Католички комунизам (на италијанском познат као cattocomunismo) је политички и теолошки покрет који покушава да комбинује или синтетизује католичка социјална учења са комунизмом и бољшевизмом. Његове присталице познате су као **католички комунисти**, а идеологија се такође понекад, погрешно, назива разним другим именима, укључујући **католички бољшевизам**, **хришћански бољшевизам**, **леви католицизам** и **бели бољшевизам**.

Покрет се први пут појавио у Италији почетком 20. века, а значајно се развио 1930-их међу члановима удружења Католичка акција. Идеолошки, католички комунисти сматрају комунизам најефикаснијим средством за остварење католичког социјалног учења. Они углавном прихватају историјски материјализам, али обично одбацују дијалектички материјализам и државни атеизам марксизма-лењинизма.

Основна начела

Католички комунизам се заснива на уверењу да се начела социјалне правде, милосрђа и заједничког живота заступљена у католичком социјалном учењу могу у потпуности остварити само кроз комунистичку друштвену и економску структуру. Јеванђеље је у оквиру покрета описано као „узвишена повеља рада“. Ова синтеза се разликује од традиционалног марксизма по одбацивању антирелигијских и материјалистичких доктрина.

Заговорници су повлачили паралеле између хришћанских и комунистичких идеала. Гвидо Миљоли, вођа „белобољшевичких“ синдиката, тврдио је да је порука руских бољшевика на крају била хришћанска, истичући да су сељаци који су подстакли револуцију били „изванредно религиозни“. Он је совјетски устав из 1918. видео као „јеванђељски документ“ и његове политике је уоквирио библијским језиком, поредећи прерасподелу земље са давањем мане с неба, где није било гомилања и сви су добијали према својим потребама.

Када су га упитали зашто је остао католик уместо да једноставно постане комуниста, Миљоли је изјавио да је „хришћанство довело комунизам изван граница земаљског живота“. Ово осећање су поновили и други који су две идеологије сматрали компатибилним. Писац Артур Кестлер, пре свог разочарања у комунизам, приметио је да су католицизам и комунизам нудили одрживе „теоријске нацрте будућности“ и да католицизам може да допуни комунизам комбиновањем „духовног царства са обећањем социјалне револуције“.

Историја Порекло у европском радничком покрету Дијалог између католика и комуниста почео је у Италији и другим католичким европским земљама крајем 19. века. Како су социјалистички синдикати мењали услове рада, многи католички радници су уочавали преклапање између социјалистичког циља ублажавања сиромаштва и начела своје вере. Међутим, антиклерикални и антитеистички ставови уобичајени у социјализму били су значајна препрека за повезивање са социјалистима. Као одговор, католици су оснивали сопствена политичка удружења и синдикате, што је довело до радничког покрета подељеног на „црвене“ (социјалистичке) и „беле“ (католичке) организације.

Након Првог светског рата, у оквиру „белих“ католичких синдиката у Италији развила се левичарска тенденција. Овај покрет, понекад називан „белим бољшевизмом“, прихватио је верске традиције италијанског сељаштва, а истовремено је усвојио и економске захтеве социјализма. Ови синдикати постали су снажна регионална сила; у Верони, на пример, штрајкови због земље које је организовао левичарски католички покрет обухватили су преко 150.000 радника. Теоретичари покрета, као што је Чезаре Сеасаро, тврдили су да је антиклерикализам буржоаска идеологија и да многе свештенике треба сматрати делом радничке класе.

Ови левичарски католички синдикати истраживали су идеју „интеркласизма“, предложеног савеза са социјалистичким синдикатима ради борбе и против наводне економске експлоатације и против успона фашизма у Италији. Међутим, ови напори су углавном пропали због укорењеног антиклерикализма Италијанске социјалистичке партије, која је левичарски католицизам означила као „идиотски“ и одлучила да се против њих бори „већом снагом него против оних на десници“. Насупрот томе, неки истакнути социјалисти, укључујући Антонија Грамшија, подржавали су левокатолички покрет. Наводни хришћански дух у говорима неких социјалистичких вођа био је, према извештајима, довољно снажан да инспирише преобраћења у свештенство.

Развој и улога у италијанском покрету отпора Католички комунизам се даље развијао 1930-их и 1940-их, повлачећи паралеле између васкрсења Христовог и Руске револуције. Гвидо Миљоли је, након посете Совјетском Савезу, промовисао „хришћанску визију бољшевизма“, тврдећи да је политика која одбацује класну борбу осуђена на пропаст, јер се од земљопоседника не може очекивати сарадња. Тврдио је да су бољшевике „масе дочекале као апостоле и носиоце поруке социјалне правде и братства“.

Током Другог светског рата, католички комунисти били су значајан део италијанског покрета отпора против нацизма и фашизма. Партија хришћанске левице (Partito della Sinistra Cristiana) укључивала је истакнуте заговорнике ове идеологије, као што су Франко Родано, Феличе Балбо и Адријано Осичини. Покрет католичких комуниста формално је деловао од 1937. до 1945.

Послератна расправа У послератној Италији, израз cattocomunismo наставио је да се појављује у политичкој и интелектуалној расправи. Израз се појављује у списима филозофа Аугуста Дел Ночеа (нпр. Il cattolico comunista, 1981) и Ђанија Бађета Боца. Године 1975. новинар Енцо Бетица употребио је тај израз у свом есеју European Communism.

Познати католички комунисти Хосе Бергамин Раул Кастро Андреа Гало Антонио Љидо Гвидо Миљоли Тома Санкара Чезаре Сеасаро Мануел Перез

Види још Камилизам Католичко социјално учење Католицизам и социјализам Покрет католичких радника Комунизам Комунитаризам Економска правда Историјски материјализам Теологија ослобођења Латиноамеричка теологија ослобођења Марксизам Марксизам-лењинизам Марксистичко-лењинистички атеизам Марксизам и религија Социјализам Религијски социјализам Хришћански социјализам

Референце

Категорија:Католицизам и крајња левица Категорија:Хришћански комунизам Категорија:Хришћански социјализам Комунизам Категорија:Економија и хришћанство Категорија:Религијски социјализам