мини|десно|250px|Фалусни надгробни споменик Фалусна архитектура свесно или несвесно ствара симболичку представу људског пениса. Зграде које намерно или ненамерно личе на људски пенис представљају извор забаве за мештане и туристе на разним местима широм света. Намерни фалусни прикази налазе се у древним културама и у везама са древним културама које се проналазе у традиционалним артефактима.

Стари Грци и Римљани су славили фалусне фестивале и градили светилишта са укрућеним фалусом у част Хермеса, гласника богова. Те фигуре су можда повезане са староегипатским божанством Мином, који је приказиван како држи свој еректирани фалус. Фигуре жена са фалусом уместо главе пронађене су широм Грчке и Југославије. Фалусна симболика била је распрострањена у архитектонској традицији древног Вавилона. Римљани, који су били дубоко сујеверни, такође су често користили фалусне приказе у својој архитектури и предметима за домаћинство. Древне културе у многим деловима Далеког истока, укључујући Индонезију, Индију, Кореју и Јапан, користиле су фалус као симбол плодности у мотивима на својим храмовима и у другим сферама свакодневног живота.

Научници из области антропологије, социологије и феминизма указују на симболичку природу фалусне архитектуре, посебно код великих облакодера који доминирају пејзажом, наводно као симболи мушке доминације, моћи и политичког ауторитета. Куле и друге вертикалне структуре могу ненамерно или можда подсвесно имати те конотације. Постоји много примера модерне архитектуре који се могу тумачити као фалусни, али је врло мало оних за које је архитекта изричито навео или признао то значење као намерни аспект дизајна.

Историја и позадина Антика мини|Фалусни предмети из периода храмова (3500—2500. п. н. е.) у Националном археолошком музеју на Малти.Sagina, Claudia (2015), . мини|Вишапакар и више мањих фалусних стела на локалитету Мецамор, Јерменија Фалусна архитектура постала је истакнута у старом Египту и Грчкој, где су гениталије и људска сексуалност привлачиле висок степен пажње. Стари Грци су поштовали фалус и славили фалусне фестивале. Грчко-римско божанство Пријап обожаван је као бог плодности, приказан са џиновским фалусом у бројним јавним архитектонским делима.

Грци су редовно градили светилиште које су називали „херма” на улазима у домове и јавне зграде, као и дуж путева, у част Хермеса, гласника богова. Светилишта су обично „имала облик вертикалног стуба на чијем врху се налазила брадата глава мушкарца, а са површине стуба испод главе штрчао је укрућени фалус”. Верује се да су инспирацију тражили од старих Египћана и њихове фалусне слике Мина, бога долине, који је слично „приказан као стојећи брадати краљ са поједностављеним телом, једном подигнутом руком, док друга рука држи његов еректирани фалус”.

Херодот, старогрчки историчар, забележио је жене које носе велике споменике у облику фалуса и украсе величине људског тела у селима у древним Дионизијама. На острву Делос, један стуб носи колосални фалус, симбол Диониса. Рељефи фалуса на зградама на таквим локалитетима такође се сматрају апотропејским уређајима за одбрану од зла. Разрађена употреба фалусне архитектуре и скулптуре у старогрчком друштву може се видети и на локалитетима као што је Неа Никомедија у северној Грчкој. Археолози који су ископавали овај древни град открили су глинене скулптуре пуначких жена са фалусним главама и прекрштеним рукама.

Сличне фигурине жена са фалусним главама из неолита пронађене су широм Грчке, Македоније и делова бивше Југославије. Огромна већина фигурина културе Хаманџија има цилиндричне главе у облику фалуса без црта лица, иако су неке, посебно из егејске културе, имале фалусне скулптуралне делове са фалусним главама, спљоштеним носем и уским очима. У овим деловима античког света грађене су структуре налик обелиску које подсећају на људски пенис, често са фалусним симболима, представљајући људску плодност и истичући мушку сексуалност и оргазам. Фалусна симболика била је распрострањена у архитектури древног Вавилона, а у кеметској иконографији обелиск се сматрао симболом фалуса мушке земље.

Иако фалусна архитектура као појединачни објекти није била толико распрострањена у старом Риму као у старој Грчкој или Египту, Римљани су били дубоко сујеверни и често су уводили компоненте повезане са фалусом као архитектонске елементе и предмете за домаћинство. Археолози који су откопавали локалитет у Помпеји открили су многе вазе, украсе и скулптуре који откривају заокупљеност фалусом, такође ископавши теракотни фалус дужине око 45 cm који је штрчао из нечега што се сматрало пекаром са натписом „Hic habitat felicitas” (овде станује срећа), а многи Римљани су носили амајлије са фалусом да би се заштитили од урокла. Римски дечаци носили су фалусну булу док не би постали пунолетни.

Обожавање Пријапа међу женама Сицилије наставило се и у 18. веку; оне су обожавале фалусне заветне предмете и љубиле такве дарове пре него што би их ставиле на олтар у црквама. Фетишизам према фалусу архитектонски и у мањим предметима такође су показивале одређене гностичке секте у средњем веку, као што су манихејци, и био је повезан са мазохизмом и садизмом, што је представљало облик религиозног флагелантства. Мањи споменици у облику фалуса у форми идола, па чак и ваза, прстења, посуда за пиће и накита добро су документовани и могли су се наћи унутар средњовековних цркава у Ирској.

У хиндуизму, хиндуистички тримурти представља Брахму, створитеља, Вишнуа, очуватеља и Шиву, уништитеља. Шива, главно божанство у Индији, истовремено је уништитељ, али се наводи и да укључује своју улогу стварања; ова улога стварања представљена је фалусним симболом, познатим као лингам, у којем облику се обожава или у облику мушког тројства пениса и два тестиса. Линга, или фалус, уобичајена је карактеристика хиндуистичких храмова широм Индије, угравирана као рељеф или у другим облицима. Храм Брихадесвара у Танџору у Тамил НадуУ, изграђен током династије Чола, посвећен је Шиви и садржи лингам између ћелија; посебно је познат по својој „Дворани хиљаду линга”.

У Индонезији, фалусна линга и женствени јони остају уобичајени симболи хармоније. Султанова палата Касепухан, на Западној Јави, има бројне резбарије линга-јони дуж својих зидова. Према индонежанским хроникама Бабад Танах Џави, принц Пугер је добио краљевску моћ од Бога, тако што је прогутао сперму из фалуса већ мртвог султана Амангкурата II од Матарама.

Храм Цанди Сукух у Нганчару, Источна Јава, изграђен је у 10. веку и посвећен је Шиви. Храм има бројне рељефе који графички приказују сексуалност и плодност, укључујући неколико камених приказа пениса и вулве током копулације. Састоји се од пирамиде са рељефима и статуама на предњој страни. Међу њима је мушка статуа која држи свој пенис, заједно са три корњаче спљоштених оклопа. Храм је некада имао упадљив приказ линге висине 1,82 метра са четири тестиса; ово се сада налази у Националном музеју Индонезије. Фалусне референце такође су прављене у кмерској архитектури у Камбоџи, а неколико кмерских храмова приказује фалус у рељефима.

У Африци, древни становници државе Мали, посебно краљевска породица Ђенеа, украшавали су своје палате стубовима и пиластрима налик на фалусе на улазима, и украшавали су зидове мотивима фалуса. Сличне карактеристике се могу видети на стубовима многих храмова широм Африке, што западни научници често тумаче као фалусне симболе, али често могу бити суптилнији и подложни различитим тумачењима. Попут староегипатских фараона, аксумски краљеви су градили храмове са фалусним стубовима у древним етиопским градовима као што је Консу, а монолитни стубови са фалусним приказима откривени су и на Мадагаскару. У древној цивилизацији Маја, фалусна архитектура је била ретка, али Ушмал посебно има знатан број архитектонских елемената налик фалусу. Садржи храм познат као Храм фалуса, као и фалусне скулптуре и мотиве.

Модерно доба мини|300px|Дионисово позориште у Атини. Фалусни стубови срушеног старогрчког позоришта и даље се могу видети. Клод Никола Леду био је главни експонент архитектонског развоја у 17. веку који је „артикулисан кроз тензије облика и орнамента, симбола и алегорије, догме и фантазије”, у време када је западно друштво било опресивно и посебно осетљиво на јавне приказе сексуалности; очигледна и графичка фалусна архитектура сматрала би се срамотом и срамним чином. У свом почетном нацрту за Кућу задовољства у Шоу (предложени идеални град у близини шуме Шо), Леду се ослањао на алегоријске идеје у свом дизајну са унијом мушкарца и жене, физиолошком интерпретацијом сношаја и пенетрације. Приватне спаваће собе биле су дизајниране тако да „штрче из кружног прстена зграде, метафорички представљајући пенетрацију, док кружни прстен представља вагинални пролаз и материцу жене”.

За други ревидирани дизајн каже се да „сублимира и узвишену локацију и женски пол” са „усамљеним фалусом”, без првобитно планираног анимираног кружног прстена који представља женске репродуктивне органе. Леду је црпео фалусну и сексуално набијену инспирацију и у другим зградама које је дизајнирао. Његов дизајн позоришта у Безансону, на пример, био је подстакнут захтевима проституције и древним сексуалним ритуалима. Међутим, у поређењу са онима попут Жана Жака Лекеа, који је стекао озлоглашеност због својих порнографских архитектонских изумевања, Ледуова архитектонска инспирација била је релативно блага, и каже се да је повремено изостављао куле из својих дизајна јер је био свестан да би их шире друштво посматрало са презиром као превише очигледну представу фалуса; Ледуова „недостајућа ерекција” објашњена је у том смислу у делу Значење фалуса аутора Жака Лакана.

Према Оскару Ројтерсверду, интересовање за неокласичну архитектуру у 18. веку било је синоним за и мотивисано сличним интересовањем за мушку вирилност. Дела попут Hypnerotomachia Poliphili (1467) Франческа Колоне и Кампо Марцио (1762) Ђованија Батисте Пиранезија дубоко показују древни утицај фалусне архитектуре у дизајну и обожавању, и садрже бројне илустрације Пријапових храмова и архитектуре. Пиранези је посебно рекао да је својим бакрописима понудио „прототип за мистериозну архитектуру фалусног обожавања која више подсећа на куће задовољства”.

Он је лоцирао два дизајна за Бустум Цезарис Аугусти, закључивши да су заснована на сексуалном ритуалу, са „два фалусна плана која продиру у полукружне кубикуле”. Пиранези је веровао да је сврха фалусних дизајна била прослава вирилности и мушке регенеративне моћи. Други коментатори, попут Карла Августа Еренсверда, такође су пружили илустрације и анализу Пријапових храмова и значења фалусне архитектуре. Значајно дело у том погледу је Неокласични храм вирилности и зграде са планом у облику фалуса (1977) Института за историју уметности Универзитета у Лунду, Шведска.

У Америци, посебно у Чикагу и Њујорку, као и у бројним другим глобалним градовима, током 20. века никли су високи облакодери фалусног облика. Познати архитекта Ле Корбизје пропагирао је то у Европи уместо традиционалне декоративне архитектуре. Слични футуристички развоји десили су се у Италији на иницијативу Сант'Елије, симболишући тријумф човека. Ипак, за разлику од оних из античких времена који су били очигледне архитектонске представе фалуса, на Западу у модерно доба „светилишта фалусу” су суптилнија и често могу бити подложна тумачењу као таква; врло мало архитеката је конкретно признало људски фалус као извор за своју архитектонску креацију. Италијански фашисти су навођени као опседнути фалусном архитектуром која је била крута и непробојна. У последњих неколико деценија високи фалусни облакодери постали су симбол владине тежње за економском моћи у Кини, Хонгконгу, Јужној Кореји и другим нацијама АСЕАН-а и Пацифичког обруча. Кина годишње улаже милијарде долара у високе пословне и стамбене зграде са циљем повећања БДП-а, темпом који далеко премашује брзину њиховог усељавања.

Симболизам