мини|Зид од тесаног камена (ашлар) храма Кориканча, у Куску, главном граду Царства Инка.
Архитектура Инка је најзначајнија претколумбовска архитектура у Јужној Америци. Инке су наследиле архитектонско наслеђе од Тијаванака, основаног у 2. веку п. н. е. у данашњој Боливији. Основна карактеристика овог архитектонског стила била је употреба топографије и постојећих материјала на терену као дела дизајна. Главни град Царства Инка, Куско, и даље садржи многе лепе примере архитектуре Инка, иако су многи зидови инканског зидарства уграђени у структуре шпанске колонијалне архитектуре. Познато краљевско имање Мачу Пикчу је преживели пример архитектуре Инка. Остала значајна налазишта укључују Саксајваман и Ољантајтамбо. Инке су такође развиле опсежан систем путева који се протезао већим делом западне дужине континента и постављале своју препознатљиву архитектуру дуж пута, чиме су визуелно потврђивале своју империјалну владавину дуж границе.
Карактеристике Зграде Инка биле су направљене од необрађеног камена или полуобрађених камених блокова и земље постављене у малтер; зидови од ћерпича такође су били прилично чести, обично постављени преко камених темеља.Hyslop, Inka settlement, Материјал коришћен у зградама Инка зависио је од региона; на пример, на обали су обично користили правоугаоне блокове од ћерпича, док су у Андима чешће користили локално камење.Vergara, Teresa, „Arte y Cultura del Tahuantinsuyo”,
Најчешћи облик у архитектури Инка била је правоугаона грађевина без унутрашњих зидова, покривена дрвеним гредама и сламом, обично направљена од ичу траве.Hyslop, Inka settlement, Постојало је неколико варијација овог основног дизајна, укључујући кровове на две воде, собе са једном или две отворене дуже стране и собе које су делиле дугачак зид.Hyslop, Inka settlement, Правоугаоне грађевине су коришћене за сасвим различите функције у готово свим зградама Инка, од скромних кућа до палата и храмова.Gasparini и Margolies, Inca architecture, Ипак, постоје неки примери закривљених зидова на зградама Инка, као што су Кориканча, Ингапирка и Храм Сунца у Мачу Пикчуу.Hyslop, Inka settlement, Двоспратне зграде су биле ретке; када су грађене, другом спрату се приступало споља преко степеништа или вишег терена, а не са првог спрата.Hyslop, Inka settlement, Зидни отвори, укључујући врата, нише и прозоре, обично су имали трапезоидни облик; могли су бити опремљени двоструким или троструким довратницима као обликом орнаментике.Hyslop, Inka settlement, Друге врсте декорације биле су ретке; неки зидови су били офарбани или украшени металним плочама, а у ретким случајевима зидови су били извајани малим животињама или геометријским шарама, као што је чакана.Hyslop, Inka settlement,
мини|Трапезоидна врата, уобичајен елемент у архитектури Инка, у Мачу Пикчуу
Најчешћа сложена форма у архитектури Инка била је канча, правоугаона ограда у којој су се налазиле три или више правоугаоних зграда постављених симетрично око централног дворишта.Hyslop, Inka settlement, Јединице канча служиле су у веома различите сврхе јер су чиниле основу једноставних станова, као и храмова и палата; штавише, неколико канча је могло бити груписано заједно како би формирале блокове у насељима Инка.Hyslop, Inka settlement, Сведочанство о важности ових комплекса у архитектури Инка је то што се централни део главног града Инка, Куска, састојао од великих канча, укључујући Кориканчу и палате Инка.Gasparini и Margolies, Inca architecture, Најбоље очувани примери канча налазе се у Ољантајтамбу, насељу Инка смештеном дуж реке Урубамбе.Gasparini и Margolies, Inca architecture,
Још једна популарна карактеристика архитектуре Инка је коллка, односно оно што су некада била складишта за жито и друге усеве. Оне су се обично налазиле на вишим надморским висинама где је ваздух био хладнији како би се помогло у очувању хране.
Архитектура Инка је надалеко позната по свом фином зидању, које карактерише прецизно сечено и обликовано камење које је уско уклопљено без малтера (сувозид или „суво зидање”).Hyslop, Inka settlement, Међутим, упркос овој слави, већина зграда Инка је заправо направљена од необрађеног камена и ћерпича, као што је горе описано.Protzen, Inca architecture, Прецизније уклопљено зидање било је чешће заступљено на зградама вишег статуса, као што су палате и храмови. Током 1940-их година, амерички археолог Џон Х. Роу класификовао је фино зидарство Инка у два типа: редовно (курсна градња), које садржи камење правоугаоног облика, и полигонално, које садржи блокове неправилног облика.Rowe, An introduction, Четрдесет година касније, перуански архитекта Сантијаго Агурто успоставио је четири подтипа тако што је поделио категорије које је идентификовао Роу:Agurto, Estudios acerca, Ћелијско полигонално зидање: са малим блоковима Полигонално зидање од квадера: са веома великим камењем Обложено редовно зидање: у којем камени блокови нису поравнати Седиментно редовно зидање: у којем је камење распоређено у хоризонталним редовима (тј. као квадери) Прва два типа су коришћена на важним зградама или периферним зидовима, док су последња два коришћена углавном на терасастим зидовима и канализацији река.Hyslop, Inka settlement,
мини|лево|Полигонално зидање у Саксајваману Према Грацијану Гаспаринију и Луизи Марголис, каменорезачки рад Инка био је инспирисан архитектуром Тијаванака, археолошког налазишта у модерној Боливији изграђеног неколико векова пре Царства Инка.Gasparini и Margolies, Inca architecture, Они тврде да су према етноисторијским извештајима Инке биле импресиониране овим споменицима и запослиле велики број клесара из оближњих региона у изградњи сопствених зграда.Gasparini и Margolies, Inca architecture, Поред ових референци, они су такође идентификовали неке формалне сличности између архитектуре Тијаванака и Инка, укључујући употребу резаних и полираних камених блокова, као и двоструких довратника.Gasparini и Margolies, Inca architecture, Проблем са овом хипотезом је питање како је стручност очувана у три стотине година између колапса Тијаванака и појаве Царства Инка и њихове архитектуре. Као решење, Џон Хислоп је тврдио да је традиција клесања камена у Тијаванаку сачувана у региону језера Титикака на локалитетима као што је Танка Танка, која има зидове који подсећају на полигонално зидање Инка.Hyslop, Inka settlement,
Други велики утицај на архитектуру Инка дошао је од Вари културе, цивилизације савремене Тијаванаку. Према Ен Кендал, Вари су увели своју традицију изградње правоугаоних ограда у региону Куска, што је представљало модел за развој инканске канче.Kendall, Aspects of Inca architecture, Постоје докази да су такве традиције сачуване у региону Куска након пропадања Вари културе, о чему сведоче ограде пронађене на локалитетима као што је Чокекирао (Chuqi K'iraw), 28 километара југоисточно од главног града Инка.Hyslop, Inka settlement,
Зидарство и методе градње мини|Камен са дванаест углова у улици Хатун Румијок у Куску, пример је зидарства Инка мини|Дигитална реконструкција оригиналне слике Инка на зиду собе број 42, Тамбо Колорадо; ова тврђава/палата из касног периода Инка још увек је углавном нетакнута упркос томе што је изграђена од ћерпича и налази се у области подложној земљотресима у Перуу. Преостали трагови оригиналне боје водили су ову реконструкцију из 2005. године. Подаци ласерског скенирања преузети су из истраживачког партнерства између пројекта CyArk и Универзитета Калифорније
Изузетна радна снага би била неопходна за велике грађевинске пројекте. Царство Инка користило је систем данка влади Инка у облику рада, назван Мита, који је захтевао од свих мушкараца између 15 и 50 година да раде на великим јавним грађевинским пројектима. Хислоп коментарише да је „тајна” производње финог инканског зидарства „...била друштвена организација неопходна за одржавање великог броја људи који стварају такве споменике који троше енергију.” Шпански хроничар Педро Сијеза де Леон написао је да је Пачакути „наредио да се 20.000 људи пошаље из провинција” за изградњу Саксајвамана, док је Хуан де Бетанзос забележио да је 50.000 људи било запослено у Пачакутијевој реконструкцији Куска.
Инжењер за воде Кен Рајт процењује да је 60 одсто грађевинских напора Инка било под земљом. Инке су градиле своје градове од локално доступних материјала, обично укључујући кречњак или гранит. За сечење ових тврдих стена Инке су користиле камени, бронзани или бакарни алат, обично цепајући камење дуж природних линија прелома, или клесањем низа рупа и цепањем камења клиновима.
Камење су померали тимови људи вукући ужад, као што је приказано на цртежима хроничара Фелипеа Гуамана Поме де Ајале. Сијеза де Леон такође пише: „Њих 4000 је вадило и секло камење; 6000 их је вукло великим кабловима од коже и конопље.” Слична ужад коришћена на инканским висећим мостовима била су направљена од ичу траве. Показало се да мала ужад од ових материјала подржавају оптерећење од око 1800 килограма, а већа ужад су можда могла да издрже до око 22.000 килограма. Камење је доваљано на своје позиције помоћу дрвених греда на земљаним рампама. Недовршене чулпе у Кутимбу и Сиљустанију још увек имају камене рампе, а велика земљана рампа може се видети како води од каменолома до Зида шест монолита у Ољантајтамбу. Отац Кобо видео је градитеље Инка како користе сличну рампу током изградње Катедрале у Куску.
Претпоставља се да је камење првобитно уклапано помоћу камених чекића. Трагови удара камених чекића могу се видети на лицима многих каменова, а ситни комадићи камена пронађени су у ископинама испод зидова. Камење би се затим подизало на своје место помоћу ужади везане за испупчења за подизање близу основе камена, од којих се многа још увек могу видети на зидовима Инка. Подешавања су се могла извршити само одока или уз помоћ компресибилне прашине, као што је осушени сок биљке llawlli (Barnadesia horrida). Можда су коришћени и абразивни материјали за завршну обраду, попут песка или пловућца.
Додатно заглађивање површине у близини ивица блокова неки истраживачи приписују „малтеру” за хемијско нагризање који се састоји од муља из рудника пирита и биљака које садрже калцијум оксалат. Неке врсте бактерија из рода Thiobacillus су способне да прерађују сулфидне минерале и производе сумпорну киселину као нуспроизвод; комплексација са оксалатом повећава потенцијал нагризања смеше. Ово би одговарало и савременим описима процеса инканског зидарства и регионалном фолклору који сугерише да су зидари Инка и локална врста птица, пито, били способни да омекшају камење локалном биљком. Међутим, сјајна глазура која се види на неким каменовима такође се може приписати депонованом калциту из раствореног кречњака.
Обично су зидови зграда Инка били благо нагнути унутра, а углови заобљени. То је, у комбинацији са темељитошћу зидања, довело до тога да зграде Инка имају јединствену сеизмичку отпорност захваљујући високој статичкој и динамичкој стабилности, одсуству резонантних фреквенција и тачака концентрације напона. Током малог или умереног земљотреса, зидање је било стабилно; током јаких земљотреса примећено је како камени блокови „плешу” и потом се враћају у своје првобитне положаје.
Други метод градње назван је јастучаста архитектура (енгл. pillow-faced). Инке би пескариле велико, фино обликовано камење које би затим уклапале у обрасце налик слагалици. Ова архитектура се обично користила за храмове и краљевска места попут Мачу Пикчуа.
Зидање од квадера (тесаника) коришћено је у најсветијим, елитним структурама Инка; на пример, Аклаваси („Кућа изабране жене”), Кориканча („Златна ограда”) у Куску и Храм Сунца у Мачу Пикчуу. Стога се чини да су Инке више цениле квадере, можда су их сматрале тежим за обраду од полигоналног (јастучастог) зидања. Иако полигонално зидање може бити естетски импресивније, ломљење тесаника обично не прашта грешке; ако се угао полигоналног зидарског блока сломи, може се преобликовати да одговара, али камени блокови од тесаника морају остати нетакнути.
Симболика и покровитељство мини|Палата Дијега Сајри Тупака, Јукај
Естетика