мини|Белоруска породица и рушевине њиховог села, 1944. мини|Карта Операције Кугелблиц, антипартизанске офанзиве у окупираној Југославији Током Другог светског рата, са покретима отпора који су имали било какве сличности са нерегуларним ратовањем немачке окупационе снаге често су се обрачунавале под окриљем антипартизанског ратовања. У многим случајевима, нацисти су еуфемистички користили израз „антипартизанске операције” како би прикрили етничко чишћење и идеолошке ратне операције против перципираних непријатеља; ово је укључивало Јевреје, комунистичке званичнике ( јеврејске бољшевике), заостале војнике Црвене армије и друге. Ово је посебно био случај на Источном фронту, где су антипартизанске операције често резултирале масакрима невиних цивила. Иако су се најгори злочини у смислу размера догодили на источном попришту рата, нацисти су користили „антипартизанске” тактике и у западној Европи.

Историчар Алекс Џ. Кеј процењује да је око милион цивила можда погинуло као резултат немачког антипартизанског ратовања — искључујући праве партизане — међу 13 до 14 милиона људи које су нацисти убили током Другог светског рата.

А. Дирк Мозес напомиње да је немачко безбедносно ратовање било екстремна верзија стратегија и тактика које су спроводиле друге колонијалне силе против антиколонијалног отпора. „Сав отпор се сматрао нелегитимним, а цивили су били мета превентивно и често колективно како би се спречио будући отпор”, док су закони ратовања били суспендовани на основу тога да је непријатељ био варварин.

Порекло и војна доктрина

Облици отпора варирали су у зависности од места и времена, као и немачке противмере. И размере отпора и оштрина немачких одмазди биле су много ограниченије на Западу него на Истоку. Док су Немци на Истоку били много склонији да третирају целокупно локално становништво као непријатеље, на Западу су били много мање идеолошки вођени, где су, на пример, СС трупе ретко убијале жене и децу, док су они на Истоку били много чешћа мета. Неки научници су приметили да су на Истоку антипартизанске операције Немцима дале изговор за идеолошки мотивисано етничко чишћење.

У контексту немачке кампање против „партизана” на окупираним територијама, шеф СС-а Хајнрих Химлер је формулисао безбедносне операције као борбу за опстанак Рајха. Он је локални отпор приказао не као легитимну војну опозицију, већ као облик криминалитета који прети немачком народу, чиме је оправдавао драконске мере. Како је објаснио у децембру 1941. године:

Немци су се концентрисали на краткорочне победе против партизана и били су у стању да, у неким случајевима, војно поразе партизане, али свеукупно њихови злочини над цивилима на Истоку резултирали су сталним приливом добровољаца који су се придруживали партизанским редовима. Први покрети отпора настали су већ крајем 1939. године у окупираној Пољској (види Издвојена јединица пољске војске). Како је рат одмицао, а број територија под нацистичком окупацијом растао, тако су расли и број и снага покрета отпора.

Током целог рата, у антипартизанским операцијама су учествовале регуларне формације немачке војске, помоћне полицијске формације (Орднунгсполицај) и њихови помоћници (Шуцманшафт или Хилфсполицај). Борба Немаца против партизана може се описати као пат-позиција, која је на крају окончана немачким војним поразом у регуларном рату. После рата, бруталне немачке тактике коришћене против партизана биле су једна од оптужби изнетих на Нирнбершким суђењима (види законитост Командоског наређења и Талачко суђење). мини|десно|Стрељање 56 пољских грађана у Бохњи, близу Кракова, током немачке окупације Пољске, 18. децембра 1939. године, у знак одмазде због напада који је два дана раније извела илегална организација „Бели орао” на немачку полицијску станицу

Операције по земљама и територијама Немачка окупација Пољске

мини|десно|Историјска реконструкција битке код Осухија (једне од највећих битака пољских партизана); лето 2007. Пољски покрет отпора формиран је убрзо након немачке инвазије на Пољску у септембру 1939. године и брзо је растао као одговор на бруталне методе немачке окупације. Пољски отпор је имао оперативце у урбаним срединама, као и у шумама (leśni). Током целог рата, пољски отпор је растао у броју и повећавао обим својих операција, што је захтевало од Немаца да посвете све већу количину ресурса (особље, опрему и време) како би се изборили са партизанском претњом.

Пољски партизани су били посебно активни у региону града Замошћ (види Замошћки устанак). Штурмвинд I и Штурмвинд II („Ураган”) у јуну 1944. године биле су највеће немачке операције против пољских leśni партизана, засноване на „операцијама котао” које су Немци развили за обрачун са совјетским партизанима (види такође битку код Осухија). Немачки губици у тим операцијама износили су око 1.300 погинулих и сличан број рањених; партизански губици су били слични. Убрзо затим, пољски отпор је покренуо серију великих операција против Немаца (Операција Бура), од којих је најпознатији био Варшавски устанак. У операцији Бура, пољски партизани су изазвали Немце у низу отворених битака за контролу над виталним стратешким областима. Немци нису били спремни за огромне размере пољске операције, али су имали предност у бројности и бољој опреми; надаље, када су пољски партизани морали да делују без подршке напредујуће Црвене армије, били су знатно мање ефикасни. У областима где су Совјети сарађивали са Пољацима, Немци су били много мање способни да потисну партизане, али тамо где Совјети нису напредовали да би помогли Пољацима, као што је био случај са Варшавским устанком, Немци су успели да концентришу довољно регуларне војске и антипартизанских јединица да поразе пољске устанике.

Тактике и политике које су Немци развили у Пољској послужиле су као шаблон за сличне операције против совјетских партизана.

Територије Совјетског Савеза под немачком окупацијом

мини|Медицинска сестра Олга Шчербацевич, која је лечила заробљене војнике Црвене армије, јавно обешена у Минску 26. октобра 1941. Почетком 1941. године Немци су основали специјалне јединице – безбедносне дивизије Вермахта – да се баве обезбеђивањем позадине и обављањем антипартизанских дужности. Ове формације су такође биле укључене у репресију над цивилима, укључујући учешће у Холокаусту кроз сакупљање Јевреја.

Политике које су Немци примењивали на окупираним совјетским територијама биле су продужетак бруталних политика које су развили током претходне две године у окупираној Пољској. У почетку су Немци покушавали да насиљем застраше локално становништво. Политике из 1941. биле су усмерене више на потенцијалну претњу него на стварну, пошто су се совјетски партизани тек организовали након немачке инвазије. Управо је на Источном фронту (укључујући Балкан) био највећи немачки терор над локалним становништвом. До одређене мере, тешко је разликовати чисто војне антипартизанске операције од акција етничког чишћења. мини|На путу до железничке станице у Минску, млади људи из Белорусије марширају поред председника Белоруске централне раде, професора Радослава Островског. Они иду на обуку у Немачку за војну акцију, Минск, јун 1944. Са немачким неуспехом да сруши Совјетски Савез у првој години рата, антипартизанска политика се променила, прелазећи са краткорочног на дугорочнији приступ. Нацистичка пропаганда и сличне тактике коришћене су како би се утицало на локално становништво и како би се они учинили пријатељскије расположеним према Немцима (а мање према партизанима). У то време су Немци почели да подржавају стварање локалних помоћних јединица које би се користиле против партизана. Антипартизанске операције су такође постале професионалније и боље организоване.

мини|лево|Цивили у Минску, Белорусија, приморани да носе плакат на којем пише „Ми смо партизани и пуцали смо на немачке војнике” пре свог погубљења у октобру 1941. До краја 1942. године, политика „освајања срца и умова” је већ ослабила. Око 1942—1943, примењиване су велике „операције опкољавања”, које су укључивале употребу регуларних армијских јединица, издвојених са линије фронта, против партизана. Такве операције су често укључивале уништавање села за која се сматрало да потенцијално подржавају партизане; то је значило и физичко уништавање зграда и масакре над локалним становницима. Ове „операције опкољавања” су антагонизовале локално становништво, доприносећи расту, а не смањењу, редова совјетских партизана. Главне „операције опкољавања” укључивале су Операција Минхен и Операција Бамберг (март–април 1942), Операција Хановер (мај–јун 1942), Операција Фогелзанг (јун–јул 1942) и Операција Цигојнербарон („Цигански барон”, мај–јун 1943).

Године 1944. уведена је нова политика: стварање Wehrdoerfer-а (утврђених села). Овај пројекат, који су Немци видели као једну од најуспешнијих немачких антипартизанских политика (коју су касније опонашале друге војске, на пример, Французи у Алжиру или Сједињене Државе у Вијетнаму), подразумевао је стварање аутономних и добро наоружаних села, у сарадњи са локалним симпатизерима нациста. Напредовање Црвене армије и ослобађање преосталих совјетских територија испод немачке окупације спречило је пуну примену ове политике.

Немачка окупација Италије

мини|230п|десно|Италијански цивили које су стрељали Немци у Барлети, 12. септембра 1943. Губици у Италији међу припадницима италијанског покрета отпора укључују 35.828 партизана погинулих у акцији или погубљених, и 21.168 партизана који су осакаћени или остали инвалиди од задобијених рана.Giuseppe Fioravanzo, La Marina dall'8 settembre 1943 alla fine del conflitto, Још 32.000 италијанских партизана убијено је у иностранству (на Балкану и, у мањој мери, у Француској). Према другим проценама, италијански покрет отпора изгубио је око 50.000 бораца током сукоба. Од неколико хиљада до десетина хиљада италијанских цивила убијено је у одмаздама од стране немачких и италијанских фашистичких снага. мини|десно|Тројица италијанских партизана погубљена јавним вешањем у Риминију, августа 1944. Оружани отпор немачкој окупацији након примирја између Италије и савезничких оружаних снага у почетку је укључивао углавном италијанске регуларне снаге, као што су Оружане снаге Италије и војна полиција Карабинијери. Касније је Комитет националног ослобођења (итал. Comitato di Liberazione Nazionale, CLN), који су створиле Италијанска комунистичка партија, Италијанска социјалистичка партија, Странка акције (републиканска либерално-социјалистичка странка), Хришћанска демократија и друге мање странке, преузео контролу над покретом.

У својим покушајима да угуше Отпор, немачке и италијанске фашистичке снаге (нарочито СС, Гестапо и паравојне милиције као што су Xª MAS и Црне бригаде) починиле су ратне злочине, укључујући погубљења по кратком поступку и систематске одмазде против цивилног становништва. Заробљеници и осумњичени припадници Отпора, као и насумични локални италијански цивили, често су били мучени и силовани. Италијански партизани, посебно они у планинским и руралним пределима, у великој мери су се ослањали на локално становништво за подршку и залихе. Нацисти су покушали да казне становништво и обесхрабре цивилну подршку Отпору усвајањем политике одмазде убијања 10 Италијана за сваког Немца којег би убили партизани. Они који би били погубљени обично би долазили из села у близини места где се догодио партизански напад на нацисте, а понекад су укључивали и саме заробљене партизанске борце. мини|Немачке трупе и италијански сарадници сакупљају италијанске цивиле након напада у Улици Расела у Риму 23. марта 1944, непосредно пре Ардеатинског масакра