Интеркомунализам () је идеологија коју је усвојио огранак Партије Црних пантера из Оукланда након свог напуштања револуционарног национализма 1970. године. Интеркомуналисти сматрају да је већина облика национализма застарела, јер су међународне корпорације и технолошки напредне империјалистичке државе свеле већину нација на низ засебних заједница које постоје да би снабдевале империјални центар, што је ситуација која се назива реакционарни интеркомунализам. Они такође верују да се ова ситуација може трансформисати у револуционарни интеркомунализам и на крају у комунизам ако заједнице успеју да повежу „ослобођене зоне” у уједињени фронт против империјализма. Према Хјуију П. Њутну, развој интеркомунализма био је неопходан „зато што су нације трансформисане у светске заједнице”. Интеркомунализам је мање познат аспект наслеђа Пантера, будући да се већи део његовог развоја одвијао на врхунцу репресије над партијом и њене преоријентације на програме опстанка.
Развој Приликом оснивања Партије Црних пантера за самоодбрану 1966. године, званична идеологија партије био је црни национализам, под утицајем рада Малкома Икса. Према Њутну, Пантери су увидели да су други народи остварили материјалне добити кроз стварање нација и стога су „тврдили да је за њих било рационално и логично да верују да ће њихова патња као народа престати када оснују сопствену нацију, састављену од њиховог сопственог народа”.
Међутим, сукоби са америчком државом довели су до уверења да би сепаратистички национализам унутар Сједињених Америчких Држава био немогућ без напада на више фронтова против америчке полиције и војске. Партија је усвојила револуционарну националистичку идеологију и настојала да се придружи „свим осталим људима у свету који се боре за деколонизацију и националност, и назвала [себе] 'расејаном колонијом' јер [они] нису имали географску концентрацију коју су имале друге колоније”.
Према Њутну, основне идеје о интеркомунализму пале су му на памет док је радио на писму за Комунистичку партију Вијетнама. Сматрао је да постоји инхерентна контрадикција у подршци револуционарном национализму вијетнамског народа, док се истовремено одбацивао национализам других група Црне моћи. Њутн је осећао да би називање себе интернационалистом и критичарем америчког национализма, уз истовремену подршку вијетнамском национализму, било контрадикторно и снисходљиво према Вијетнамцима. Иако је Њутн на крају послао писмо (и тиме нарушио односе Партије са црначким националистичким групама), месецима је био незадовољан њиме, те је развио теорију интеркомунализма као одговор на проблеме које је писмо покренуло. Од тог тренутка Њутн је тврдио да су и национализам и интернационализам застарели због америчке хегемоније. Ова промена перспективе јавно је изнета у говору на Колеџу Бостон 18. новембра 1970. године.
Теорија интеркомунализма такође је одражавала Њутнову потребу да се поново афирмише унутар партије након година проведених у затвору. Сугерисано је да је већи део промене смера огранка у Оукланду имао везе са перципираном потребом да се партија дистанцира од Елдриџа Кливера и његове стратегије изградње савеза у Азији током Хладног рата, како би се припремио герилски рат широм Северне Америке.
Теорија Дијалектички материјализам Интеркомунализам је дијалектичко-материјалистичка идеологија. Њутн је покушао да прошири и редефинише тај термин за нови колонијални контекст, на начин сличан Францу Фанону. Такође се противио историјском материјализму, који је Њутн видео као догматски, или механички у његовој примени дијалектике. Њутн се посебно није слагао са ставом да би пролетаријат био једини револуционарни агент, јер је наставио да верује у револуционарни потенцијал лумпенпролетаријата.
Њутн је интеркомунализам сместио унутар традиције материјализма Карла Маркса, али не нужно као марксистичку идеологију. Њутн је веровао да многи марксисти „негују закључке до којих је Маркс дошао својим методом, али одбацују сам метод — остављајући себе у потпуно статичном положају. Због тога је већина марксиста заправо историјски материјалисти: они гледају у прошлост како би добили одговоре за будућност, а то не функционише”.
Реакционарни интеркомунализам Њутн је веровао да се империјализам развио у фазу реакционарног интеркомунализма. Реакционарни интеркомунализам карактерише развој сићушне заједнице елита која има монопол над технологијом и државном моћи унутар једне хегемонистичке империје (тренутно Сједињене Америчке Државе).
Овај „владајући круг” разликује се од буржоазије, коју су Пантери третирали као много шири феномен. Њутн је рекао да „има врло мало контролора чак и у белој средњој класи. Они једва држе главу изнад воде, плаћају све рачуне, живе од данас до сутра, и имају додатни трошак одбијања да живе као црнци”. Црна буржоазија посебно је „фантастична буржоазија” која би се уз довољно образовања могла окупити око револуционарног циља.
Монопол владајућег круга над технологијом и образовањем важан је за одржавање реакционарног интеркомунализма, јер спречава остале светске заједнице да задовоље своје материјалне потребе независно од центра, остављајући их зависним од Империје за свој напредак. Владајући круг чешће користи „мирну кооптацију” него војну инвазију како би остварио своје циљеве.
Реакционарни интеркомунализам не дозвољава независни национални суверенитет, јер доминација глобалног хегемона значи да се све нације повинују „тежини” његових интереса. Уместо тога, нације су сведене на саставне заједнице, или „малу јединицу са свеобухватном колекцијом институција које постоје да би служиле малој групи људи”. Свака од ових заједница „жели да одређује сопствену судбину”, али то може учинити само придруживањем револуционарном блоку. Све заједнице немају надградњу осим глобалног капитализма, и иако имају различите економске услове, све су „под опсадом” истих снага.
Њутн је веровао да би, уколико му се дозволи да се настави, реакционарни интеркомунализам претворио све већи део светске популације у лумпенпролетаријат, укључујући и беле раднике. Међутим, није мислио да би то окончало расизам; заправо, мислио је да ће бели радници све више кривити мањине за своју експлоатацију, посебно све више пролетаризован Трећи свет.
Револуционарни интеркомунализам Интеркомуналисти верују да ће до револуционарног интеркомунализма доћи када заједнице буду у стању да разбију технолошки монопол центра. Кроз технологију, заједнице би биле у стању да реше материјалне контрадикције и „развију културу која је у основи људска”. Иако су Пантери одбацили националну државу као одржив облик револуционарне политичке борбе, наставили су да подржавају државно-социјалистичке земље попут Кине, Северног Вијетнама и Северне Кореје против америчког империјализма. Заиста, оне су сматране авангардом револуционарног интеркомунализма кроз ослобађање територија и успостављање привремених влада уочи глобалног заокрета ка револуционарном интеркомунализму. Међутим, такве државе би и даље могле бити кооптиране у реакционарни интеркомунализам кроз увођење западних тржишта.
Иако партија више није веровала у црни национализам, наставили су да верују да ће Афроамериканци одиграти посебну улогу у борби за револуционарни интеркомунализам. Због атлантске трговине робљем, Њутн је веровао да су Афроамериканци били „први прави интернационалисти” услед њиховог мешовитог културног порекла и широке распршености међу низом заједница. Пошто је веровао да Афроамериканци представљају значајну снагу за револуцију унутар Сједињених Америчких Држава, а уништење Сједињених Америчких Држава изгледало је као предуслов за светску револуцију, Пантери су наставили да виде Афроамериканце као „авангарду светске револуције”.
Стратегије организовања Преоријентација Партије Црних пантера на програме „опстанка” или друштвено-корисне програме након 1970. године била је директан резултат Њутнове формулације интеркомуналистичке идеологије. Разлог је био тај што би такви програми могли да омогуће људима да задовоље свакодневне потребе, развију позитивне институције унутар заједница и стекну искуство у политичком организовању. Пантери су сматрали да су друге организације биле споре у развијању независних средстава за пружање социјалне помоћи у црначким заједницама и стога су наглашавали програме опстанка као свој главни организациони напор. Оружане патроле, програми исхране, демократске реформе па чак и подршка ограниченом црном капитализму водили би ка независнијој заједници која би била мање ограничена технолошко-едукативним монополом.
Формализовано образовање у низу предмета сматрано је најважнијим елементом локалне интеркомуналистичке стратегије организовања. Интеркомунални институт за младе имао је око 50 ученика 1971. године, са наставним планом који је укључивао писменост, дијалектику, физику и математику.
Још један важан партијски апарат за развој интеркомунализма био је Интеркомунални информативни сервис Црних пантера (енгл. ), чији је циљ био да пружи једнаку важност извештавању о питањима која утичу на потлачене заједнице без обзира на локацију, и који је наглашавао међусобну повезаност проблема са којима се суочавају. Овај сервис је извештавао о дешавањима у Мозамбику, Зимбабвеу, Анголи, Чилеу, Порторику, Јужноафричкој Републици, на Куби, у Намибији, Еритреји и у Палестини.
Наслеђе Полинежански интеркомунализам Њутнове списе о интеркомунализму пажљиво су пратиле међународне партије Пантера, посебно Полинежански пантери и Вил Илолахија. Специфичности организовања на Новом Зеланду у односу на Сједињене Америчке Државе довеле су до тога да Илолахија прилагоди теорију интеркомунализма локалном контексту. Уместо триконтиненталног фронта црначких, азијских и латиноамеричких заједница против америчког империјализма, Полинежански пантери су настојали да прво формирају аустралазијско-пацифички заједнички фронт који би укључио све аутохтоне народе Пацифика, укључујући и оне који нису Полинежани. Ово би представљало одскочну даску ка светском фронту Црне моћи против Империје. Илолахија је сугерисао да је наслеђе ропства учинило развој интеркомунализма као уједињујуће снаге међу Афроамериканцима много тежим из разних економских и лингвистичких разлога.
Израел и Палестина Алекс Лубин је тврдио да је интеркомунализам одиграо улогу у обликовању међународних погледа многих палестинских организација. Неко време, Интеркомунални информативни сервис Црних пантера био је једини извор информација од палестинских милитантних организација у Сједињеним Америчким Државама. Групе попут Народног фронта за ослобођење Палестине користиле су овај сервис за издавање саопштења подршке Црним пантерима и црначком ослобођењу уопште. Лубин такође тврди да је антинационализам израелских Црних пантера, организације за социјалну правду коју чине Мизрахи и сефардски Јевреји, био одраз интеркомуналистичке идеологије.
Постмарксизам Њутн је признат као претеча Мајклу Харту и Антонију Негрију у њиховом раду на империјализму, као и другим теоријама глобализације. Конкретно, аутори су цитирали Њутна како би подржали свој аргумент да ће људско ослобођење бити везано за превазилажење расизма и других облика угњетавања идентитета, што би омогућило универзални идентитет као део мноштва.
Касније политичке партије Пантера Неколико партија које себе виде као наставак оригиналне Партије Црних пантера усвојиле су интеркомунализам као своју идеологију. Нови пантерски авангардни покрет, који је формиран као одговор на немире у Лос Анђелесу 1992. године, усвојио је интеркомунализам 1996. године, пре него што је угашен 2002. У децембру 2020. затворски активиста Кевин Рашид Џонсон и други чланови одвојили су се од Нове афричке партије Црних пантера како би формирали Револуционарну интеркомуналистичку партију Црних пантера, која је настојала да комбинује интеркомунализам са маоизмом.
Критика