Феминистичка књижевна критика је књижевна критика заснована на феминистичкој теорији или, шире гледано, на политици феминизма. Она користи принципе и идеологије феминизма за критичко преиспитивање језика књижевности. Овај правац мишљења настоји да анализира и опише начине на које књижевност приказује наратив о мушкој доминацији, и то истраживањем економских, друштвених, политичких и психолошких чинилаца утканих у сама књижевна дела. Може се рећи да је овакав приступ тумачењу и критици дела изменио начин на који се књижевни текстови посматрају и проучавају, као и да је изменио и проширио канон дела која су уобичајени предмет изучавања.

Феминистичка књижевна критика традиционално настоји да са нове тачке гледишта сагледа стара дела из књижевног канона. Међу специфичне циљеве ове критике спадају развој и откривање женске књижевне традиције, поновно откривање историјских текстова, тумачење симболике у женском стваралаштву како она не би била изгубљена или занемарена услед доминације мушке перспективе, као и супротстављање сексизму који је својствен већини дела мејнстрим књижевности.

Историја феминистичке књижевне критике је опсежна – од класичних дела списатељица 19. века, попут Џорџ Елиот и Маргарет Фулер, па све до савремених теоријских радова у оквиру студија о женама и родних студија, чији су аутори припадници „трећег таласа”. Пре седамдесетих година прошлог века – током првог и другог таласа феминизма – феминистичка књижевна критика бавила се женским ауторством и приказом положаја жена у књижевности, а нарочито начином на који су представљени женски књижевни ликови. Иако је модел феминистичких таласа користан за препознавање значајних историјских успона овог покрета, ваља имати на уму да се знатан део феминистичког књижевног рада одвијао и у периодима између тих таласа; ослањање на поменути модел могло би довести до занемаривања дела тог рада.

Историја Иако се почетак шире прихваћене феминистичке књижевне критике обично везује за период феминизма другог таласа, постоје бројна дела настала пре тог доба која су значајно допринела овој области. Корени феминистичке књижевне критике сежу још у средњи век, при чему поједини теоретичари сматрају да би „Прича жене из Бата” (енг. The Wife of Bath's Tale) Џефрија Чосера, која је део Кентерберијских прича, могла представљати пример ране феминистичке књижевне критике. Феминизам првог таласа, који се одвијао током 19. и почетком 20. века, такође је допринео већем присуству жена у књижевној сфери. Дело Вирџиније Вулф Сопствена соба (енг. A Room of One's Own) из 1929. године несумњиво се сматра једним од кључних, темељних текстова тог периода. У њему Вулф износи став да жена, како би се креативно изражавала и постигла успех у критичком смислу, мора поседовати сопствени простор и имати финансијску стабилност. Иако је наратив заснован на излагању које Вулф држи на конференцији посвећеној женској књижевности, она указује на то да је пред женама – као и пред питањима која се тичу жена у домену креативног стваралаштва – још дуг пут, нарочито имајући у виду неједнакост у образовању између мушкараца и жена коју је ауторка уочила.

Савремена феминистичка књижевна критика своје корене углавном вуче из феминистичких покрета другог таласа шездесетих година 20. века. У оквиру феминизма другог таласа могу се издвојити три фазе: феминина, феминистичка и женска фаза. Током ове фазе, списатељице су се придржавале мушких вредности. У феминистичкој фази доминирала је критика улоге жене у друштву. Коначно, у женској фази прихваћена је вредност женског стваралаштва, а дела су била мање борбена него у феминистичкој фази.

Током друге половине двадесетог века, феминистичка књижевна критика се проширила и обухватила знатно шири спектар идентитета под кровним термином „феминизам“. Феминистичка теорија трећег таласа почела је да укључује више идентитета и аспеката интерсекционалности, а феминистичка књижевна критика је следила тај пример. Феминизам трећег таласа и феминистичка књижевна критика се више баве пресеком расе и других феминистичких питања. Као резултат тога, разноликост и природа испитиваних текстова је порасла и обухватила је више дела из транснационалних перспектива, док је задржала своје корене у анализи како друштво доминирано мушкарцима утиче на тумачење и стварање књижевности. Истовремено, нове феминистичке књижевне критичарке испитују универзалне слике које користе књижевнице да би откриле несвесну симболику коју су жене користиле да опишу себе, свој свет и женско друштво кроз историју како би откриле специфично женски језик у књижевности. Нова феминистичка књижевност и критика често минимизирају фокус на мушке утицаје и поремећаје у женском тексту друштвено-политичком хегемонијом како би боље откриле универзално несвесно женског ума у ​​његовом сопственом контексту.

Референце

Категорија:Феминизам Категорија:Књижевност