Војничев манускрипт (; ) илустровани је ручно написани кодекс у непознатом систему писања. Старост велума (врста пергамента од нештављене коже сисара на коме је манускрипт написан) методом радиоактивног угљеника процењена је на рани 15. век (). Манускрипт је вероватно написан у Северној Италији током италијанске ренесансе. Име је добио по Вилфриду Војничу, пољском трговцу књигама који је исти купио 1912. године.
Неке странице недостају, а око 240 је пронађено и сачувано. Текст је написан слева надесно, а већина страница садржи илустрације или дијаграме. Неке странице су на расклапање.
Војничев рукопис су проучавали многи како професионални тако и аматерски криптографи, укључујући америчке и британске криптоаналитичаре из Првог и Другог светског рата. Нико до сада није успео да дешифрује текст, који је постао веома познат случај у историји криптографије. Мистерија значења и порекла рукописа побудила је машту у популарној култури, што је покренуло писање романа, разних спекулација са освртом на садржај рукописа и сл. Ниједна од бројних хипотеза предлаганих током последњих сто година није још увек званично потврђена.
Ханс П. Краус је Војничев рукопис донирао Универзитету Јејл, тачније Јејловој Библиотеци ретких књига и рукописа Бајники, године 1969, где је тренутно каталогизован под приступним бројем „-{MS 408}-”. Августа 2016. године је објављено да је библиотека Бајники договорила са издавачком кућом Силое израду 898 нумерисаних факсимила — верних реплика рукописа за комерцијалну продају; њихова израда је започета у априлу 2016. године, а први комплет био је готов тек након 18 месеци. Такође, у новембру 2016. године Јејлова универзитетска штампарија објавила је комерцијално издање са тврдим повезом и есејима.
Опис Кодикологија Кодикологију (физичке карактеристике рукописа) проучавали су многи истраживачи. Димензије рукописа су приближно 23,5 cm × 16,2 cm × 5 cm. Садржи стотине страница написаних на велуму те потом сакупљених у 18 арака (јединице од 25 страница). Укупан број страница је око 240, а тачан број зависи од начина на који се броје необични расклопиви делови рукописа. Араци су нумерисани бројевима од 1 до 20, на различитим локацијама, са цифрама за које се верује да потичу из ; горњи десни угао сваке ректо странице (десна страница књиге за књиге чији је текст написан слева надесно) нумерисан је бројевима од 1 до 116, са цифрама које потичу из каснијег периода. Узимајући у обзир честа прескакања у нумерисању арака и страница, велика је вероватноћа да је у прошлости рукопис имао најмање 272 странице, сложене у 20 арака, од којих су неке већ недостајале када је Вилфрид Војнич дошао у посед рукописа 1912. године. Постоји чврст доказ да су многе бифолијске странице (листови пресавијени напола да би се добиле две половине, дволиснице) прераспоређиване у одређеним моментима у историји рукописа и да је оригинални редослед страница можда био доста другачији од данашњег.
Пергамент, корице и увез Радиоугљенично датирање узорака из различитих делова рукописа изведено је 2009. године на Универзитету у Аризони. Резултати су били конзистентни за све тестиране узорке и индицирају да је време настанка пергамента између 1404. и 1438. године. Протеинским тестирањем 2014. године откривено је да је папир (пергамент) направљен од телеће коже, а мултиспектрална анализа показала је да је исти био неисписан пре настанка рукописа. Пергамент је израђен пажљиво, али мањкавости постоје и квалитет се у најбољем случају процењује на просечан.
Неки фолији су дебљи од уобичајене дебљине пергамента, као на пример бифолији 42 и 47.
Увез и корице од јареће (козје) коже не припадају оригинално(ј) књизи, већ су датирани до времена када је рукопис био у власништву Римског колеџа. Рупе од инсеката присутне на првом и последњем фолију рукописа (по тренутном претпостављеном редоследу) сугеришу да је пре поменутих корица рукопис имао дрвене корице, док обезбојавање на рубовима указује да су постојале и унутрашње корице од штављене коже.
Мастило Многе странице садрже битне цртеже или дијаграме који су обојени мастилом у боји. На основу модерних анализа које користе технологију поларизоване светлосне микроскопије (), утврђено је да је за текст и контуре фигура коришћено писаће перо и железно жучно мастило; мастило у боји се (помало сирово) употребљавало за бојење фигура, вероватно некад касније у односу на исписивање текста и оцртавање контура. Мастило цртежа, текста и бројева страница и арака има сличне микроскопске карактеристике. Енергетски дисперзивна рендгенска спектроскопија () спроведена 2009. године открила је да је мастило садржавало велике количине гвожђа, сумпора, калијума, калцијума и угљеника те бакар и понегде цинк у траговима. -{EDS}- није показао присуство олова, али је рендгенском кристалографијом () идентификован калијум , калијум и сингенит у једном од тестираних узорака. Сличност између мастила текста и мастила цртежа указује на истовремен настанак.
Боја Плава, светла (или бела), и зелена боја рукописа анализиране су користећи -{PLM}-, -{XRD}-, -{EDS}- и скенирајућу електронску микроскопију (). Испоставило се да је плава боја природни азурит са малим траговима бакровог оксида куприта. Светла боја је вероватно смеша беланца и , док је зелена боја оквирно карактеристика бакра и резината; кристални материјал је можда атакамит или друго једињење бакра и хлора. Анализа боје указује на црвени окер са кристализованим хематитом и . Мале количине и палмијерита могуће је да су биле присутне у боји. Процењено је да су пигменти били јефтини.
Ретуширање мини|десно|200п|Доказ ретуширања текста; стр. 3, -{f1r}- мини|десно|200п|Ретуширање цртежа; стр. 131, -{f72v3}-
Рачунарски стручњак Жорж Столфи са Универзитета Кампинас истакао је да су делови текста и цртежи модификовани, и то користећи тамније мастило преко ранијег блеђег текста. Доказ за ово је видљив у разним фолијима, поготово -{f1r}-, -{f3v}-, -{f26v}-, -{f57v}-, -{f67r2}-, -{f71r}-, -{f72v1}-, -{f72v3}- и -{f73r}-.
Текст мини|200п|Страница 119, -{f66r}-; овде су приказане карактеристике текста мини|200п|Страница 191, -{f107r}-; детаљ са текстом
Свака страница рукописа садржи текст, већином на непознатом језику, осим изузетака који написани на латинском писму. Највећи део текста у рукопису од 240 страница написан је на непознатом писму, слева надесно. Већина „слова” исписана је у једном или у два једноставна потеза пером. Постоје неки спорови око тога да ли се поједина слова разликују или не, али писмо од слова могло би да се састави и употреби за скоро цео текст; изузетке представља неколико десетина ређе коришћених знакова, који се појављују свега по један или два пута сваки у целом тексту. Осим тога, не постоји очигледна употреба интерпункције.
Већи део текста је исписан у једној колони у телу странице, са мало увученом десном маргином и са поделама на параграфе, неретко и са звездицама у левој маргини. Остатак рукописа јавља се у виду графика тј. дијаграма или ознака за поједине делове везане за илустрације. Не постоје индикације да су било какве грешке или накнадне корекције начињене на било ком месту у документу. Дуктус (потези који се повлаче пером да би настало поједино слово) тече глатко и ствара се утисак да симболи нису били шифровани; не постоје „кашњења”, односно размаци између слова, као што се обично очекује у писаној форми кодираног текста.
Текст се састоји од преко 170.000 слова, са размацима који врше поделу текста у око 35.000 група различите дужине, које се обично називају „речима” или „токенима речи” (37.919). Од ових речи 8.114 се сматра јединственим: „тип речи”. Структура ових речи је таква да постоји велика могућност да следе неке врсте фонолошких или ортографских закона; на пример, нека слова морају да се појављују у свакој речи (као што су то српски или енглески самогласници), нека слова никада не могу да следе друга, нека могу да буду двострука или трострука, док нека друга не могу итд. Дистрибуција слова у речима је такође веома чудна, али према неким узорцима: нека слова јављају се само на почетку речи, нека само на крају, а нека увек у средини. Професор Гонзало Рубио, експерт за древне језике са Универзитета у Пенсилванији, рекао је следеће: „Ствари које познајемо као ’граматичке маркере’ — ствари које се појављују уобичајено на почетку или крају речи, као што је -{s}- или -{d}- у нашем [енглеском] језику, и које се користе за изражавање граматике, никада се не појављују у средини ’речи’ у Војничевом рукопису. То је незамисливо за било који индоевропски, мађарски или фински језик.” Многи истраживачи су коментарисали ова веома строго успостављена правила у структури речи. Дистрибуција слова у тексту је такође чудна: хронологија представља чудне корелације међу европским језицима, делимично присутне и код кинеског, како показује студија Стефана Вонфелта.
Неке речи јављају се само у одређеним деловима, или на само неколико страница; насупрот томе, друге се прожимају читавим рукописом. Постоји веома мало понављања међу хиљаду или око хиљаду ознака везаних за илустрације. Практично, нема речи са мање од два слова или са више од десет слова. Постоје случајеви где се појављује иста уобичајена реч и до три пута заредом. Речи које се разликују у само једном слову такође се понављају необичном учесталошћу, због чега метода једноструке супституције у дешифровању алфабета неминовно води ка стварању неразумљивог текста. Године 1962, криптоаналитичарка Фридман описала је овакве покушаје дешифровања као „унапред осуђене на разочарење”.
Разни транскрипцијски алфабети измишљани су у покушају да се Војничеви карактери изједначе са латиничким словима, што би даље могло да помогне у криптоанализи; међу њима, најзначајнији пример вредан помена је Европски Војничев алфабет. Први овакав велики алфабет, направио је криптограф Вилијам Ф. Фридман, где је свака линија рукописа транскрибована на бушену (Холерит) картицу, како би постала машински читљива.
мини|центар|800п|ЕВА (европски Војничев алфабет); велика слова ЕВА се понекад користе за представљање различитих варијација истог симбола
Делови на познатим писмима За само неколицину речи у рукопису сматра се да није написана на непознатом писму: -{f1r}- : Низ латинских слова код десне маргине паралелне са словима непознатог писма. Постоји такође и тренутно нечитљив потпис Јакоба од Тепенеца у близини доње маргине. -{f17r}- : Линија текста на латинском писму у близини горње маргине. -{f70v–f73v}- : Астролошка серија дијаграма у астрономском делу рукописа садржи имена десет месеци (од марта до децембра) написана на латинском писму, са правописом сличним ономе који се употребљавао у средњовековним језицима Француске, северозападне Италије и Иберијског полуострва. -{f66r}- : Мали број речи у доњем левом углу, у близини цртежа нагог човека. Протумачене су као „-{der musz del}-”, што је реч из високонемачког језика за тзв. „удовичин удео” тј. елекциони удео (термин који се користи у америчком закону који се односи на наслеђивање, а који описује део имања које преживели брачни друг може да захтева уместо онога што је остављено по вољи [умрлог] у тестаменту; такође се може назвати „удовичин удео”, „законски удео”, „избор против воље” или „присилни удео/учешће”). -{f116v}- : Четири линије написане су на поприлично изобличеном латинском писму, осим двеју речи на непознатом писму. Речи на латинском писму се чине изобличеним и са карактеристикама непознатог језика. Слова личе на европске алфабете касног 14. и 15. века, али саме речи вероватно немају смисла ни на ком од тренутно познатих језика.
Није познато да ли су ови делови на латинском писму били део оригиналног текста или су накнадно додати.
Илустрације мини|200п|Детаљ из биолошке секције рукописа мини|десно|200п|Детаљ на страници 50, -{f25v}-; личи на змаја мини|200п|Детаљ на страници 158, -{f86r6}-; замак