Рашковићи Држава Србија Русија Хабзбуршка монархија Звања старовлашки кнез старовлашки војвода Оснивач породице Еноблирање потврде старијег племства турских, аустријских и руских владара, Порекло Рашка, Поцесје, Трговиште, Нови Пазар, Штитково код Нове Вароши Нештин на Фрушкој гориНационалност СрбиДанашњи потомци
Рашковићи су стара српска породица обор-кнезова бератлија.Бератлијски кнезови су имали берате на своје поседе као и турске спахије Било је више грана Рашковића. Ужа породица предводника устанка против Турака у Старом Влаху у време прве сеобе иселила се у данашњу Војводину 1690. Исто се догодило са ужом породицом предводника устанка из породице Рашковић у време друге сеобе 1740. Од дела који је остао у Старом Влаху, је кнез и војвода из Првог српског устанка Максим Рашковић.
Порекло мини|десно|290п|Чесма Фамилије Стојковић у Катићима, рад Радосава Чикириза За старије порекло Рашковића нема поузданих података. Према једном од записаних породичних предања из 18. века пореклом су из приморја. Према породичним предањима у средњем веку су у Рашкој области и њихово седиште је уочи доласка Турака тврђава у Новом Пазару.
Турска врховна власт им је редовно издавала султанове берате, што указује на старину и положај ове породице.
Кнезови Рашковићи били су предводници устанка у Старој Србији у време аустријско-турских ратова, односно Великог бечког рата који је трајао од 1683. до 1699Вид. Историја српског народа, КН, 699. Најинфомративнија књига о Рашковићима је књига Војислава Суботића, Кнезови Рашковићи у историји Срба, Београд 2001. Нажалост, неки делове родослова и одређени подаци нису довољно документовани. Ово се посебно односи на породичну историју из времена пре XVII века, као и на родослове из времена после кнеза Максима Рашковића. Такође паушално се и наивно скоро сви који носе презиме Рашковић доводе у везу са овом породицом, што нема никакво утемељење у историјским документима. Са друге стране студија је потпуно поуздана у погледу прибављене изворне историјске грађе и биографија Рашковића из XVII и XVIII века. Рашковићи се често помињу у литератури, на пример у роману Сеобе Милоша Црњанског, као најистакнутија српска породица међу досељенима у данашњу Војводину, а касније и Русију.. Део породице одселио се заједно са патријархом Арсенијем Чарнојевићем у Аустрију, одакле је један део отишао у Русију.У обе царевине добили су племство као признање старијег племства.
Сматра се да је патријарх српски Гаврило Рајић (1595-1659) из породице РашковићВ. Суботић, Кнезови Рашковићи у Историји Срба, Београд (2001). стр. 68..
Хаџи-Арсеније Рашковић
Хаџи-Арсеније Рашковић (XVII век) имао је синове Јована, Мојсија, Илију и Михајла, који су се борили против Турака 1688. и повукли из Старог Влаха на подручје данашње ВојводинеИзвештај команданта београдске тврђаве Г. Штранберга Дворском савету у Беч. В. Суботић, 88.. Хаџи-Арсеније Рашковић имао је и кћерку Ану удату Монастерлија.
Кнез Јован A. Рашковић
Кнез Јован Рашковић је након сеобе у Аустрију/Војводину био виђен за световног старешину српског народа, али је на тај положај у звање подвојводе постављен зет Рашковића Јован Монастерлија, који је био ожењен његовом сестром Аном Рашковић.
Пуковник Хаџи-Мојсије A. Рашковић (1650—1718)
Пуковник славонске народне војске Хаџи-Мојсије Рашковић (1650-1718), брат кнеза Јована, рођен је у Трговишту у Рашкој. Након пута у Јерусалим на хаџилук око 1680. прозван Хаџи-Мојсије. Један од организатора устанка у Старом Влаху против Турака од 1688—1690.
Капетан Никола М. Рашковић из Нештина
Син Мојсијев је капетан Никола Рашковић, заповедник Шапца 1717. Његово седиште и седиште породице Рашковић у Војводини било је више од два века у селу Нештин.
Текелије Од Текелија најпознатији је био Јован, мање се зна о Остоји или Стевану; готово нимало о другом Јовану или Ивану и Гашпару. Племићи су постали браћа Јован и Остоја, са својим породицама. Остоја Текелија је био ожењен Аном Давидовић, са којом није имао мушког порода. Имали су две кћерке: Јелисавету или Чаву (удату за Лацка Јенеија) и Марију (удату за Александра Прерадовића).Александар Форишковић: "Текелије, војничко племство из 18. века", родослов Текелија, Нови Сад 1985.
Највероватније породица Поповић-Текелија потиче из села Тукуље на Чепелском острву у непосредној близини Будима. Од значаја је мушка линија, која креће од пуковника Јована Поповића-Текелије, а крајем 19. века је и она угашена.
Алка Текелија, рођ. Рашковић, кћерка пуковника Хаџи-Мојсија Рашковића, била је удата за капетана поморишке милиције Ранка Текелију, сина пуковника поморишке границе Јована Поповића-Текелије (умро 1722). Имали су четири сина: Јована, Димитрија, Петра и Павла. Не зна се тачно време када је Алка Рашковић умрла, али се у једном документу из 1741. године, Ранко помиње као удовацВладан Гавриловић, Породица Текелија. Унук Алке Рашковић је Сава Текелија.
Пуковник Јован Текелија од Визеша и Кевермеша (око 1665—1722) мини|190п|Јован Поповић Текелија
Пуковник Јован Поповић-Текелија добио је аустријско племство и грб 1706. године, а 1715. предикат од Визеша и КевермешаГрбови Текелија могу се видети у Драгомир Ацовић, Срби и хералдика, Београд (2008). стр. 423..
За Јована Поповића Текелију се чуло по учешћу у освајању Будима из турских руку, 1686. године. Године 1697. године Јован Текелија, оберкапетан и заповедник Поморишке војне крајине, истакао се у бици код Сенте, у којој је аустријска војска под командом Еугена Савојског, победила Турке. За заслуге и ратнички подвиг у овој борби, Еуген Савојски га је поставио за заповедника Српске милиције у Араду. Цар Јосиф I је, тада већ пуковнику Поморишке милиције, Јовану Поповићу Текелији, његовој најужој родбини и потомству даровао племићку титулу 1706. године. Осим Јована племство је додељено и његовој жени Еуфросини, рођеној Јовић, њиховој деци: Ранку (Валентину), Јовану, Михаилу, Јелени, као и његовом брату Стефану (Остоји) Стевановој жени Ани Давидовић и кћери Јелисавети, надаље Јовану и Остоји (Гашпару) Поповићу ТекелијиВ. А. Дуишин — Д. Ј. Поповић, Племићке породице, Војводина II, 152.
На грбу Текелија налази се на штиту коњаник који на сабљи има одсечену турску главуГрб Текелија као и слике чланова породице Текелија вид. Драгомир Ацовић, Срби и хералдика, Београд (2008). стр. 423-424..
Капетан Валентин — Ранко Ј. Текелија од Визеша и Кевермеша (1696—1749)
Капетан Валентин Ранко Текелија рођен је 1696. године као најстарији син пуковника Јована Поповића-Текелије и Еуфросине Текелија, рођ. Јовић. Декрет на капетански чин добио је 8. октобра 1731. године. Два пута се женио арадски оберкапетан Ранко Текелија. Прва жена Алка била је кћи пуковника Хаџи Мојсеја Рашковића, са којом је имао четири сина: Јована, Петра, Димитрија и Павла.Александар Форишковић: "Текелије, војничко племство 18. века", Нови Сад 1985. Мојсеј Рашковић је био оберкапетан Подунавске милиције и "врховни капетан целе рацке војске", са седиштем у Шаренграду. Склапање брака између две угледне војничке породице, представљао је био велики друштвени догађај, опеван у песми Женитба Ранка Текелије.Сава Телекија: "Женитба Ранка Тукелије", Будим 1844. Не зна се тачно време када је Алка Рашковић умрла, али се у једном документу из 1741. године, Ранко помиње као удовац. Он се под старе дане поново оженио са Ана Цветковић из Арада, која му је родила сина Лазара. Ранка, деду српског мецене Саве Текелије је портретисао око 1750. године арадски сликар Стефан Тенецки.Олга Микић, Динко Давидов: "Портрети Срба 18. века", Нови Сад 1965. Сви синови Ранкови, изузев Димитрија, били су царски официри, са војничким каријерама. Син Димитрије се окренуо духовном животу; замонашио и постао калуђер Исаија.
И браћа капетана Ранка Текелије били су официри, капетан Михаило Текелија (1700—1746) заповедник у Соботхељу погинуо је у рату за аустријско наслеђе (1740–1748), а хаднађ (заставник) Сава Текелија, (или Себастијан) (после 1706-око 1738) погинуо је у аустро-турском рату (1737–1739).
Генерал-мајор Петар Р. Поповић-Текелија (1720—1792) мини|190п|Петар Поповић Текелија
Генерал-мајор Петар Р. Поповић-Текелија био је руски официр.
Још за живота свог оца капетана Ранка Текелије, одлучио је 1748. године да се одсели у Русију. Одвео је са собом полубрата дечака Лазара 1753. године. У Русији је одмах при ступању у руску војну службу добио чин капетана. Већ је у јулу 1754. године по Указу царице Јелисавете био произведен из чина мајора (који је у међувремену добио) у чин потпуковника руске војске. У време рата Русије и Пруске (1757–1763) истакао се у више битака, код Кострина, Цондорфа и Берлина. Завршио је пруски рат у Главној команди генерала Петра Румјанцова као пуковник. Ратовао је потом у Пољској од 1764–1768 и за исказану храброст је добио чин бригадир пуковника у српском хусарском пуку.
За службу је награђен 1767. године и земљишним поседом. Добио је 3.160 десетина земље у Великом Лугу у Украјини. Због заслуга у руско турском рату, који је завршен Кучук-Кајнаџијским миром 1774, Петар је био награђен орденом Св. Георгија за заслуге код Бендера и орденом Св. Ане за своја јуначка дела код Браиле и Калуге. У овој војни био је произведен за генерал-поручника руске војске. Под својом командом је већ имао преко 18.000 људи. Са друге стране, имао је доста истакнуту улогу у прихватању и упућивању својих сународника при њиховој сеоби у Русију, после развојачења Потиско-поморишке границе.
Као генерал-мајор извео је 1775. вешти војнички маневар, који је довео до гушења побуне запорошких козака у њиховој прокламованој области Сечи, без иједне људске жртве. Генерал Петар је живео на свом имању у Новомиргороду, где је и умро и сахрањен у саборном храму Св. Николе. Није био жењен, али је са једном грађанком Новомиргорода имао двоје ванбрачне деце (сина и кћерку). Тај син ће добити већи део наследства и све брзо "проћердати".
Потпоручник Павле Р. Текелија (Арад, 1722-1749)
Павле Р. Текелија, син капетана Ранка Текелије и Алке Рашковић, био је у чину заставника ("барјактар") у Суботхељу 1749. годинеЧин је стекао декретом у Араду 1. марта 1744. године Славко Гавриловић, Грађа за биографије официра Потиско-поморишке војне границе, Зборник МС за историју, Нови Сад 2000, св.61–62, 126.. Учествовао је у бојевима у Баварској, где му је погинуо стриц капетан Михаило Ј. Текелија, за време рата за аустријско наслеђе (1740-1748). портретисао га је арадски сликар Стефан Тенецки 1749. године као "барјактара Поморишке полиције у Араду". Умро је рано, вероватно од исцрпљености; није се женио.Александар Форишковић, наведено дело
Пуковник Лазар Р. Текелија (Арад, 1742-1813, Александровка)
Лазар је син оберкапетана арадског Ранка Текелије и друге супруге Ане, рођене Цветковић. Као дечак са 11 година отишао је 1753. године у Русији, са старијим полубратом Петром Текелијом, потоњим фелдмаршалом руским. У руској војсци је доспео до чина пуковника. Истакао се као мајор током руско-турског рата 1763-1774. године. Када је рањен у Каравлашкој свратио је по опоравку 1773. године код својих у Арад."Летопис Матице српске", Нови Сад 1876. Оштетио му се вид услед рањавања, када му је непријатељ поред лица пиштољ опалио, па је после дугог лечења превремено пензионисан (1786). Живео је дуго животом руског спахије на свом имању Александровки, где је умро и сахрањен. Био је ожењен кћерком руског генерала Србина, Чорбе, са којом је имао децу: сина Теодора и кћерке Ану (удату за пуковника Медера) и Александру (удату за пуковника Уракова). Како се син Теодор није женио, угашена је мушка линија Текелија у Русији. Породично име је затим предато руским племићима Куракиним (Уракиним).Мита Костић: "Српска насеља у Русији", Београд 1923.
Поручник Јован Р. Текелија (1713—1791)