Nyctibiiformes је ред птица сродних уљашицама, са којима деле подкладу Vanescaves. Понекад се називају и "poor-me-ones", због својих оглашавања. Породица Nyctibiidae је раније била укључена у ред легњева Caprimulgiformes, али је сада смештена у посебан ред, Nyctibiiformes. Постоји седам врста у два рода у тропској Централној и Јужној Америци. Фосилни докази указују на то да су насељавали и Европу током палеогена.
Nyctibiiformes су ноћни инсектоједи којима недостају чекиње око уста које имају прави легњеви. Лове са места за лов попут сврaчака или мухарица. Током дана седе усправно на пањевима, камуфлирани да изгледају као део пања. Једно пегаво јаје се полаже директно на врх пања.
У Аргентини су познати као "kakuy" из кечуанског језика што значи „остати“. У Боливији се зову "guajojo", због звука њиховог оглашавања. У Бразилу и Парагвају се зову "urutau" од гваранијских речи „guyra“ „птица“ и „tau“ „дух“.
Таксономија мини|Фосил Paraprefica Данас се Nyctibiiformes налазе искључиво у Америци, али су очигледно имали много веће распрострањеност у прошлости. Фосилни остаци који датирају из еоцена пронађени су у Немачкој. Комплетан скелет рода Paraprefica пронађен је у Меселу, у Немачкој. Имао је карактеристике лобање и ногу сличне онима код модерних Nyctibiiformes, што сугерише да би могао бити рани блиски сродник модерних потуиа. Пошто су једини фосили, осим ових древних, који су пронађени, скорашњи фосили изумрлих врста, није познато да ли је породица некада имала глобално распрострањеност која се смањила, или је распрострањеност породице првобитно била ограничена на Европу и померила се у Америку.
Студија митохондријалне ДНК птица Nyctibiiformes из 1996. године подржала је монофилију породице, иако није подржала претходну претпоставку да је уско повезана са уљашицама. Студија је такође пронашла велику генетску дивергенцију између врста, што сугерише да су ове врсте саме по себи веома старе. Ниво дивергенције је највиши од било ког рода птица, типичнији је за дивергенцију између родова или чак породица. Северни поту (Nyctibius jamaicensis) се дуго сматрао истом врстом као и обични поту (Nyctibius griseus), али су ове две врсте сада раздвојене на основу њихових оглашавања. Упркос томе, не постоји морфолошки начин да се ове две врсте раздвоје.
Породицу Nyctibiidae увели су 1853. године француски природњаци Chenu J.C. и Murs O.M. Пре тога, њене врсте су класификоване у Caprimulgidae.
Врсте Ред Nyctibiiformes садржи седам врста у два рода:
Породица Nyctibiidae (Chenu J.C. & des Murs M.A.P.O.) 1851 Потпородица Nyctibiinae (Chenu J.C. & des Murs M.A.P.O.) 1851 Род Phyllaemulor Costa, Whitney, Braun, White, Silveira & Cleere 2018. Риђи поту Phyllaemulor bracteatus (Gould J.) 1846 Род Nyctibius (Vieillot L.P.) 1816 Велики поту Nyctibius grandis (Gmelin J.F.) 1789 Дугорепи поту Nyctibius aethereus (zu Wied-Neuwied M.) 1820 Северни поту Nyctibius jamaicensis (Gmelin J.F.) 1789 Обични поту Nyctibius griseus (Gmelin J.F.) 1789 Андски поту Nyctibius maculosus (Ridgway R.) 1912 Белокрили поту Nyctibius leucopterus (zu Wied-Neuwied M.) 1821
Пре 2018. године, Nyctibius се сматрао јединим постојећим родом унутар породице Nyctibiidae; међутим, студија спроведена те године открила је велику разлику између vrste риђи поту (Phyllaemulor bracteatus) и свих осталих врста у роду, што је довело до тога да буде описан у новом роду Phyllaemulor и проширио број родова унутар породице. Након тога је то потврђено на Међународном орнитолошком конгресу 2022. године.
Поред тога, фосилни род Paraprefica, једини члан изумрле потфамилије Parapreficinae, познат је из еоцена Немачке у јами Месел, што означава најранији фосилни доказ о потоима. Фосилни род Euronyctibius, из олигоцена Француске, раније се сматрао потуием, али анализе потврђују да је уместо тога блиски сродник уљашице Steatornithidae.
Опис Nyctibiiformes су по изгледу веома конзервативна породица, где су све врсте веома сличне једна другој; описи врста у орнитолошкој литератури истичу њихов необичан изглед. Потуи се крећу од 21-58 цм по дужини. Подсећају на усправно седеће легњеве Caprimulgidae. Такође подсећају на жабљоусте из Аустралазије, које су здепастије и имају много теже кљунове. Имају пропорционално велике главе за величину тела и дуга крила и репове. Великом главом доминира масиван широки кљун и огромне очи. У обради породице у "Handbook of the Birds of the World", Cohn-Haft описује потуе као „мало више од летећих уста и очију“. Кљун, иако велики и широк, такође је кратак, једва вири изван лица. Нежан је, али има јединствени „зуб“ на оштром рубу горње вилице који може помоћи у тражењу хране. За разлику од блиско сродних легњева, потуима недостају рикталне чекиње око уста. Ноге и стопала су слаби и користе се само за седање.
Очи су велике, чак и веће него код легњева. Као и код многих врста ноћних птица, оне рефлектују светлост батеријских лампи. Њихове очи, које би могле бити уочљиве потенцијалним предаторима током дана, имају необичне прорезе на капцима, који омогућавају потуима да осете кретање чак и када су им очи затворене. Њихово перје је криптично, што им помаже да се уклопе у гране на којима проводе дане.
Распрострањеност и станиште Nyctibiiformes имају неотропску распрострањеност. Распрострањеност им је од Мексика до Аргентине, а највећа разноликост је у басену Амазона, где живи пет врста. Налазе се у свакој централној и јужноамеричкој земљи. Такође се јављају на три карипска острва: Јамајци, Хаитију и Тобагу. Потуи су генерално веома седентарни, мада постоје повремени извештаји о луталицама, посебно врстама које су путовале бродовима. Све врсте се јављају у влажним шумама, мада се неколико врста јавља и у сушнијим шумама.
Понашање мини|Обични поту Nyctibius griseus Потуи су изузетно ноћне животиње и углавном не лете током дана. Дан проводе седећи на гранама са полузатвореним очима. Са својим криптичним перјем подсећају на пањеве, а уколико открију потенцијалну опасност, заузимају „замрзнути“ положај који још више подсећа на сломљену грану.Прелаз између седења и замрзнутог положаја је постепен и једва приметан посматрачу.
Енглески зоолог Хју Кот, описујући Nyctibius griseus као „ову дивну птицу“, пише да она „обично бира врх усправног пања као посуду за своје јаје, која обично заузима малу удубину, тек тако, довољно велику да га смести, изабрани пањ је избацио новог вођу одмах испод тачке прелома, и птице су седеле окренуте ка томе на такав начин да су, када се гледају отпозади, дошле у ред и стопиле се са сивим стабљиком.“
Исхрана и храњење Потуи се хране у сумрак и ноћу летећим инсектима. Њихова типична техника храњења је да се сместе на грану и повремено излете попут мухарице како би ухватили инсекта који пролази. Повремено лете до вегетације како би са ње убрали инсекта пре него што се врате на своје место, али не покушавају да узму плен са земље. Бубе чине велики део њихове исхране, али једу и мољце, скакавце и термите. Један северни поту (Nyctibius jamaicensis) је пронађен са малом птицом у стомаку. Након што ухвате инсекта, потуи га прогутају целог без ударања или гњечења.
Гнежђење мини|Велики потуNyctibius grandis Потуи се моногамно размножавају и оба родитеља деле одговорности за инкубацију јајета и одгајање птића. Породица не гради никакво гнездо, већ полаже једно јаје на удубљење у грани или на врх трулог пања. Јаје је бело са љубичасто-смеђим мрљама. Један родитељ, често мужјак, инкубира јаје током дана, а затим се дужности деле током ноћи. Промене родитеља ради замене инкубирајућих родитеља и храњења птића су ретке како би се пажња на гнездо свела на минимум, јер се потуи у потпуности ослањају на камуфлажу како би заштитили себе и своје место гнежђења од предатора. Птић се излеже око месец дана након полагања јаја, а фаза гнежђења траје два месеца, што је значајан период за копнену птицу. Перје потуа који се гнезде је бело и када постану превелики да би се сакрили испод родитеља, заузимају исти смрзнути положај као и њихови родитељи, подсећајући на грудве печурака.
Одбрана Горе описано понашање сугерише да поту усваја различите одбрамбене стратегије како би се прилагодио околностима. У случају усамљеног потуа или одрасле јединке која се излежава са потенцијалним предатором близу гнезда, птица покушава да избегне откривање тако што остаје непомична и ослања се на камуфлажу. Ако је камуфлажа неефикасна, поту напушта заклон и покушава да застраши предатора тако што широм отвара кљун и очи док пева или једноставно лети ван домашаја. Ноћни предатори се мање ослањају на вид за лоцирање плена, па је ноћу можда потребна другачија стратегија.
Оглашавање Потуи имају препознатљиву, прогањајућу песму која се састоји од чак осам тужних, звиждукајућих тонова који прогресивно падају у висини. Ове меланхоличне фразе су карактеристичан звук ивице прашуме у већем делу ареала ове врсте. Када брани своје гнездо, понекад испушта суве, оштре звуке пуцкета кљуном у одбрани.
Референце
Додатна литература
Cestari, C., Guaraldo, A., & Gussoni, C (n.d.). Nesting behavior and parental care of common potoo (Nyctibius griseus) in southern Brazil. The Wilson journal of ornithology, 102–106 Meek, K. (n.d.) Mobbing. Mobbing, 1–12
Спољашње везе
Potoo видео снимци на интернетској колекцији птица
Категорија:Редови птица Категорија:Nyctibiiformes Категорија:Птице летачице