каптолу изабрала је другог надбискупа, Ернеста од Баварске из династије Вителсбах.(на језику: немачки) Johann Heinrich Hennes. Köln: DuMont-Schauberg,
У почетку су се трупе супарничких надбискупа Келна бориле за контролу над изборном кнежевином; у року од неколико месеци, локални сукоб између две стране проширио се и укључио присталице из изборне кнежевине Палатинат на протестантској страни, као и војводство Баварску на католичкој. Италијански плаћеници, ангажовани папиним златом, појачали су католичке снаге. До 1586. године сукоб се додатно проширио директним укључивањем Шпанских Низоземских на страни католика, као и индиректним укључивањем Анрија III од Француске и Елизабете I од Енглеске на страни протестаната.Hajo Holborn. A History of Modern Germany, The Reformation. Princeton NJ: Princeton University Press, 1959. За општу дискусију о утицају реформације на Свето римско царство, погледати Холборн, поглавља 6–9 (стр. 123–248).
У основи, то је био локални сукоб између два супарничка династичка интереса — сенешала (Truchsess) из династије Валдбург и војвода из династије Вителсбах — који је добио религијски карактер. Спор је имао широке импликације на политичку, друштвену и династичку равнотежу у Светом римском царству. Тестирао је принцип црквене резервације (ecclesiastical reservation) установљен Аугзбуршким миром (1555). Споразум из 1555. године решио је религијске проблеме у Царству принципом Cuius regio, eius religio: поданици секуларног кнеза следили су религију свог суверена. Црквена резервација изузела је територије царских прелата (бискупа, надбискупа, опата или опатица) из правила cuius regio, eius religio. У црквеној територији, уколико би прелат променио своју религију, његови поданици нису морали то да учине. Уместо тога, од прелата се очекивало да поднесе оставку на свој положај. Проблем је био што споразум из 1555. године није детаљно прецизирао ту тачку.
Контроверза око преобраћења
Агнес од Мансфелд-Ајслебена била је протестантска канонеса (што значи да је била жена која живи у верској заједници, али није везана доживотним заветом) у самостану у Гересхајму, данас округу Диселдорфа. Након 1579. године, одржавала је дугу везу са надбискупом Келна, Гебхардом, трухсесом од Валдбурга. У одбрану њене части, двојица њене браће убедила су Гебхарда да се ожени њоме, а Гебхард је због ње размишљао о преласку у калвинизам.(на језику: немачки) Hennes, Широм изборне кнежевине прошириле су се гласине о његовом могућем преобраћењу и томе да би могао одбити да препусти свој положај. Кнежевина је већ превазилазила сличне проблеме. Херман од Вида је прешао у протестантизам и поднео оставку 1547. године. Салентин од Изенбург-Гренцауа, Гебхардов непосредни претходник, поднео је оставку покон ступања у брак. У децембру 1582. године, Гебхард је објавио своје преобраћење и дао једнака верска права протестантима у изборној кнежевини. У фебруару се оженио Агнес. Крајем марта 1583. године, папа га је екскомуницирао. Каптол је брзо изабрао новог надбискупа, Ернеста од Баварске.N.M. Sutherland. "Origins of the Thirty Years War and the Structure of European Politics." The English Historical Review. Vol. 107, No. 424 (7. 1992.), стр. 587–625, 606.
Са два супарничка надбискупа, од којих су обојица полагала право на седиште и кнежевину, претенденти и њихове присталице окупили су трупе. У бројчаном смислу, Ернест је имао предност. Папа је унајмио 5.000 плаћеника из породице Фарнезе како би подржали новог изборника. Ернестов брат, војвода од Баварске, обезбедио је војску, а Ернест је договорио са својим братом Фердинандом да преузме контролу над такозваним Оберштифтом, јужном територијом изборне кнежевине; његове трупе опљачкале су многа села и градове тог подручја.(на језику: немачки) Hennes, стр. 118–121; (на језику: немачки) Dr. F. Schmidtz, . In: A. Minon и C. Koenen. Rheinische Geschichtsblätter. , св. 3, стр. 128–224, цитирано стр. 173; Alfred Wiedemann. . , . ,
Уз подршку Адолфа фон Нојенара и грофа Солмса, Гебхард је осигурао неке од северних и источних делова кнежевине, где је имао географску предност због близине побуњених холандских провинција. На југу су, међутим, Фердинандове трупе прогониле војнике које је Гебхард оставио да чувају села Оберштифта као што су Арвајлер и Линц; Гебхардове трупе су протеране из својих упоришта, ловљене по унутрашњости и на крају заробљене. До јесени 1583. године, већи део Оберштифта пао је у руке Фердинандове војске, а многе Гебхардове дотадашње присталице — укључујући његовог рођеног брата — вратиле су се кући. У неким случајевима, поштовали су споразуме о условном отпусту договорене након њиховог заробљавања. Један од његових најснажнијих подржавалаца, Јохан Казимир од Симерна, брат моћног Лудвига VI, вратио се у Палатинат када му је брат умро. Друге присталице биле су фрустриране Гебхардовом хроничном немогућношћу да плати своје трупе, или су биле застрашене претњама Рудолфа II. До краја октобра 1583. године, већи део Оберштифта је пао, иако је он још увек држао Годесбург, смештен близу села Годесберг и Фрисдорф, страшну тврђаву у Бону, као и утврђено село Попелсдорф.
Тврђава
Камен темељац за Годесбург постављен је 15. октобра 1210. године по наређењу Дитриха од Хенгебаха, надбискупа Келна, који је и сам био у спорном власништву над изборном кнежевином и борио се да задржи свој положај.; (на језику: немачки) Tanja Potthoff. Die Godesburg – Archäologie und Baugeschichte einer kurkölnischen Burg. Inaugural Dissertation, Ludwig-Maximilians-Universität München, 2009, стр. 10; (на језику: немачки) Matthias Untermann. "primus lapis in fundamentum deponitur" Kunsthistorische Überlegungen zur Funktion der Grundsteinlegung im Mittelalter, архива Универзитета у Хајделбергу, стр. 6. Првобитно објављено у: Cistercienser. Brandenburgische Zeitschrift rund um das cisterciensische Erbe 6, 2003, издање 23. Potthoff наводи 5. октобар као датум; Untermann, Glaser (1980) и други аутори наводе 15. октобар. Иако су његови конкуренти свргнули Дитриха 1212. године, његови наследници су завршили и проширили тврђаву;(на језику: немачки) Potthoff она се спомиње у хроникама наредних векова и као симболично и као физичко оличење моћи надбискупа Келна у његовим бројним борбама за регионални ауторитет у световним и црквеним питањима. Поред тога, до краја 14. века, тврђава је постала ризница изборникових драгоцености и архиве. До средине 16. века, уз додатак стамбених објеката, замак се популарно сматрао омиљеним седиштем (Lieblingssitz) кнежева-изборника.(на језику: немачки) Weyden, стр. 36–42, посебно
мини|лево|upright=1.5|alt=Цртеж замка и његових зидина, који приказује капелу између унутрашњег и спољашњег зида.|Годесбург пре уништења, како је приказан на црквеном витражу око 1500. године. Верује се да је овај цртеж једина сачувана детаљна слика замка како је изгледао пре уништења. Слика приказује грађевину гледану са севера; Капела Светог Михаила видљива је са десне стране, у предњем плану. Утврђење је првобитно изграђено у средњовековном стилу. Током владавине Зигфрида II од Вестербурга (1275–1295), успешно је одолевало петонедељној опсади од стране грофа од Клевеа.(на језику: немачки) Weyden, Наредни надбискупи су наставили да унапређују одбрану јачим зидинама, додајући спратове централној главној кули (бергфрид), која је била цилиндрична, а не квадратна као код многих средњовековних донжона. Поред изградње мале резиденције, ти надбискупи су проширили и унутрашње радове како би додали тамнице и капелу; утврдили су зидине кулама и кренелацијама, додали куртаину и унапредили путеве који су водили до улаза низом оштрих кривина. До 1580-их година, Годесбург није био само омиљена резиденција изборника, већ и сложена камена тврђава. Иако је задржао део свог средњовековног карактера, делимично је био побољшан у стилу који су популаризовали италијански војни архитекти. Физичка локација на планини није дозвољавала изградњу тврђаве у облику звезде у италијанском стилу (trace italienne); ипак, Годесбургови кордони дебелих, заобљених зидина и масивне капије оковане гвожђем чинили су његове браниоце опасним противницима. Његова висина, око 120 метара (400 стопа) изнад Рајне на врху стрмог брда, отежавала је артиљеријски напад. Прилазни пут са серпентинама чинио је употребу овнова за пробијање непрактичном. Кривине, надгледане са зидина замка, чиниле су пешадијски напад опасним и спорим. Браниоци су могли да пуцају на нападаче из многих углова.(на језику: немачки) Weyden,