Историја магије протеже се од најранијих писмених култура, које су се ослањале на амајлије, прорицање и чаролије како би протумачиле и утицале на силе природе. Неписмена друштва такође показују традиције народне магије које су обликовале тумачење праисторијских артефаката, пећинске уметности и споменика. Магија и оно што ће касније бити названо науком често су се практиковале заједно, уз истакнуте примере астрологије и алхемије, пре него што је Научна револуција током касне европске ренесансе раздвојила науку од магије на основу поновљивих запажања. Упркос овом губитку угледа, употреба магије се наставила како у својој традиционалној улози, тако и међу модерним окултистима који настоје да је прилагоде научном свету.

Древни практичари

Месопотамија

мини|Бронзана заштитна плоча из доба Неоасирског царства која приказује демона Ламашту Магија се призивала у многим врстама ритуала и медицинских формула, као и за сузбијање злих предзнака. Одбрамбена или легитимна магија у Месопотамији (asiputu или masmassutu на акадском језику) обухватала је бајалице и ритуалне праксе намењене мењању одређених стварности. Древни Месопотамци веровали су да је магија једина одржива одбрана од демона, духова и злих чаробњака. Да би се одбранили од духова оних којима су нанели неправду, остављали би понуде познате као киспу у њиховим гробницама у нади да ће их умирити. Уколико то не би успело, понекад су узимали фигурину преминулог и закопавали је у земљу, захтевајући од богова да униште дух или га натерају да остави особу на миру.

Древни Месопотамци су такође користили магију како би се заштитили од злих чаробњака који би могли да баце клетве на њих. Црна магија као категорија није постојала у древној Месопотамији, а особа која би легитимно користила магију за одбрану од нелегитимне магије користила би потпуно исте технике. Једина значајна разлика била је у томе што су се клетве изводиле у тајности; док се одбрана од врачања спроводила јавно, пред публиком ако је то било могуће. Један ритуал за кажњавање чаробњака био је познат као Маклу или „Спаљивање”. Особа која се сматрала погођеном вештичарством направила би фигурину чаробњака и судила јој ноћу. Затим, након што би се утврдила природа чаробњакових злочина, особа би спалила фигурину и тиме сломила чаробњакову моћ над њом.

Древни Месопотамци су такође изводили магијске ритуале како би се очистили од несвесно почињених грехова. Један такав ритуал био је познат као Шурпу или „Спаљивање”, у којем би особа која баца чаролију пренела кривицу за све своје преступе на различите предмете као што су трака од урми, лук и прамен вуне. Особа би затим спалила те предмете и тиме се очистила од свих грехова које је можда несвесно починила. Постојао је читав жанр љубавних чаролија. Веровало се да такве чаролије могу натерати особу да се заљуби у другу, обнове љубав која је избледела или омогуће мушкарцу да одржи ерекцију када то раније није могао. Друге чаролије користиле су се да би се мушкарац помирио са својим божанством заштитником или супруга са мужем који ју је занемаривао.

Древни Месопотамци нису правили разлику између рационалне науке и магије. Када би се особа разболела, лекари би прописивали како магијске формуле за рецитовање, тако и медицинске третмане. Већина магијских ритуала била је намењена да их изводи ашипу, стручњак за магијске уметности. Ова професија се углавном преносила с генерације на генерацију и била је изузетно цењена; они су често служили као саветници краљева и великих вођа. Ашипу вероватно није служио само као мађионичар, већ и као лекар, свештеник, писар и учењак.

Сумерски бог Енки, који је касније синкретизован са источносемитским богом Ером, био је блиско повезан са магијом и бајалицама; он је био бог заштитник баруа и ашипуа и нашироко се сматрао ултимативним извором свег арканог знања. Древни Месопотамци су такође веровали у предзнаке, који су могли доћи када се траже или непозвани. Без обзира на то како су долазили, предзнаци су се увек схватали крајње озбиљно.

десно|мини|Бајачка посуда на мандејском језику Уобичајен скуп заједничких претпоставки о узроцима зла и начинима како га избећи налази се у облику ране заштитне магије названом бајачка или магична посуда. Ове посуде су се правиле на Блиском истоку, посебно у Горњој Месопотамији и Сирији, на територији данашњег Ирака и Ирана, и биле су прилично популарне током шестог до осмог века. Посуде су закопаване лицем надоле и имале су за циљ да заробе демоне. Често су постављане испод прагова, у двориштима, у угловима домова недавно преминулих и на гробљима.

Египат мини|Амајлија древног египатског Хоросовог ока У старом Египту (Кемет на египатском језику), магија (персонификована као бог Хека) била је саставни део религије и културе која нам је позната кроз обиман корпус текстова који су производи египатске традиције.Bell, H.I., Nock, A.D., Thompson, H., Magical Texts From A Bilingual Papyrus In The British Museum, Proceedings of The British Academy, Vol, XVII, London,

Иако је категорија магије била спорна за модерну египтологију, постоји јасна подршка за њену применљивост из древне терминологије.Ritner, R.K., Magic: An Overview in Redford, D.B., Oxford Encyclopedia Of Ancient Egypt, Oxford University Press, 2001, Коптски термин хик потиче од фараонског термина хека, који, за разлику од свог коптског еквивалента, није имао конотацију безбожности или илегалности, и потврђен је од Старог краљевства до римског доба. Хека се сматрала морално неутралном и примењивала се на праксе и веровања како странаца тако и Египћана.Ritner, R.K., Magic: An Overview in Redford, D.B., Oxford Encyclopedia Of Ancient Egypt, Oxford University Press, 2001, Упутства за Мерикареа нас обавештавају да је хека била благодет коју је творац поклонио човечанству „...како би била оружје за одбијање ударца догађаја”.Ritner, R.K., Magic: An Overview in Redford, D.B., Oxford Encyclopedia Of Ancient Egypt, Oxford University Press, 2001,

Магију су практиковали како писмени свештеници, тако и неписмени земљорадници и сточари, а принцип хеке био је у основи свих ритуалних активности, како у храмовима тако и у приватним окружењима.Ritner, R.K., Magic: An Overview in Redford, D.B., Oxford Encyclopedia Of Ancient Egypt, Oxford University Press, 2001,

Главни принцип хеке био је усредсређен на моћ речи да донесу ствари у постојање. КаренгаKarenga, M, (2006), University of Sankore Press, објашњава кључну моћ речи и њихову виталну онтолошку улогу као примарног алата који је творац користио да би донео манифестни свет у постојање. Будући да се сматрало да људи деле божанску природу са боговима, сннв нтр (слике бога), исту моћ креативне употребе речи коју имају богови деле и људи.Karenga, M, (2006), University of Sankore Press,

мини|лево|upright=1.3|Илустрација из Књиге мртвих Хунефера која приказује извођење ритуала Отварања уста пред гробницом

Употреба амајлија (мекет) била је широко распрострањена међу живим и мртвим старим Египћанима.Teeter, E., (2011), Religion and Ritual in Ancient Egypt, Cambridge University Press, Коришћене су за заштиту и као средство за „...потврђивање фундаменталне праведности универзума”.Teeter, E., (2011), Religion and Ritual in Ancient Egypt, Cambridge University Press, Најстарије пронађене амајлије потичу из преддинастичког бадаријског периода и одржале су се све до римског доба.Andrews, C., (1994), Amulets of Ancient Egypt, University of Texas Press,

Књига мртвих

Књига мртвих била је серија текстова написаних у старом Египту са различитим чаролијама које су имале за циљ да воде Египћане у загробном животу.

Унутрашњи зидови пирамиде Унаса, последњег фараона египатске Пете династије, прекривени су стотинама магичних чаролија и натписа, који иду од пода до плафона у вертикалним колонама. Ови натписи су познати као Текстови пирамида и садрже чаролије потребне фараону како би преживео у загробном животу. Текстови пирамида били су строго резервисани само за чланове краљевске породице; чаролије су се држале у тајности од обичног народа и биле су записиване само унутар краљевских гробница. Међутим, током хаоса и немира Првог прелазног периода, пљачкаши гробница су провалили у пирамиде и видели магичне натписе. Обични људи су почели да уче чаролије и, до почетка Средњег краљевства, почели су да уписују сличне списе на стране својих сопствених ковчега, надајући се да ће тиме обезбедити свој опстанак у загробном животу. Ови списи су познати као Текстови саркофага.

Након што би особа умрла, њен леш би био мумифициран и умотан у ланене завоје како би се осигурало да физичко тело покојника опстане што је дуже могуће јер су Египћани веровали да душа особе може преживети у загробном животу само онолико дуго колико њено физичко тело преживи овде на земљи. Последња церемонија пре него што се тело особе затвори у гробницу била је позната као Отварање уста. У овом ритуалу, свештеници би дотицали различите магичне инструменте уз различите делове покојниковог тела, чиме би му давали способност да види, чује, окуси и помирише у загробном животу.

Чаролије

мини|upright=1.35|Мистична Чаролија 17, из Анијевог папируса. Вињета на врху илуструје, слева надесно, бога Хеха као приказ Мора; капију у Озирисово царство; Хоросово око; небеску краву Мехет-Верет; и људску главу која израња из ковчега, коју чувају четири Хоросова сина.

Књига мртвих састављена је од низа појединачних текстова и њихових пратећих илустрација. Већина подтекстова почиње речју ро, што може значити „уста”, „говор”, „чаролија”, „изрека”, „бајалица” или „поглавље књиге”. Ова двосмисленост одражава сличност у египатској мисли између ритуалног говора и магијске моћи., p.145; Taylor 2010, У контексту Књиге мртвих, обично се преводи као поглавље или чаролија. У овом чланку користи се реч чаролија.

Тренутно су познате око 192 чаролије, иако ниједан појединачни рукопис не садржи све. Служиле су различитим сврхама. Неке имају за циљ да покојнику дају мистично знање у загробном животу, или можда да га поистовете са боговима: на пример, Чаролија 17 је опскуран и дугачак опис бога Атума. Друге су бајалице које треба да осигурају да различити елементи бића мртве особе буду сачувани и поново сједињени, као и да покојнику дају контролу над светом око њега. Неке, пак, штите покојника од различитих непријатељских сила или га воде кроз подземни свет поред разних препрека. Познато је да се две чаролије такође баве судом покојника у ритуалу Вагања срца.

Чаролије као што су 26–30, а понекад и 6 и 126, односе се на срце и биле су уписиване на скарабеје.

Текстови и слике из Књиге мртвих били су магијски колико и религијски. Магија је била подједнако легитимна активност као и молитва боговима, чак и када је била усмерена на контролисање самих богова. Заправо, стари Египћани су правили малу разлику између магијске и религијске праксе. Концепт магије (хека) такође је био уско повезан са изговореном и написаном речју. Чин изговарања ритуалне формуле био је чин стварања; постоји смисао у којем су акција и говор били једна те иста ствар. Магијска моћ речи проширивала се и на писану реч. Сматрало се да је хијероглифско писмо изумео бог Тот, а сами хијероглифи су били моћни. Написане речи су преносиле пуну снагу чаролије. Ово је важило чак и када је текст био скраћен или изостављен, што се често дешавало у каснијим свицима Књиге мртвих, посебно ако су биле присутне пратеће слике., p.32–3; Faulkner 1994, Египћани су такође веровали да познавање имена нечега даје моћ над тим; тако, Књига мртвих опрема свог власника мистичним именима многих ентитета које ће срести у загробном животу, дајући му моћ над њима., p.30–1

мини|Египатска Књига мртвих, насликана на фрагменту саркофага (око 747–656. п. н. е.): Чаролија 79 (везивање душе за тело); и Чаролија 80 (спречавање неповезаног говора)