Коби Бин Брајант (; Филаделфија, 23. август 1978 — Калабасас, Калифорнија, 26. јануар 2020) био је амерички кошаркаш, који је цијелу каријеру провео у једном НБА клубу — Лос Анђелес лејкерсима, а играо је и за репрезентацију Сједињених Америчких Држава на позицији бека. Сматра се једним од најбољих кошаркаша свих времена. Са Лејкерсима је освојио пет пута НБА лигу, учествовао је 18 пута на Ол-стар мечу, 15 пута је изабран у идеални тим, 12 пута у идеални одбрамбени тим, 2008 је проглашен за најкориснијег играча НБА (МВП), док је два пута проглашен за најкориснијег играча финала. Завршио је као најбољи стријелац НБА лиге двапут, док је на четвртом мјесту на листи најбољих стријелаца свих времена и у регуларном дијелу и у плеј офу. Године 2020, изабран је у кућу славних, гдје је постхумно примљен у мају 2021, када је такође изабран међу 75 најбољих играча НБА лиге свих времена, поводом 75 годишњице од оснивања.
Рођен је у Филаделфији, а дјелимично је одрастао у Италији. Отац му је бивши НБА кошаркаш Џои Брајант. Био је један од најбољих кошаркаша у средњим школама Сједињених Држава, док је био у средњој школи Лауер Мерион, у Пенсилванији. Након што је дипломирао, учествовао је на драфту 1996, гдје су га, као 13 пика, изабрали Шарлот хорнетси, који су га трејдовали у Лејкерсе. Као руки, у својој првој сезони у НБА, стекао је репутацију доброг скакача и био је фаворит навијача за побједу на такмичењу у закуцавању, а изабран је за Ол-стар меч у својој другој сезони. Упркос сукобу са саиграчем Шакилом О’Нилом, предводили су Лејкерсе до три титуле заредом, од 2000. до 2002. Године 2003. млада хотелијерска службеница оптужила га је за сексуални напад. Оптужбе су одбачене јер је дјевојка одбила да свједочи, а тужба је ријешена ван суда. Брајант се јавно извинио и признао да су имали сексуалне односе, али је негирао оптужбу за напад и рекао да су односи били добровољни.
Након што су Лејкерси изгубили финале 2004, О’Нил је трејдован и Брајант је постао лидер тима. Био је најбољи стријелац регуларног дијела лиге у сезонама 2004/05. и 2005/06. а 2006. постигао је рекорд каријере по броју поена на једној утакмици, када је дао 81 поен против Торонто репторса, чиме је дошао на друго мјесто по броју постигнутих поена на једној утакмици, иза Вилта Чејмберлена, који је убацио 100 поена 1962. Предводио је тим до титула у сезонама 2008/09. и 2009/10, а оба пута је проглашен за најкориснијег играча финала. Године 2013. доживио је руптуру Ахилове тетиве, док се у периоду од 2014. до 2016. мучио са повредама кољена и рамена. На крају сезоне 2015/16. завршио је каријеру.
Најбољи је стријелац Лос Анђелес лејкерса у историји; такође, постао је први бек у историји НБА који је одиграо 20 сезона у лиги. Наступио је 18 пута на Ол-стар мечу, по чему је на другом мјесту, иза Карима Абдул Џабара са 19, док је рекордер по броју наступа у стартној петорци, а четири пута је добио награду за најкориснијег играча Ол-стар меча, по чему је рекордер, заједно са Бобом Петитом. Средином 2000-их, дао је себи надимак Црна мамба, што је публика с временом прихватила. Као члан репрезентације Сједињених Америчких Држава освојио је златну медаљу на Олимпијским играма 2012. и 2016. Године 2018. добио је Оскара за најбољи краткометражни анимирани филм, за филм Драга кошарко.
Погинуо је 2020, у 41 години, заједно са тринаестогодишњом ћерком Ђијаном и седморо других особа, у паду хеликоптера у Калабасасу. Накнадно је издат већи број почасти и спомен-обиљежја, укључујући преименовање награде за МВП ол-стар меча у његову част.
Дјетињство
Рођен је у Филаделфији, као најмлађи од троје дјеце и једини син бившег НБА играча — Џоија Брајанта и Памеле Кокс Брајант, а био је нећак, са мајчине стране, бившег НБА играча — Џона Чуби Кокса. Родитељи су му дали име Коби по говедини у Кобеу, Јапан, коју су видјели у менију ресторана. Његово средње име — Бин, дато му је по очевом надимку „Џелибин“ (). Његова породица је била католичка и он је увијек практиковао своју вјеру.
Кошарку је почео да игра са три године, а Лејкерси су му били најдражи тим док је одрастао. Када је имао шест година, његов отац је отишао из НБА и преселио је породицу у Ријети, гдје је наставио да игра кошарку. Након двије године, преселили су се прво у Ређо ди Калабрију, затим у Пистоју и Ређо Емилију; Коби се навикао на нови стил живота и научио је да прича италијански. Посебно му се свидјела Ређо Емилија, коју је сматрао за лијепо мјесто, одакле има неке од најљепших успомена из дјетињства. Док је живио у Ређо Емилији, почео је да игра кошарку озбиљније, а његов дјед му је слао видео снимке утакмица из НБА лиге како би учио. Као други извор инспирације, служили су му анимирани европски филмови о спорту, из којих је научио доста о кошарци. Такође је учио да игра фудбал, а омиљени клуб му је био Милан. Током љета, долазио је у Сједињене Државе, гдје је играо у кошаркашкој љетњој лиги. Када је напунио 13 година, са породицом се вратио у Филаделфију, гдје је почео да иде у осми разред у школи Бала конвид.
Средња школа
thumb|upright|left|Брајантов дрес са бројем 33, у сали средње школе Лауер Мерион.
Током каријере у средњој школи Лауер Мерион, у Ардмору, постао је познат широм државе због својих игара. Играо је у кошаркашком тиму као бруцош, поставши тако први бруцош у школи који је ушао у тим након више деценија, али је тим завршио сезону са четири побједе и 20 пораза. Током наредне три године, остварили су 77 побједа и 13 пораза, а Брајант је играо на свим позицијама. Током јуниорске каријере, биљежио је просјечно 31,1 поен, 10,4 скокова, 5,2 асистенције, 3,8 блокада и 2,3 украдене лопте, због чега је проглашен за кошаркаша године у Пенсилванији, а био је номинован за четврти млади тим у САД, чиме је привукао пажњу регрута за универзитете. Дјук, Мичиген, Сјеверна Каролина и Виљанова су му биле главне опције, али, након што је Кевин Гарнет из средње школе отишао директно на драфт 1995, гдје је изабран као пети пик у првој рунди, почео је да размишља да оде директно у професионалце и да прескочи универзитет.
У кампу ABCD Camp, који организује Adidas, добио је МВП награду за сениоре 1995, док је играо заједно са Ламаром Одомом. Током боравка у средњој школи, тренер Филаделфија севентисиксерса — Џон Лукас, позвао га је да ради са тимом, гдје је играо један на један против Џерија Стекхауса. У сениорској сезони у оквиру средње школе, предводио је тим до прве титуле након 53 године. Током сезоне, остваривао је просјечно 30,8 поена, 12 скокова, 6,5 асистенција, 4 украдене лопте, и 3,8 блокада, док су Асови имали скор од 31 побједе и 3 пораза. Каријеру у средњој школи завршио је као најбољи стријелац свих времена, са 2,883 поена, прескочивши Чејмберлена и Лионела Симонса.
Због добре сезоне, добио је неколико награда, укључујући награду за играча године средњих школа, а изабран је у свеамерички и амерички (САД) тим године. Његов тренер — Грег Даунер, изјавио је да је Коби комплетан играч који доминира, а похвалио је његову радну етику, без обзира на то што је био најбољи играч тима. Године 1996, отишао је на матурско вече са Бренди Норвуд. Коначно, као седамнаестогодишњак, одлучио је да иде директно у НБА, поставши тако шести играч у историји лиге који је урадио то. Његова одлука изазвала је велику пажњу медија, јер то није било уобичајено; прије њега, једино је Гарнет отишао директно у професионалце у последњих 20 година. Његове кошаркашке вјештине и резултат на САТ тесту, били су довољни за било који универзитет који би изабрао, али није званично посјетио ниједан кампус. Године 2012, сврстан је међу 35 најбољих свеамеричких играча Мекдоналдс ол-стар меча средњих школа, због игара током периода у средњој школи и каснијих постигнућа.
Професионална каријера 1996: НБА драфт
Прије драфта 1996, тренирао је у Лос Анђелесу, гдје је играо са бившим играчима Лејкерса — Леријем Драуом и Мајклом Купером, а. Према ријечима тадашњег тренера Лејкерса — Џерија Веста, потпуно их је надмашио.
Лејкерси су хтјели да трејдују стартног центра — Влада Дивца, како би растеретили плате и ослободили мјесто да дају понуду тада слободном играчу — Шакилу О’Нилу. Главни скаут Шарлот хорнетса у то доба — Бил Бранш, изјавио је да су се, дан прије драфта, договорили са Лејкерсима да им трејдују њиховог 13 пика; прије договора никад нису размишљали да трејдују Брајанта. Током драфта, Лејкерси су минут прије избора, рекли Хорнетсима кога да изаберу. Брајант је био први бек који је учествовао на драфту директно послије завршетка средње школе. Након драфта, трејд је доведен у питање, када је Дивац изјавио да ће радије завршити каријеру него да буде трејдован из Лос Анђелеса. Ипак, 30. јуна, Дивац је повукао своју пријетњу и трејд је извршен 9. јула 1996, када је завршен лигашки мораторијум прије почетка сезоне. Пошто је имао само 17 година, његови родитељи морали су да потпишу уговор са Лејкерсима, док он не буде могао да потпише сопствени уговор, са 18 година, које је напунио прије почетка сезоне. Потписао је трогодишњи уговор за рукија, са укупном зарадом од 3,5 милиона долара за све три сезоне.
1996—1999: Прилагођавање на НБА
Дебитовао је у љетњој лиги за професионалце, у Лонг Бичу, а на првом мечу, постигао је 25 поена. Противници су се мучили да дођу испред њега, а његове перформансе одушевиле су Запад и тренера Лејкерса — Дела Хариса. У финалу је постигао 36 поена и завршио је са просјечним учинком од 24,5 поена и 5,3 скока на четири утакмице. Као руки, у сезони 1996/97, углавном је улазио са клупе, као трећи бек, иза Едија Џоунса и Ника ван Ексела. У то вријеме, постао је најмлађи играч икада који је наступио на некој НБА утакмици, са 18 година и 72 дана, а његов рекорд је исте сезоне срушио Џермејн О’Нил., nba.com, accessed August 13, 2008. Такође, постао је најмлађи стартер у историји лиге, са 18 година и 158 дана. У почетку је имао малу минутажу, али како је сезона одмицала, играо је све више.
До краја сезоне, играо је просјечно 15,5 минута по мечу. Током Ол-стар викенда, учествовао је у руки челенџу, а побиједио је на такмичењу у закуцавању, поставши тако најмлађи побједник такмичења, са 18 година. Због својих игара, изабран је у други тим најбољих новајлија, заједно са саиграчем — Тревисом Најтом.
Лејкерси су ушли у полуфинале Западне конференције, гдје су играли против Јута џеза. Након четири утакмице, Јута је водила 3:1, а у петој утакмици, Брајант је преузео улогу лидера тима; Брајан Скот је морао да пропусти утакмицу због ишчашења зглоба, Роберт Ори је искључен због свађе са играчем Јуте — Џефом Хорнасеком, а Шакил О’Нил је морао да изађе због личних грешака на минут и 46 секунди прије краја утакмице. У последњем нападу на мечу, промашио је шут из скока за побједу и играо се продужетак; у последњем минуту, промашио је два шута за три, након чега је шутирао у последњим секундама и промашио је и обруч и таблу, а Јута је побиједила 98:93 и прошла у финале конференције укупним резултатом 4:1. О’Нил је изјавио да је Брајант једини имао храбрости да упути такав шут у том тренутку.
У другој сезони, показивао је таленат из средње школе; просјечан број поена које је постизао по утакмици, порастао је са 7,6 на 15,4. Добијао је већу минутажу, када су играли са ниском петорком, у којој је играо на позицији крила, са бековима које би обично подржавао. Био је у конкуренцији за шестог играча сезоне, а захваљујући гласовима навијача, постао је најмлађи стартер Ол-стар меча у историји. На Ол-стар мечу играли су и његови саиграчи — О’Нил, Ексел и Џонс, што је било први пут од 1983. да су четворица играча из истог тима наступили на Ол-стару. У сезони, биљежио је просјечно 15,4 поена по утакмици, што је било највише од свих играча који нису стартери.