мини|upright=1.2|Извођење опере Армида аутора Жан-Батиста Лилија у Позоришту Пале Роајал у Паризу (1761)
Историја опере има релативно кратко трајање у контексту историје музике уопште. Појавила се 1597. године, када је створена прва опера, Дафна, чији је аутор Јакопо Пери. Од тада се развијала паралелно са различитим музичким правцима који су се смењивали током времена све до данас, углавном повезана са тренутним концептом класичне музике.
Опера (од латинског opera, множина од opus, „дело”) је музички жанр који комбинује симфонијску музику, коју обично изводи оркестар, и писани драмски текст — изражен у облику либрета — који вокално тумаче певачи различитих теситура: тенор, баритон и бас за мушки регистар, и сопран, мецосопран и контраалт за женски, уз дечје гласове (гласове деце) или у фалсету (кастрат, контратенор). Генерално, музичко дело садржи увертире, интерлудијуме и музичке пратње, док певани део може бити хорски или соло, дует, трио или различите комбинације, у различитим структурама као што су речитатив или арија. Постоје различити жанрови, као што су класична опера, камерна опера, оперета, мјузикл, зингшпил и сарсуела. С друге стране, као и у позоришту, постоји драмска опера (озбиљна опера) и комична опера (опера буфа), као и хибрид између њих: dramma giocoso.
Као мултидисциплинарна уметничка форма, опера комбинује музику, драму, плес, сценографију, костиме и шминку, ослањајући се на сараднички рад композитора, либретисте, извођача, диригента и продукцијског тима. Дизајнирана за публику уживо, опера је историјски одражавала преовлађујуће културне, филозофске, религиозне и политичке идеје.
Опера је настала са Фирентинском камератом, групом хуманиста са краја 16. века који су настојали да оживе музичке и драмске традиције старогрчког позоришта. То је довело до раних дела Јакопа Перија, укључујући опере Дафна (1597) и Еуридика (1600), као и опере Орфеј (1607) Клаудија Монтевердија, што је помогло у дефинисању жанра увођењем структурираних арија и инструменталних синфонија.
Жанр се развијао кроз главне музичке периоде. Епоха барока (17–средина 18. века) успоставила је многе оперске конвенције и била је обележена разрађеним вокалним и сценским елементима, доступним углавном елити. Класични период је наглашавао јасноћу и равнотежу, са главним доприносима Моцарта и Бетовена. У 19. веку, романтизам је подигао статус композитора и певача, одражавајући буржоаске укусе и доводећи до стварања националних оперских традиција. Каснији развој укључивао је француску музику импресионизма и италијански веризам. Двадесети век је увео модернистичке приступе и нове технологије — радио, фонограф и телевизију — које су прошириле досег опере, док су ранија дела остала централна за репертоар.
Током историје, унутар опере постојале су разлике у мишљењу о томе која је од њених компоненти важнија, музика или текст, или чак да ли је важност лежала у певању и виртуозности извођача, феномену који је довео до белканта и појаве фигура попут диве или примадоне. Од њених почетака па до консолидације класицизма, текст је уживао већу важност, увек повезан са визуелним спектаклом, раскошним украсима и сложеним барокним сценографијама; Клаудио Монтеверди је с тим у вези рекао: „реч мора бити одлучујућа, она мора усмеравати хармонију, а не служити јој.” Међутим, од реформе коју је спровео Глук и појаве реномираних композитора попут Моцарта, музика као главна компонента опере постајала је све важнија. Сам Моцарт је једном прокоментарисао: „поезија мора бити послушни слуга музике”. Други аутори, попут Рихарда Вагнера, настојали су да споје све уметности у једно стваралаштво, које је он назвао „тотална уметност” (Gesamtkunstwerk).
Позадина мини|upright=1.2|Сценографија коју је дизајнирао Бернардо Буонталенти за трећи интермецо (од шест) поводом прославе венчања Фердинанда I Медичија и Кристине од Лорене (1589). Либрето је написао Отавио Ринучини, који је поново искористио део материјала у првој опери, Дафна, 1597. године. Опера вуче своје корене из различитих облика певаног или музичког позоришта који се срећу током историје. Музика, плес и драмски израз су основни аспекти људске културе, који се практикују од праисторијских времена. У Старој Грчкој, позориште је било централна културна активност. Ту су настали главни драмски жанрови — трагедија и комедија — заједно са раним развојем сценографије и извођења. Иако је мало грчке музике сачувано, историјски извештаји потврђују да су позоришне представе биле певане и праћене музиком. Драмски писци попут Есхила, Софокла и Еурипида, успоставили су драмске принципе који настављају да утичу на позориште и данас.
Током средњег века, музика и драма су остале уско испреплетене, посебно у религиозним контекстима. Појавила су се два примарна облика: литургијске драме, извођене на латинском језику унутар цркава; и „мистерије”, представљане на народним језицима ван црквених простора. Ова дела су комбиновала говорни дијалог са хорским певањем, инструменталном пратњом, а понекад и плесом.
Ван Европе, развиле су се сличне традиције. У средњовековном Јапану, но позориште је комбиновало певано приповедање, стилизован гест и музику, коју је изводио мали ансамбл глумаца, певача и инструменталиста. У Кини, кинеска опера се развила као ритуалистичко, певано позориште у којем је музика служила више за стварање атмосфере него за директно праћење текста.
Током ренесансе, појавило се неколико музичко-вокалних жанрова, као што су мадригал, ораторијум, интермецо и балет де кур, који су поставили темеље за оперу. Интермецо (или интермеђо) је био посебно утицајан. Ови музички интерлудијуми, извођени између чинова говорних представа, интегрисали су песму, плес, инструменталну музику и разрађену сценографију, често се ослањајући на митолошке или пасторалне теме. Фиренца, под покровитељством Медичија, постала је главни центар продукције интермеца и родно место опере.
Порекло
мини|upright|Либрето прве опере, Дафна (1597), аутора Јакопа Перија и Отавија Ринучинија Крајем 16. века, у Фиренци, група учењака под покровитељством грофа Ђованија де Бардија основала је друштво названо Фирентинска камерата, са циљем проучавања и критичке расправе о уметности, посебно драми и музици. Међу њеним члановима био је Винченцо Галилеј — отац научника Галилеа — славни хелениста и музиколог, аутор методе таблатуре за лауту и композитор мадригала и речитатива. У току својих проучавања старогрчког позоришта открили су да је у грчким позоришним представама текст певан уз појединачне гласове. Ова идеја их је заинтригирала, јер ништа слично није постојало у то време, у време када је готово сва певана музика била хорска (полифонија) и, у случајевима појединачних гласова, јављала се само у религијској сфери. Тада су дошли на идеју да драмске текстове профане природе преточе у музику, што је проклијало у опери (opera in musica је име које јој је дала Камерата).Такође dramma per musica . Галилеј је био главни заговорник једне мелодијске линије — монодије — насупрот полифонији, за коју је сматрао да ствара некохерентан музички дискурс, теорију коју је изложио у Dialogo della musica antica et della moderna (1581). Још један од учењака Камерате, Ђироламо Меи, који је био тај који је углавном истраживао грчко позориште, указао је на емотивни афект који је индивидуално певање стварало код публике у грчким позоришним представама (De modis musicis antiquorum, 1573).
Тако је један од чланова Камерате, композитор Јакопо Пери, створио оперу Дафна (1597), уз либрето Отавија Ринучинија, засновану на миту о Аполону и Дафни, са прологом и шест сцена; од овог дела сачувани су само либрето и мали фрагменти музике. Пери, који је такође био певач, представљао је Аполона. Након тога, 1600. године, уследила је Еуридика — истих аутора — прва сачувана комплетна опера, о миту о Орфеју и Еуридици. Компонована је поводом венчања између Анрија IV и Марије де Медичи, прослављеног у Фиренци 1600. године. Пери је глумио Орфеја.
лево|мини|upright|Јакопо Пери као Арион у петом интерлудијуму Ходочаснице (1589) Још један члан Камерате, Ђулио Качини, компоновао је 1602. године Еуридику, уз исти Ринучинијев либрето као и његова имењакиња од пре две године, са прологом и три чина. Био је аутор првог теоријског трактата о новом жанру, Le nuove musiche (1602). Његова ћерка, Франческа Качини, била је певачица и композиторка, прва жена која је компоновала оперу: Ослобађање Руђера (1525).
Један од главних новитета овог новог облика уметничког изражавања био је његов секуларизам, у време када је уметничка и музичка продукција била углавном религиозне природе. Други је била појава монодије, певања једног гласа, за разлику од средњовековне и ренесансне полифоније; то је била вокална линија праћена континуо басом чембала или лауте.Басо континуо су углавном чинили инструмент са клавијатуром (спинет, чембало, оргуље) и један или више гудачких или дувачких инструмената (лаута, теорба, китароне, виола да гамба, виолончело, виолоне, фагот, тромбон) . Тако су прве опере имале делове које су певали солисти и делове који су говорени или декламовани у монодији, познат као stile rappresentativo. мини|Токата, из Орфеја, једне од првих опера (1607), коју је компоновао Клаудио Монтеверди Ова прва искуства имала су велики успех, посебно међу племством: Медичи су постали покровитељи ових представа и, из Фиренце, прошириле су се на остатак Италије. Династија Гонзага из Мантове тада је ангажовала познатог мадригалисту Клаудија Монтевердија да напише оперу: Орфеј из 1607. године, уз либрето Алесандра Стриђа млађег, амбициозно дело компоновано за оркестар од четрдесет три инструмента — укључујући двоје оргуље. са прологом и пет чинова. У овом делу, либрета су по први пут штампана како би публика могла да прати представу. Монтеверди је додао музички увод који је назвао „симфонија”, и поделио певане делове на „арије”, дајући структуру модерној опери. Ове арије смењивале су се са речитативом, музичком линијом која је укључивала говорне и певане делове. Такође је увео риторнело, инструменталну строфу која се понављала између пет чинова. Што се тиче гласова, иако је неке делове оставио у полифонији, диференцирао је главне соло гласове: Орфеј је био тенор, Еуридика сопран, а Харон бас. Године 1608, Монтеверди је премијерно извео оперу Аријадна, уз Ринучинијев либрето, од које музика није сачувана, осим једног фрагмента: Аријаднина тужбаљалица. лево|мини|Сцена из Светог Алексија аутора Стефана Ландија (1632) Током првих деценија 17. века опера се постепено ширила: 1608. године у Мантови је премијерно изведена Дафна, поново уз Ринучинијев либрето, овог пута са музиком Марка да Гаљана. У Риму, Представа душе и тела, аутора Емилија де Кавалијерија, духовна мелодрама која се често сматра преседаном опере, премијерно је изведена 1600. године, и која је указала на неке од варијанти римске опере за разлику од фирентинске: веће присуство светих тема, присуство алегоријских ликова и већа употреба хорова. Папа Павле V и породица Барберини спонзорисали су нови жанр: Барберини су изградили аудиторијум за 3000 људи у њиховој палати. Такође су промовисали стварање школе опериста, међу којима је био Стефано Ланди, аутор опере Смрт Орфеја (1619), која је као новитет увела комичне елементе. Уведене су и религиозне теме, као у Светом Алексију (1631), аутора Ландија, уз либрето кардинала Ђулија Роспиљозија (будућег папе Климента IX). У овом делу, Ланди је увео брзо-споро-брзо структуру — названу италијанска увертира — која ће се од тада широко користити.