Марксизам и кејнсијанизам су методе разумевања и упоређивања дела утицајних економиста Џона Мејнарда Кејнса и Карла Маркса. Дела обојице аутора су подстакла стварање одговарајућих школа економске мисли (марксистичке и кејнсијанске економије) које су имале значајан утицај у различитим академским круговима, као и на обликовање државних политика разних земаља. Кејнсов рад је стекао популарност у развијеним либералним економијама након Велике кризе и Другог светског рата, а најзначајнији пример је Њу дил Френклина Д. Рузвелта у Сједињеним Америчким Државама, у којем је снажна индустријска производња била подржана од стране јаких синдиката и државе. Марксов рад је отворио пут ка стварању бројних социјалистичких држава, међу којима се истичу Совјетски Савез и Народна Република Кина. Огроман утицај и марксистичке и кејнсијанске школе довео је до бројних поређења дела ове двојице економиста, као и до синтезе обеју школа.
Будући да Кејнсов рад потиче из неокласичне традиције, а Марксов из класичне економије и немачког идеализма (посебно дела Георга Вилхелма Фридриха Хегела), њихова схватања природе капитализма су се разликовала, али су обојица имала и значајне сличности у свом раду. И Маркс и Кејнс су увидели значајне мане унутар капиталистичког система, иако у различитој мери; ово је у супротности са многим класичним и неокласичним економистима који су склони да схвате мане унутар капиталистичког система као последицу тржишних несавршености и утицаја „егзогених шокова на макроекономски систем”.
С обзиром на то да је Кејнс писао током врхунца либералног капитализма и његовог колапса током Велике кризе, заједно са његовим образовањем у математици, његова макроекономска методологија значајно се фокусирала на коришћење модела за истраживање економије стране потражње и корисне, али нестабилне природе либералног капитализма. Насупрот томе, Марксов рани индустријски европски контекст и утицај класичне школе навели су га да се фокусира на процес производње, при чему се све економије заснивају на начину производње, а ти процеси инхерентно изазивају раслојавање између капиталистичке класе и радничке класе. Међутим, централно за ово поређење јесте разлика између Кејнсовог веровања у отклањање мана капитализма, док је Маркс видео капитализам као одскочну даску ка даљем друштвеном развоју.
Ставови о кризи За разлику од својих класичних и неокласичних савременика, и Маркс и Кејнс су сматрали да лезер фер капитализам има инхерентне кризе повезане са собом. Упркос овим сличностима, њихово разумевање капиталистичке кризе, као и могући лекови за њу, значајно се разликују. Кејнс је веровао да је већина економских рецесија резултат флуктуирајућих инвестиција унутар пословних циклуса, при чему ниске капиталне инвестиције резултирају рецесијом и дефлацијом, а високе инвестиције доводе до бума и инфлације. Кејнс је веровао да се ови пословни циклуси капиталистичких економија могу исправити довољним мешањем државе како би се одржала пуна запосленост и снажна економија. Његов утицај на теорему мултипликатора био је значајан у оцртавању ефикасности коју државна економска интервенција може имати у компензацији током економског пада. Штавише, Кејнс је веровао да се подизање и спуштање каматних стопа може користити као средство за борбу против економске неравнотеже. Кејнс је користио своја открића за промовисање контрацикличне политике, првенствено истражене у његовом делу из 1930. године, Расправа о новцу. Кејнс је веровао да би се снижавањем каматних стопа током рецесије стимулисале инвестиције у економији, док би се каматне стопе могле подићи како би се супротставиле инфлацији. У ширем смислу, Кејнс је веровао да се криза повезана са капитализмом може ефикасно контролисати коришћењем ефективне владине политике путем монетарних и фискалних мера.
У сличном духу као и Кејнс, Маркс је веровао да је криза инхерентна капитализму. Маркс је схватао кризу као нешто што проистиче изнутра у капиталистичком систему и као резултат слома у процесу акумулације капитала изазваног неравнотежом током процеса акумулације. Ове неравнотеже су првенствено изазване општом хиперпродукцијом насталом из жеље капиталиста да максимизују своје остварење вишка вредности и неопходности да повећају производне капацитете како би осигурали веће приносе. Међутим, недостатак ефективне потражње унутар економије ограничава способност целе економије да расте паралелно са порастом производње. Маркс је даље истраживао како неуспех хиперпродукције унутар једне индустрије може у великој мери утицати на егзистенцију радника, што се посебно може видети на његовом примеру са памучном тканином: „Стагнација тржишта, које је преплављено памучном тканином, омета процес репродукције ткалца. Овај поремећај прво погађа његове раднике. Они сада чине део привременог вишка становништва, вишка производње радника [...] јер на тржишту постоји вишак производње памучних тканина.”
Маркс тврди да међусобно повезана природа производње и тржишта повећава крхкост и једног и другог, те ће стога имати широке ефекте на економију уколико дође до опште хиперпродукције. Одавде се може разумети да, иако обојица могу бити критични према кризама које се јављају у капитализму, њихова тумачења њихових темеља се разликују, при чему се Маркс фокусира на неуспех унутар производње, док се Кејнс фокусира на инвестиције.
Ставови о друштвеном сукобу За Маркса и Кејнса, њихова схватања друштвене хијерархије и класних сукоба имају сличне основе, али и значајне разлике у њиховим релативним тумачењима. Маркс је видео класни сукоб као примарног покретача друштвених промена и развоја (према дијалектичком материјализму), при чему растући економски јаз између капиталистичке класе и пролетаријата резултира класним сукобом и накнадном социјалистичком револуцијом. Штавише, Маркс је овај класни сукоб схватао као инхерентан структури капитализма, будући да успостављање хијерархијских класа са собом доноси темеље на којима сукоб настаје.
Насупрот томе, Кејнс је друштвени сукоб видео као ману у капитализму која се може исправити јавном интервенцијом у економији, јер је „јавна интервенција узвишенији одговор на природно стање међукласног сукоба који храни сам себе”. Кејнсијанска економија је стога деловала као средњи пут за многе развијене либералне капиталистичке економије како би се умирила радничка класа уместо социјалистичке револуције. Сам Кејнс се такође залагао против стварања класног рата, напомињући да ће га „класни рат наћи на страни образоване буржоазије”.
Упркос овим разликама, и Кејнс и Маркс су увидели да лезер фер капиталистичке економије инхерентно раслојавају друштвене класе. Ипак, Кејнс је имао значајно оптимистичнији поглед у вези са ефикасношћу државе у промовисању друштвеног благостања и пристојног животног стандарда. С друге стране, Маркс је био знатно критичнији према опасностима које капитализам инхерентно представља за пролетаријат. За Маркса, решење за класну борбу у капиталистичком систему јесте укидање саме класе и накнадно успостављање социјализма.
Ставови о незапослености И за Маркса и за Кејнса, анализа и борба против опасности од незапослености били су кључни за разумевање капиталистичког система. Већина класичне и неокласичне ортодоксије се слаже да Сејов закон омогућава економији да одржи пуну запосленост јер механизми равнотеже унутар капитализма омогућавају једнакост агрегатне понуде и потражње. Међутим, и Маркс и Кејнс одбацују одрживост деловања Сејовог закона унутар економије. За Маркса, његов кључ за разумевање неуспеха Сејовог закона проистиче из његовог схватања новца. Док су Дејвид Рикардо и други класични економисти видели новац као средство оптицаја, Маркс је схватао новац и као чувара вредности када се држи неактивним. Гомилање новца може довести до тога да „агрегатна потражња заостаје за агрегатном понудом”, чиме се изазива незапосленост радне снаге јер фирме смањују или заустављају инвестиције у производњи. У сличном духу као и Маркс, Кејнс је видео новац као више од пуког „средства оптицаја”, уз значајну разлику између кооперативне економије и предузетничке економије која илуструје неуспех Сејовог закона да се покаже истинитим унутар реалне економије. Сам Кејнс је чак признао помаке које је Маркс направио у вези са кооперативном и предузетничком економијом, иако је навео да је „каснија употреба ове опсервације била крајње нелогична”.
За Кејнса, незапосленост унутар капиталистичке економије сматрана је значајном друштвеном бољком економија, што је било под утицајем његовог друштвеног контекста у којем је масовна незапосленост била широко распрострањена након Велике кризе. Кејнс је увидео да су два популарна лека за незапосленост, „смањење реалних плата” и „општа штедња”, неефикасна у поређењу са државном интервенцијом у економији. Кејнс је веровао да владина интервенција у економији има потенцијал да „осигура квази-оптималну равнотежу”, омогућавајући и повећање профита и плата услед раста потражње за добрима.
Кејнс је сматрао да се предности капитализма могу искористити уз паралелно контролисање његових нестабилних тенденција, при чему је желео да истовремено помогне радничкој класи повећањем њихових плата и одржавањем пуне запослености, док би такође омогућио раст профита компанија. Док су и Кејнс и Маркс схватали да до незапослености долази када агрегатна потражња и понуда нису једнаке, Маркс је незапосленост такође видео као оруђе којим се може манипулисати унутар капиталистичке економије у корист буржоазије. Маркс је веровао да употреба армије незапослених унутар капиталистичке економије омогућава капиталистима да снижавају плате у производњи претећи радницима потенцијалном заменом. Маркс је веровао да капиталисти то користе како би максимизовали вишак вредности и профит, смањујући трошкове рада у процесу производње и повећавајући потенцијалне добитке. Док је Кејнс видео незапосленост као фактор који ограничава потенцијални профит због недостатка потражње, Маркс је сматрао да могућност пуне запослености угрожава потенцијалне добитке капиталиста, отуда и коришћење армије незапослених.
Хетеродоксија и Кејнс—Маркс синтеза Иако су и марксистичка и кејнсијанска школа економије биле значајно подељене и изоловане једна од друге, посебно уз кејнсијанску невољност да се прихвате радикални и револуционарни аспекти марксистичке економије, успон неолибералне глобалне хегемоније од краја 20. века, који се поклопио са оживљавањем неокласичне економије и падом кејнсијанске економије, генерисао је антитетичку појаву хетеродоксне марксистичке и кејнсијанске економске синтезе. Ова синтеза је постала преовлађујућа унутар различитих хетеродоксних школа, посебно међу посткејнсијанцима, као и у теорији друштвене структуре акумулације и структуралистичкој макроекономији. Ова хетеродоксна макроекономска синтеза има за циљ интегрисање економских теорија Маркса и Кејнса како би се створила теорија која је „кохерентнија, логички доследнија, реалнија, флексибилнија и способнија да објасни модерну макродинамику у историјском времену”, при чему се Кејнс—Маркс хетеродоксна синтеза користи како би се створила робустнија теорија која омогућава боље разумевање различитих нових и старих економских феномена.