Социјалистички начин производње, такође познат и као социјализам, специфична је историјска фаза развоја базе и надградње и њој одговарајућег скупа друштвених односа који произилазе из капитализма у шеми историјског материјализма унутар марксистичке теорије. Комунистичке државе које су тврдиле да су успоставиле социјалистичке материјалне односе тврдиле су и да су успоставиле социјалистичке државе.
Марксистичка дефиниција социјализма подразумева производњу за употребну вредност (тј. укидање робне производње, директно задовољавање људских потреба или економских захтева), стога закон вредности више не управља економском активношћу. Марксистичка производња за употребу координира се кроз свесно економско планирање. Према Марксу, расподела производа се заснива на принципу „свакоме према његовим потребама”; совјетски модели су често расподељивали производе на основу принципа „свакоме према његовом доприносу”. Маркс је карактерисао друштвене односе комунизма, чија се прва фаза сада назива социјализмом, укидањем класних разлика и заједничким власништвом над средствима за производњу. Како се класе укидају, држава одумире. Касније самопроглашене социјалистичке државе ревидирале су ову дефиницију социјализма и користиле термин слободније као груби еквивалент диктатури пролетаријата.
Концепција социјализма у марксистичкој економији у супротности је са другим раним концепцијама социјализма, пре свега са раним облицима тржишног социјализма заснованим на класичној економији, као што су мутуализам и рикардијански социјализам. За разлику од марксистичке концепције, ове концепције социјализма задржале су робну размену (тржишта) за рад и средства за производњу, настојећи да усаврше тржишни процес. Марксистичка идеја социјализма такође се оштро противила утопијском социјализму. Иако су Маркс и Енгелс врло мало писали о социјализму и занемарили да пруже било какве детаље о томе како би он могао бити организован, бројни друштвени научници и неокласични економисти користили су Марксову теорију као основу за развој сопствених модела социјалистичких економских система. Марксистички поглед на социјализам послужио је као референтна тачка током дебате о социјалистичкој калкулацији.
Сам Маркс није користио термин социјализам да би описао овај развој. Уместо тога, Маркс га је назвао комунистичким друштвом које још није достигло своју вишу фазу. Термин социјализам популаризовао је током Руске револуције Владимир Лењин. Овакав поглед је у складу са раним концептима социјализма у којима закон вредности више не усмерава економску активност, и помогао је у њиховом обликовању. Монетарни односи у облику разменске вредности, профита, камате и најамног рада не би функционисали и не би се примењивали на марксистички социјализам.
Начин производње
Карл Маркс је описао социјалистичко друштво на следећи начин:
У марксистичкој теорији, социјализам, који је Маркс називао првом фазом комунизма, представља бескласно, пост-робно економско уређење у којем се производња одвија како би се директно произвела употребна вредност уместо да се генерише профит. Према Марксу и Енгелсу, то је оно што следи након прелазног периода диктатуре пролетаријата. Приватно власништво и акумулација капитала су укинути заједно са класним разликама у целини, а производња се одвија плански у складу са потребама друштва. У својој Критици Готског програма, Маркс је сугерисао да би у првој фази комунизма људи добијали радне ваучере сразмерно сатима које одраде, али уз одбитке, неку врсту опорезивања, за социјалне услуге. Са овим ваучерима би се могла „куповати” добра која производи друштво (тј. произведена коришћењем заједничких средстава за производњу) вреднована према радним сатима потребним за њихову производњу, тако да свако узима само онолико колико је допринео. У таквом систему нема извлачења вишка вредности, а тиме ни експлоатације. Виша фаза комунизма разликује се од ниже фазе комунизма у неколико аспеката. Према Марксовим речима:
Предуслов за вишу фазу комунизма је дуг период раста унутар прве фазе, током којег постепено нестају сви трагови заостали из старог капиталистичког друштва. Огроман развој технологије и производних капацитета омогућава потпуно аутоматизовану производњу, што резултира изобиљем добара и услуга. Ова пост-оскудна економија, заједно са културним развојем који доводи до широко распрострањеног нестанка индивидуализма и експлоатације, омогућава да се добра расподељују на основу потреба, а не према заслугама.
Друштвени односи Основни циљ социјализма из угла Карла Маркса и Фридриха Енгелса био је остварење људске слободе и индивидуалне аутономије. Конкретно, ово се односи на слободу од отуђења (алијенације) наметнутог појединцима у облику принудних друштвених односа, као и материјалне оскудице, услед које је појединац приморан да се бави активностима само да би преживео и репродуковао се. Циљ социјализма је да обезбеди окружење у којем су појединци слободни да изразе своја истинска интересовања, креативну слободу и жеље, неометани облицима друштвене контроле који присиљавају појединце да раде за класу власника који експропришу и живе од вишка производа.
Као скуп друштвених односа, социјализам се дефинише степеном у којем економску активност у друштву планирају удружени произвођачи тако да већина становништва, кроз марксистичко-демократске процесе, контролише вишак производа који се ствара помоћу социјализованих средстава. Потпуни социјализам, прва фаза комунизма, подразумева укидање класних разлика и контролу над производњом од стране друштва у целини. Продаја радне снаге би била укинута тако да сваки појединац учествује у управљању својом институцијом као интересна страна или члан, при чему нико нема принудну моћ над било ким другим у вертикалној друштвеној подели рада, коју треба разликовати од недруштвене, техничке поделе рада која би и даље постојала у социјализму. Структура подстицаја се мења у социјалистичком друштву с обзиром на промену друштвеног окружења, тако да рад појединог радника постаје све више аутономан и креативан, стварајући осећај одговорности за његову или њену институцију као интересног судеоника.
Улога државе У марксистичкој теорији, држава је „институција организованог насиља коју користи владајућа класа једне земље да одржи услове своје владавине. Стога, држава постоји само у друштву које је подељено између непријатељских друштвених класа”. Држава се посматра као механизам којим доминирају интереси владајуће класе. Она потчињава друге класе, како би заштитила и легитимисала постојећи економски систем.
Након пролетерске револуције, држава би у почетку постала инструмент пролетаријата. Освајање државе од стране пролетаријата је предуслов за успостављање социјалистичког система. Како се социјализам гради, улога и делокруг државе се мењају. Класне разлике, засноване на власништву над средствима за производњу, постепено слабе. Концентрација средстава за производњу све више прелази у руке државе. Када сва средства за производњу постану државна својина, класне разлике престају да постоје и тиме се постиже социјализам, прва фаза комунизма, док се примарна функција државе мења. Политичка власт путем принуде над људима опада кроз стварање и спровођење закона, научну администрацију и управљање процесима производње. Као резултат тога, држава постаје ентитет економске координације, а не механизам класне или политичке контроле, и више није држава у марксистичком смислу.
Види још
Капиталистички начин производње Комунизам Критика политичке економије Економско планирање Зелени социјализам Закон вредности робе Марксизам Марксистичка економија Начин производње Пост-капитализам Примарна фаза социјализма Производња за употребу Односи производње Научни социјализам Дебата о социјалистичкој калкулацији Социјалистичка економија Социјализација Жути социјализам
Референце
Литература
Спољашње везе
Категорија:Економски системи Категорија:Марксистичка економија Категорија:Дијалектички материјализам Категорија:Политичке идеологије Категорија:Политички покрети