Аутогинефилија је посебан обил парафилије (шира категорија) која обухвата различите облике упорних и неконвенционалних сексуалних привлачности, који би требало да означи склоност мушкараца да доживе сексуално узбуђење замишљајући себе као жене. Концепт аутогинефилије се често расправља због свог потенцијала да овековечи стигму према трансродним особама, и често може појачати неспоразуме и негативне стереотипе о трансродним идентитетима.
Истраживања указују да би аутогинефилија могла бити један од фактора повезаних са родном дисфоријом , што је облик психолошке нелагодности која се доживљава када се родни идентитет особе не поклапа са њеним биолошким полом. Доживљавање ове врсте патње може довести до повећане анксиозности и депресије , што потенцијално може значајно утицати на нечији живот. Овај сложени феномен обликује мешавина генетских, менталних и друштвених елемената, од којих сваки доприноси целокупном искуству.
Етимологија Концепт „аутогинефилије“, који потиче од (грчке речи. αυτό (сам), γυνή (жена) и φιλία (љубав) – волети себе као жену или љубав према себи као жени), први је описао у литератури о трансродности, америчко-канадски клинички психолог и сексолог 1989. године, који је истражујући велики број транссексуалних особа, и то мушкараца који желе да промене пол, ову појаву дефинисао као парафиличну тежњу мушкарца да се сексуално узбуђује идејом или сликом о себи као жени. Овај појам се често помиње у савременој литератури која говори о родном нескладу и предмет је бројних научних полемика.
Упркос и даље бројним полемикама и жестоким дебатама унутар неких група трансродне заједнице, концепт аутогинефилног транссексуализма је врло прихваћен у ширим стручним круговима.
Епидемиологија У западним друштвима се верује да отприлике 3% мушкараца може имати ово искуство. Подаци из недавних европских истраживања показују да око 2,7% до 2,8% одраслих мушкараца пријављује осећај сексуалног узбуђења због облачења у другу особу. Упркос својој распрострањености, ово стање још увек није стекло широко признање.
Основни појмови За разлику од уобичајенијих сексуалних интересовања, која су у складу са друштвеним нормама, парафилије попут аутогинефилије карактерише њихова атипична природа, што одражава јединствени спектар сексуалне жеље и идентитета. У контексту аутогинефилије, особе којима је при рођењу додељен мушки пол могу доживети сексуално узбуђење кроз фантазију о себи као жени. Стога се аутогинефилија препознаје као облик парафилије који укључује константно сексуално узбуђење изазвано необичним фантазијама, предметима, местима или појединцима. Ово стање може значајно пореметити способност мушкарца да се укључи у испуњавајуће сексуалне односе.
Аутоандрофилија представља супротност аутогинефилији и укључује сексуално узбуђење изазвано фантазијом о себи као мушкарцу. Иако се ово стање најчешће примећује код жена, може се манифестовати и код мушкараца.
Овај концепт може да расветли специфичне облике мушко-женског транссексуализма, стања које карактерише значајна неусклађеност између мушког пола који је појединцу додељен при рођењу и његовог идентификованог женског пола. Такав транссексуализам се сматра поремећајем родног идентитета. Поред тога, концепт може да разјасни и трансвестизам, који подразумева да појединци практикују чин облачења у одећу која се обично повезује са супротним полом (углавном се виђа код мушкараца).
Реј Бланшар који се највише бавио истраживањем овог проблема наводи да постоје два типа мушкараца који желе да пређу у супротан пол: они који испољавају хомосексуализам и они који испољавају аутогинефилију. Према овом концепту, хомосексуалне транссексуалце привлаче искључиво мушкарци, док нехомосексуални транссексуалци или аутогинефилни транссексуалци показују парафилију, где их привлачи идеја или слика о себи као о жени. Пошто овај концепт користи транссексуалну сексуалност као свој организациони принцип, сукобљава се са главним поставкама других модела родне варијансе, нарочито с концептом родног идентитета.
Бланшардово истраживање довело је до идентификације четири јединствена типа сексуалног узбуђења која се налазе код мушкараца са овим стањем. 1. Анатомска аутогинефилија Узбуђење због концепта поседовања женских анатомских карактеристика, попут вулве или груди, посебно је распрострањено међу мушкарцима са родном дисфоријом који су високо мотивисани да се подвргну операцији промене пола. 2. Физиолошка аутогинефилија Доживљавање сексуалног узбуђења због концепта трудноће, дојења или менструације. 3. Бихејвиорална аутогинефилија Доживљавање сексуалног узбуђења због идеје о учешћу у активностима традиционално повезаним са женама, као што су посета салону или бављење шивењем и другим задацима усмереним на жене. 4. Трансвестичка аутогинефилија Доживљавање сексуалног узбуђења кроз чин облачења женских аксесоара или одеће.
Које су манифестације аутогинефилије? Аутогинефилија је јединствено стање које подразумева уживање у менталној слици или фантазији о отелотворењу женских карактеристика. Особе са аутогинефилијом могу показивати различите симптоме повезане са овим узбуђењем, који могу укључивати:
Доживљавање сексуалног узбуђење због живе маште о себи да поседује женске анатомске карактеристике. Облачење у исту одећу, што је повезано са полом супротно њиховом. Отелотворење физичких особина које се традиционално повезују са женама, чинећи те атрибуте видљивим делом свог изгледа. Суочавање са потешкоћама не само са сексуалним жељама већ и са еректилном дисфункцијом . Показивање секундарне сексуалне привлачност према мушкарцима поред примарних сексуалних интересовања. Према Баришић Јасмини, Дуишин Драгану и Батинић Борјанки... развој аутогинефилно мотивисане трансформације објашњава најбоље зашто секундарни транссексуалци улазе у поступак промене пола касније у животу упркос енормном емоционалном болу.Duišin D, Rakić Z, Barišić J, Nikolić-Balkoski G. Case report of autogynephillia – family, ethical and surgical implications. Psychiatr Danub. 2009; 21(2):242-5. У неком контексту може се наћи паралела и поредити аутогинефилија с апотемнофилијом. Код апотемнофилије узбуђење и унутрашња хомеостаза зависе од фантазије о ампутираности неког екстремитета као путу до среће, док особе с аутогинефилијом желе промену пола у каснијем животном периоду.
Клиничка релевантност Много истраживања пронашла су просечне групне разлике између гинефилних и андрофилних транс жена, што присталице тврде да подржава типологију. Међутим, клиничка релевантност теорије није јасна. Нутброк и сарадници су реплицирали неке, али не све претходно пријављене разлике и закључили да недоследне разлике показују да је класификација транс жена заснована на сексуалности „фундаментално ограничена“. Слично томе, Вил истиче да уочене групне разлике не показују да су такве разлике типолошке (јер припадају различитим и међусобно искључивим типовима) а не димензионалне. У студији из 2014. године, коришћене су три различите таксометријске процедуре за процену структуре података корелације, откривши да уочене разлике више одражавају латентну димензионалну структуру него типологију.
Присталице типологије тврде да типологија пружа корисне клиничке описе који предвиђају клиничке исходе. Насупрот томе, Нидер и сарадници. 2016. године након прегледа научне литературе о трансродним популацијама открили су да „емпиријски не постоји веза између сексуалне оријентације и исхода здравствене заштите транс одраслих особа повезане са транзицијом“. Сексуалност се сада сматра клинички релевантном у трансродној нези само уколико утиче на стрес код мањина. Међу стручњацима који раде са трансродним пацијентима, аутогинефилне и повезане теорије се често сматрају дискредитованим или непоткрепљеним научним доказима.
Неуролошке разлике Концепт да је андрофилија код транс жена повезана са хомосексуалношћу код цисродних мушкараца примењена је магнетна резонантна томографија у студијама. Кантор тумачи ове студије као подршку Бланшардовој типологији транссексуализма. Према прегледу из 2016. године, структурне неуроимаџинг студије изгледа подржавају идеју да андрофилне и гинефилне транс жене имају различите фенотипове мозга, иако аутори наводе да су потребне независније студије гинефилних транс жена да би се ово потврдило. Преглед из 2021. године који је испитивао трансродну неурологију открио је да, иако се већина карактеристика мозга може груписати по полу при рођењу, у неким областима мозгови транс жена подсећају на мозгове цис жена, а у неким областима мозгови транс мушкараца подсећају на мозгове цис мушкараца. Није било могуће доследно идентификовати особине које разликују транс особе од цис особа, или хомосексуалце од стрејт особа.
Референце
Категорија:Parafilija Категорија:Трансродни идентитети Категорија:Сексуална оријентација