1. армијска група била је формација Краљевске југословенске војске мобилисана уочи инвазије Сила Осовине предвођене Немачком на Југославију у априлу 1941. током Другог светског рата. Састојала се од 4. армије, 7. армије и 1. коњичке дивизије, која је била резерва армијске групе. Била је одговорна за одбрану северозападне Југославије, при чему је 4. армија бранила источни сектор дуж југословенско-мађарске границе, док је 7. армија бранила западни сектор дуж граница са Немачком и Италијом. Као и све југословенске формације у то време, 1. армијска група имала је озбиљне недостатке у мобилности и ватреној моћи, као и унутрашње трзавице између различитих етничких група, посебно између Срба и Хрвата.

Упркос забринутости због могуће инвазије Сила Осовине, влада није издала наређења за општу мобилизацију Краљевске југословенске војске све до 3. априла 1941. године, како не би додатно провоцирала Немачку и убрзала рат. Када је инвазија почела 6. априла, саставне формације 1. армијске групе биле су само делимично мобилисане, и већ првог дана Немци су заузели мостове преко реке Драве у оба сектора, као и неколико планинских превоја у сектору 7. армије. У сектору 4. армије, формирање и ширење немачких мостобрана преко Драве олакшали су елементи пете колоне, састављени од хрватских фашистичких и ултранационалистичких усташа. Побуна хрватских војника избила је у све три дивизије 4. армије већ у првих неколико дана, узрокујући значајне поремећаје у мобилизацији и распоређивању. Прва армијска група такође је била ослабљена деловањем пете колоне унутар својих главних јединица, када су начелник штаба и начелник операција штаба 1. армијске групе помагали усташама и словеначким сепаратистима у секторима 4. и 7. армије. Побуне унутар 4. армије биле су разлог за велику забринутост команданта 7. армије, дивизијског ђенерала Душана Трифуновића, али командант армијске групе, армијски ђенерал Милорад Петровић, није му дозволио да се повуче из граничних подручја све до ноћи 7/8. априла, након чега је уследило немачко заузимање Марибора док су настављали да шире своје мостобране.

Четврта армија је такође почела да се повлачи на југ 9. априла, а 10. априла је убрзо престала да постоји као оперативна формација суочена са два одлучна оклопна продора 46. моторизованог корпуса, од којих је један те вечери заузео Загреб, где је новоформирана хрватска влада поздравила улазак Немаца. Почеле су и италијанске офанзивне операције, са продорима према Љубљани и дуж јадранске обале, при чему је заробљено преко 30.000 југословенских војника у близини Делница. Када су елементи пете колоне ухапсили штабове 1. армијске групе, 4. армије и 7. армије 11. априла, 1. армијска група је ефективно престала да постоји. Немачка оклопна колона спојила се са Италијанима у близини обале Јадранског мора 12. априла, опколивши остатке 7. армије која се повлачила. Остаци 4. армије покушали су да успоставе одбрамбене положаје у североисточној Босни, али их је немачки оклоп брзо разбио у свом напредовању према Сарајеву. Југословенска Врховна команда безусловно је капитулирала 18. априла.

Позадина мини|лево|Мапа која приказује положај Југославије у Европи|alt=мапа која наглашава локацију Југославије Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца створена је спајањем Србије, Црне Горе и области насељених Јужним Словенима у бившој Аустроугарској 1. децембра 1918. године, непосредно након Првог светског рата. Војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца основана је ради одбране нове државе. Формирана је око језгра победничке Српске краљевске војске, као и оружаних формација насталих у регионима који су раније били под контролом Аустроугарске. Многи бивши аустроугарски официри и војници постали су припадници нове војске. Од самог почетка, слично као и у другим аспектима јавног живота у новој краљевини, војском су доминирали етнички Срби, који су је видели као средство за осигурање српске политичке хегемоније.

Развој војске ометала је лоша економија краљевине, што се наставило и током 1920-их. Године 1929, краљ Александар I променио је име земље у Краљевина Југославија, а тада је и војска преименована у Југословенску војску (ЈВ). Војни буџет остао је скроман, и како су тензије широм Европе расле током 1930-их, постало је тешко обезбедити оружје и муницију из других земаља. Због тога је, у време избијања Другог светског рата у септембру 1939. године, ЈВ имала неколико озбиљних слабости, које су укључивале ослањање на товарне животиње за транспорт, као и велику величину својих формација. Пешадијске дивизије имале су ратну снагу од 26.000 до 27.000 људи, у поређењу са савременим британским пешадијским дивизијама које су имале упола мање људства. Овакве карактеристике резултирале су спорим, незграпним формацијама, а неадекватно снабдевање оружјем и муницијом значило је да су чак и веома велике југословенске формације имале веома ограничену ватрену моћ. Генерали са начином размишљања прикладнијим за рововско ратовање Првог светског рата руководили су војском која није била ни опремљена ни обучена да се одупре брзом, комбинованом начину ратовања који су Немци користили у инвазијама на Пољску и Француску.

Слабости ЈВ у стратегији, структури, опреми, мобилности и снабдевању биле су погоршане озбиљним етничким нејединством унутар Југославије, што је била последица две деценије српске хегемоније и пратећег недостатка политичког легитимитета централне владе. Покушаји да се реши проблем нејединства дошли су прекасно да би се осигурало да ЈВ буде кохезивна снага. Активност пете колоне такође је била озбиљна брига, не само због хрватских фашистичких усташа и мањина фолксдојчера, већ и потенцијално због пробугарских Македонаца и албанског становништва на Косову.

Формирање и састав

Југословенски ратни планови предвиђали су да се штаб 1. армијске групе подигне у време мобилизације. Њиме је требало да командује армијски ђенерал Милорад Петровић, а група је требало да контролише 4. армију, под командом армијског ђенерала Петра Недељковића, 7. армију, под командом дивизијског ђенерала Душана Трифуновића, и 1. коњичку дивизију. Четврта армија је организована и мобилисана на географској основи из мирнодопске области 4. армије. При мобилизацији би се састојала од три дивизије, једног пешадијског одреда јачине бригаде, једног коњичког пука и једног пешадијског пука, уз подршку артиљерије, противваздухопловне артиљерије, граничара и елемената за ваздушно извиђање из састава Југословенског краљевског ратног ваздухопловства (ВВКЈ). Трупе 4. армије укључивале су висок проценат Хрвата. Седма армија није имала одговарајућу мирнодопску армијску област и, попут штаба 1. армијске групе, требало је да се формира у време мобилизације. Састојала би се од две дивизије, два брдска одреда јачине бригаде и једног пешадијског одреда јачине бригаде, уз артиљеријску и противваздухопловну подршку, а на располагању су јој били и капацитети ВВКЈ за ваздушно извиђање. Седма армија је укључивала велики удео Словенаца, али и неке етничке Немце. Прва коњичка дивизија била је коњичка формација која је постојала као део мирнодопске војске, иако су значајни делови мирнодопске дивизије били одређени да се придруже другим формацијама када се мобилишу. Прва армијска група није контролисала ниједну јединицу за подршку на нивоу армијске групе.

План мобилизације и распоређивања Након немилосрдног политичког притиска од стране Адолфа Хитлера, Југославија је 25. марта 1941. потписала Тројни пакт. Дана 27. марта, војним државним ударом збачена је влада која је потписала пакт, и формирана је нова влада под вођством команданта ВВКЈ, армијског ђенерала Душана Симовића. Нова влада није започела општу мобилизацију све до 3. априла 1941, како не би додатно провоцирала Немачку и тиме убрзала рат. Међутим, истог дана када је извршен пуч, Хитлер је издао Директиву бр. 25 која је налагала да се Југославија третира као непријатељска држава; 3. априла издата је Директива бр. 26, са детаљима плана напада и командне структуре за инвазију Сила Осовине предвођену Немачком, која је требало да почне 6. априла.

План распоређивања 1. армијске групе предвиђао је да се 4. армија постави у кордон иза Драве између Вараждина и Слатине, са формацијама центрираним око градова Иванец, Вараждин, Копривница и Вировитица. План распоређивања 7. армије предвиђао је да њене формације буду постављене у кордон дуж граничног региона од јадранске обале у близини Сења на север до Крања у Јулијским Алпима и дуж немачке границе до Марибора. Предвиђало се да 1. коњичка дивизија буде лоцирана у и око Загреба као резерва 1. армијске групе. Југословенски историчар Велимир Терзић описује мобилизацију свих формација 1. армијске групе 6. априла као „само делимичну”, и напомиње да је одзив на позиве за мобилизацију људи и стоке био слаб. Са десне стране 1. армијске групе налазила се 2. армија из састава 2. армијске групе, са границом армијских група која је ишла од тачке источно од Слатине кроз Пожегу према Бањој Луци. На левом боку 1. армијске групе, јадранску обалу бранила је Команда обалске одбране.

Операције током немачке инвазије

Инвазија на Југославију била је напад предвођен Немачком на Краљевину Југославију од стране Сила Осовине, који је почео 6. априла 1941. током Другог светског рата. Наређење за инвазију изнето је у „Директиви бр. 25”, коју је Адолф Хитлер издао 27. марта 1941, након државног удара у Југославији.

Инвазија је почела масовним ваздушним нападом на Београд и објекте Југословенског краљевског ратног ваздухопловства (ВВКЈ) од стране немачке авијације (Луфтвафе) и нападима немачких копнених снага из југозападне Бугарске. Ове нападе пратили су немачки продори из Румуније, Мађарске и Остмарка. Италијанске снаге биле су ограничене на ваздушне и артиљеријске нападе до 11. априла, када је италијанска војска напала према Љубљани (у данашњој Словенији) и кроз Истру и Лику, као и низ далматинску обалу. Истог дана, мађарске снаге ушле су у југословенску Бачку и Барању, али као и Италијани, практично нису наишле на отпор. Југословенски напад на северне делове италијанског протектората Албаније имао је почетни успех, али је био безначајан због колапса остатка југословенских снага.

Научници су предложили неколико теорија за изненадни колапс Краљевске југословенске војске, укључујући лошу обуку и опрему, генерале жељне да обезбеде брз прекид непријатељстава и значајну хрватску националистичку пету колону. Инвазија се завршила када је потписано примирје 17. априла 1941, засновано на безусловној предаји југословенске војске, које је ступило на снагу у подне 18. априла. Југославија је потом окупирана и подељена од стране Сила Осовине. Неке области Југославије су анектирале суседне земље Сила Осовине, неке области су остале под окупацијом, а у другим областима створене су марионетске државе Сила Осовине, попут Независне Државе Хрватске (НДХ), која је проглашена током инвазије 10. априла. Заједно са заустављеном инвазијом Италије на Грчку у Грчко-италијанском рату од 28. октобра 1940, и инвазијом Грчке предвођеном Немачком, као и Битком за Крит, инвазија на Југославију била је део немачке Балканске кампање.

6–9. април

Сектор 4. армије

Штаб немачке војске желео је да заузме мостове преко Драве нетакнуте, и од 1. априла је издавао наређења 2. армији генерал-пуковника Максимилијана фон Вајхса да спроведе прелиминарне операције у циљу заузимања моста код Барча и железничког моста код Закања изненадним препадом. Као резултат тога, ограничени напади покренути су дуж линије Драве од стране 46. моторизованог корпуса под командом генерала оклопних трупа Хајнриха фон Витингофа, упркос чињеници да се није очекивало да покрену офанзивне операције пре 10. априла.