Екрине знојне жлезде (од грч. ek(s) + krinein — „споља” + „лучити”) су главне знојне жлезде људског тела. Екрине знојне жлезде се налазе у готово целој кожи, са највећом густином на длановима, табанима и на глави, док их је знатно мање на трупу и екстремитетима. Код других сисара су релативно ретке, и углавном се налазе на подручјима без длака као што су јастучићи на шапама. Свој врхунац развоја достижу код људи, где њихов број може износити 200—400/cm2 површине коже. Оне производе зној, мерокрини секрет који је бистра супстанца без мириса, која се састоји првенствено од воде. Присутне су од рођења. Њихов секреторни део се налази дубоко у дермису.

Екрине жлезде се састоје од интраепидермалног спиралног канала, „акросирингијума”; дермалног канала, који се састоји од правог и изувијаног дела; и секреторног тубула, изувијаног дубоко у дермису или хиподермису. Екрина жлезда се отвара кроз пору за зној. Изувијани део формирају два концентрична слоја цилиндричних или кубоидалних епителних ћелија. Епителне ћелије су раздвојене миоепителним ћелијама. Миоепителне ћелије пружају подршку секреторним епителним ћелијама. Канал екрине жлезде формирају два слоја кубоидалних епителних ћелија.

Екрине жлезде су активне у терморегулацији пружајући хлађење испаравањем воде из зноја који жлезде луче на површину тела, као и код емоционално изазваног знојења (анксиозност, страх, стрес и бол). Бели талог у иначе безбојним екриним секретима узрокован је испаравањем које повећава концентрацију соли.

Мирис зноја настаје услед бактеријске активности на секретима апокриних знојних жлезда, знатно другачијег типа знојних жлезда које се налазе у људској кожи.

Екрине жлезде су инервисане искључиво од стране симпатичког нервног система. Постганглијска симпатичка влакна која инервишу подручје коже могу производити или норадреналин или ацетилхолин као неуротрансмитере, у зависности од циљне структуре. Симпатичка холинергичка влакна повезана са знојним жлездама шаљу импулсе првенствено услед промена унутрашње температуре тела. Жлезде на длановима и табанима не реагују само на температурне надражаје, већ луче зној и у тренуцима емоционалног стреса.

Секреција Секрет екриних жлезда је стерилан, разблажен раствор електролита чије су главне компоненте бикарбонати, калијум и натријум-хлорид (NaCl), као и друге споредне компоненте које могу укључивати глукозу, пирувате, лактате, цитокине, имуноглобулине, антимикробне пептиде попут дермцидина и многе друге.

У поређењу са плазмом и екстрацелуларном течношћу, концентрација Na+ јона је знатно нижа у зноју (~40 mmol/L у зноју наспрам ~140 mmol/L у плазми и екстрацелуларној течности). Првобитно, унутар екриних жлезда, зној има високу концентрацију Na+ јона. Na+ јони се реапсорбују у ткиво путем епитлених натријумских канала (ENaCs) који се налазе на апикалној мембрани ћелија које формирају канале екриних жлезда (види слику 9 и слику 10 у референци). Овај поновни унос Na+ јона смањује губитак Na+ током процеса знојења. Особе са системским синдромом псеудохипоалдостеронизма које носе мутације у генима за ENaC подјединице имају слан зној, јер не могу да реапсорбују со из зноја. Понекад ове концентрације Na+ јона могу знатно да се повећају (и до 180 mmol/L).

Код особа које имају хиперхидрозу, знојне жлезде (посебно екрине жлезде) прекомерно реагују на стимулусе и генерално су хиперактивне, производећи више зноја него што је нормално. Слично томе, особе са цистичном фиброзом такође производе слан зној. Међутим, у овим случајевима проблем је у CFTR транспортеру хлорида који се такође налази на апикалној мембрани канала екриних жлезда.

Уметност Алис Потс у великој мери користи изоловани екрини зној за формирање кристала.

Види још Списак типова ћелија у људском телу

Референце

Спољашње везе 3D визуелизација канала људске екрине жлезде

Категорија:Анатомија коже