Поуздање је осећај веровања или поверења да је нека особа или ствар поуздана.
Самопоуздање је поверење у самог себе. Самопоуздање укључује позитивно веровање да особа генерално може да оствари оно што жели у будућности. Самопоуздање није исто што и самопоштовање, које представља процену сопствене вредности. Самопоуздање је повезано са самоефикасности — веровањем у сопствену способност да се изврши одређени задатак или оствари циљ. Поуздање може бити самоиспуњавајуће пророчанство, јер они који га немају могу пропасти због његовог недостатка, док они који га имају могу успети управо због њега, а не нужно због урођене способности или вештине.
Историја Идеје о узроцима и последицама самопоуздања јављале су се у публикацијама на енглеском језику које су описивале карактеристике светогрдног става према Богу, карактер Британског царства, и културу америчког друштва из колонијалног доба.
Године 1890, филозоф Вилијам Џејмс у свом делу Начела психологије (енгл. ) пише: „Верујте у оно што је у складу са вашим потребама, јер се само тим веровањем потреба испуњава... Имајте веру да у томе можете успети, и ваше ноге ће се покренути ка остварењу тог циља”.
Са појавом Првог светског рата, психолози су почели да величају самопоуздање јер оно значајно смањује нервну напетост, ублажава страх и ослобађа бојно поље од ужаса; тврдили су да ће војници који негују снажно и здраво тело стећи веће самопоуздање током борбе. На врхунцу покрета умерености током 1920-их година, психолози су повезивали самопоуздање код мушкараца са њиховим останком код куће и бригом о породици када нису радили. Током Велике депресије, академици Филип Ајзенберг и Пол Лазарсфелд писали су да изненадна негативна промена у животним околностима појединца, посебно губитак посла, може довести до пада самопоуздања, али најчешће ако незапослена особа верује да је сама крива за своју незапосленост. Такође су приметили да појединци, уколико су дуго без посла, постају апатични и губе свако самопоуздање.
Године 1943. амерички психолог Ејбрахам Маслов је у свом раду „Теорија људске мотивације” (енгл. ) тврдио да је појединац мотивисан да стекне самопоуздање (као једну компоненту „поштовања”) тек након што задовољи своје физиолошке потребе за опстанком, безбедношћу, љубављу и припадношћу. Тврдио је да задовољство самопоштовањем доводи до осећаја самопоуздања које, када се једном постигне, води ка жељи за „самоактуализацијом”. Како је материјални стандард већине људи у развијеним земљама брзо растао након Другог светског рата, задовољавајући њихове материјалне потребе, појавило се мноштво широко цитираних академских истраживања о самопоуздању и сродним концептима попут самопоштовања и самоефикасности.
Истраживања
Мерење Једна од најранијих мера самопоуздања била је скала за оцењивање од 12 тачака, у распону од минималног резултата за некога ко је „плашљив и несигуран у себе, стидљив, никада не доноси одлуке, повучен” до максималног резултата за некога ко је „способан да доноси одлуке, апсолутно самоуверен и сигуран у своје одлуке и мишљења”. Неки истраживачи су мерили самопоуздање као једноставан конструкт подељен на афективне и когнитивне компоненте: анксиозност као афективни аспект и самопроцена стручности као когнитивна компонента. Други истраживачи су користили параметре говора тела, уместо самопроцене, да би измерили самопоуздање тако што би испитивачи оцењивали говор тела субјекта на скали од 1 до 5, укључујући контакт очима, врпољење, држање, изразе лица и гестове.
Неке методе мере самопоштовање и самопоуздање у различитим окружењима, као што су јавни наступи, академски успех, физички изглед, романтичне везе, друштвене интеракције и спортске способности. У спорту, истраживачи су мерили самопоуздање спортиста у вези са победом у предстојећим мечевима и осетљивост њиховог самопоуздања на перформансе и негативне повратне информације.
Ејбрахам Маслов и други су наглашавали потребу да се направи разлика између самопоуздања као опште карактеристике личности и самопоуздања у вези са одређеним задатком, способношћу или изазовом (тј. самоефикасности). Термин „самопоуздање” се обично односи на општу особину личности — насупрот томе, „самоефикасност” је дефинисана од стране психолога Алберта Бандуре као „веровање у сопствену способност да се успе у специфичним ситуацијама или да се изврши задатак”.
Фактори повезани са самопоуздањем Различити фактори, како они под контролом појединца, тако и они ван ње, могу утицати на његово самопоуздање. Самопоуздање појединца може варирати у различитим окружењима, као што су дом или школа, и у односу на различите врсте веза и ситуација. Када људи приписују свој успех нечему што је под њиховом контролом, мања је вероватноћа да ће бити сигурни у свој будући успех. Међутим, ако неуспех припишу фактору који је ван њихове контроле, већа је вероватноћа да ће имати самопоуздања да ће успети у будућности. Ако особа верује да није успела да оствари циљ због фактора који је био ван њене контроле, вероватније је да ће имати веће самопоуздање у погледу будућег остварења тог циља. Самопоуздање особе често расте како она успешно завршава одређене активности. Амерички социјални психолог Леон Фестингер открио је да самопоуздање у сопствене способности може да расте или опада само када се појединац може упоредити са другима који су му приближно слични у конкурентном окружењу.
Особа може имати самопоуздање у своју способност да изврши специфичан задатак (самоефикасност) — на пример, да скува добар оброк или напише добар роман — иако јој можда недостаје опште самопоуздање. С друге стране, може бити самоуверена иако јој недостаје самоефикасност за одређени задатак. Ова два типа самопоуздања су, међутим, у корелацији и због тога се лако могу помешати.
Социјални психолози су открили да је самопоуздање у корелацији са другим психолошким варијаблама, укључујући штедњу новца, утицај на друге, и одговорност у учењу. Самопоуздање утиче на интересовање, ентузијазам и саморегулацију. Самопоуздање је важно за остваривање циљева и побољшање перформанси. Истраживачи тржишта су открили да је опште самопоуздање особе у негативној корелацији са њеним нивоом анксиозности. Самопоуздање повећава опште благостање особе и њену мотивацију, што често доводи до бољих перформанси. Такође повећава способност ношења са стресом и побољшава ментално здравље. Што је појединац самоуверенији, мања је вероватноћа да ће се приклонити туђим проценама. Веће самопоуздање је повезано са постављањем виших циљева. Када се људи суоче са осећајем незадовољства због неостварења одређеног циља, они са вишим нивоом самопоуздања могу постати још упорнији у његовом остваривању, док су они са ниским самопоуздањем склонији бржем одустајању. Алберт Бандура је тврдио да перципирано самопоуздање особе указује на њену способност. Ако људи не верују да су способни да се изборе са изазовом, доживљавају поремећај који смањује њихово самопоуздање у погледу њихових перформанси. Продавци са високим самопоуздањем склони су да постављају више циљеве, што повећава вероватноћу да задрже посао, остваре веће приходе и генеришу веће задовољство купаца. У одређеним областима медицинске праксе, пацијенти доживљавају недостатак самопоуздања током периода опоравка. Ово се често назива DSF или (лат. недостатак самопоуздања). То може бити случај након можданог удара, када пацијент избегава да користи слабији доњи екстремитет због страха да није довољно снажан.
У вези са ефектом претераног самопоуздања, Мартин Хилберт тврди да се пристрасност поуздања може објаснити „бучном” (енгл. ) конверзијом објективних доказа у субјективне процене, при чему се шум дефинише као мешање сећања током процеса посматрања и присећања. Доминик Д. П. Џонсон и Џејмс Х. Фаулер пишу да „претерано самопоуздање максимизује индивидуалну кондицију, те популације имају тенденцију да постану претерано самоуверене, све док су користи од спорних ресурса довољно велике у поређењу са ценом такмичења”. У студијама имплицитног самопоштовања, истраживачи су открили да људи могу свесно преувеличавати нивое свог самопоштовања. Нетачна самопроцена се често примећује код здраве популације. У екстремним случајевима, велике разлике између нечије самоперцепције и стварног понашања представљају обележје неколико поремећаја који имају важне импликације за разумевање тражења третмана и усклађености са њим. Претерано самопоуздање подржава делузионо размишљање, каква се често јављају код особа са схизофренијом.
Да ли ће особа при доношењу одлуке потражити додатне изворе информација зависи од њеног нивоа самопоуздања специфичног за ту област. Како сложеност одлуке расте, већа је вероватноћа да ће на особу утицати неко други и да ће потражити додатне информације. Неколико психолога сугерише да су самоуверени људи спремнији да испитају доказе који и подржавају и оспоравају њихове ставове. С друге стране, људи који имају мање самопоуздања и који су више дефанзивни могу преферирати информације које потврђују њихове ставове у односу на оне које их доводе у питање. Када особе са ниским самопоуздањем добију повратну информацију од других, оне имају аверзију према примању информација о својој релативној способности и негативних информативних повратних спрега, док немају одбојност према примању позитивних повратних информација. Ако су нове информације о перформансама појединца негативне, оне могу ступити у интеракцију са негативним афективним стањем (ниским самопоуздањем) узрокујући деморализацију особе, што заузврат изазива самодеструктивни став који повећава вероватноћу неуспеха у будућности више него код оних којима не недостаје самопоуздање. Људи могу бити самоуверенији у оно што верују ако консултују изворе информација који се слажу са њиховим погледом на свет. Људи могу да обмањују себе у вези са сопственим позитивним квалитетима и негативним особинама других како би могли да покажу веће самопоуздање него што би иначе осећали, што им омогућава друштвени и материјални напредак.
Перцепција самопоуздања код других Особе са високим самопоуздањем чешће импресионирају друге, јер их околина доживљава као стручније и способније да донесу исправне одлуке. Упркос томе, понекад се уочава негативна корелација између нивоа њиховог самопоуздања и тачности њихових тврдњи. Када су људи несигурни и недовољно информисани о некој теми, склонији су да поверују сведочењима и следе савете оних који делују самоуверено. Међутим, стручна психолошка сведочења о факторима који утичу на памћење очевидаца изгледа да смањују ослањање пороте на самопоуздање.
Људи више воле лидере са већим самопоуздањем него оне са мањим самопоуздањем. Самоуверени лидери чешће утичу на друге кроз убеђивање уместо прибегавања средствима принуде. Већа је вероватноћа да ће решавати проблеме тако што ће их проследити другој квалификованој особи или се позвати на бирократске процедуре, чиме се избегава лично уплитање. Други сугеришу да самопоуздање не утиче на стил вођења, већ да је само у корелацији са годинама искуства у надзору и личном перцепцијом моћи.
Варијације у различитим групама Друштвени научници су открили да самопоуздање функционише другачије у различитим категоријама људи.
Деца и студенти Код деце се самопоуздање развија другачије него код одраслих. На пример, јединци као група могу имати више самопоуздања од друге деце. Ако су деца самоуверена, вероватније је да ће жртвовати тренутно време за игру зарад могућих награда у будућности, што побољшава њихову способност саморегулације. Успешни резултати деце у музици повећавају осећај самопоуздања, што подиже мотивацију за учење. До адолесценције, млади који имају мало контакта са пријатељима углавном имају ниско самопоуздање. Код адолесцената, ниско самопоуздање може бити предиктор усамљености.мини|Фотографија са натписом „Стидљив” (Bashful) у годишњаку из 1916–1917, Стерџон Беј, Висконсин.