Срби у Далмацији су дио српског народа који је настањен на просторима Далмације. По вјероисповјести су већином православци, а мањим дијелом и римокатолици.
У вријеме досељавања Словена на Балканско полуострво у раном средњем вијеку, дио српског народа настанио се у источним и јужним областима тадашње Далмације. У приморским областима горње Далмације тада су настале српске обласне државе, које су формирали Конављани, Травуњани, Захумљани и Неретљани. Јужне области Далмације биле су током средњег вијека у саставу српских држава Властимировића, Војислављевића и Немањића. Током раног новог вијека, дио српског народа настанио се и у залеђу сјеверне Далмације. За вријеме млетачке и аустријске власти у Далмацији, тамошњи православни Срби успјели су да очувају свој етнички и вјерски идентитет.
Уласком Далмације у састав Југославије (1918), положај далматинских Срба накратко се побољшао. Током Другог свјетског рата (1941—1945), над српским народом у Далмацији извршен је геноцид, а уништен је и знатан дио српског историјског и културног насљеђа на тим просторима. У новој Југославији, Далмација је укључена у састав југословенске федералне јединице Хрватске у којој су Срби имали статус конститутивног народа, све до 1990. Према попису из 1991. Срби су чинили 12,06% становништва Далмације (114.801 припадника).
Током рата у Хрватској (1991—1995), велики дио српског народа протјеран је са подручја Далмације. Преостали далматински Срби највећим дјелом живе у областима: Равни Котари, Буковица, Книнска Крајина, Дрнишка Крајина, Врличка Крајина и Цетинска Крајина, а мањим дјелом и у областима Загоре, Имотске Крајине и Дубровачког приморја.
Историја
Историја српског народа у Далмацији подјељена је на три раздобља: средњовјековно, нововјековно и савремено.
Средњи вијек мини|десно|220п|Српске кнежевине у јужној Далмацији у 9. вијеку
У вријеме досељавања Словена на Балканско полуострво током 6. и 7. вијека, на просторима у залеђу тадашње византијске провинције Далмације настанили су се Срби и Хрвати. У областима горње Далмације, од Боке которске до ушћа ријеке Цетине, настанила су се српска племена: Конављани, Травуњани, Захумљани и Неретљани, а даље према сјеверу, у областима доње Далмације, настанила су се хрватска племена. Најзначајнија свједочанства о раној историји Срба у јужнодалматинским областима садржана су у знаменитом историографском делу под насловом О управљању царством, које је написао византијски цар Константин VII Порфирогенит (945-959).
Тадашњи опсег српског етничког простора у Далмацији потврђује и франачки хроничар Ајнхард, који је у својим Аналима франачког краљевства забиљежио, под 822. годином, да су Срби народ који држи велики дио Далмације (ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).
Досељавањем Срба и Хрвата, старо романско становништво повукло се у приморске градове (Задар, Трогир, Сплит, Дубровник, Котор) и острва, која су остала под царском влашћу (византијска тема Далмација). У том периоду, од 7. до 9. вијека, извршено је и покрштавање Срба, а посљедње од српских племена у Далмацији које је примило хришћанство били су Неретљани, под чијом је влашћу била приморска област од Неретве до Цетине (Неретљанска кнежевина), укључујући и острва Мљет, Корчула, Брач и Хвар. Суседна област од Неретве до Дубровника припадала је Захумској кнежевини, чији је главни град био Стон. Даље према југу живели су Конављани, који су временом били укључени у састав српске кнежевине Травуније.
Током 11. вијека, поменуте области су биле у саставу српске државе Војислављевића, чији су владари, почевши од кнеза Стефана Војислава, држали Стон. Крајем 12. вијека, готово сва горња Далмација налазила се у саставу српске државе Стефана Немање, чији је брат Мирослав владао као удеони кнез у Захумљу, а те области су остале у саставу државе Немањића све до 14. вијека (Српско приморје), тако да је у титулама српских владара из тог периода често помињана и Далмација.
мини|десо|220п|Јужна Далмација у саставу државе Стефана Немање у 12. вијеку
У већем броју Срби долазе у сјеверну Далмацију и у предтурско доба, о чему свједоче три српска манастира: Крупа (1317. године), Крка (1345. године) и Драговић (1395. године), као велики број православних храмова.
Сеобе неких Срба у Далмацију десиле су се и 1305, а сљедећа је била 1338. године, када је хрватски великаш Младен Шубић у сукобу с книнским кнезом Нелипићем, од босанског бана Стевана Котроманића затражио не само војску него и народ који ће населити опустјела мјеста око Скрадина и ријеке Крке. Даљи подстицај за досељавање Срба у сјеверну Далмацију била је удаја Јелене, сестре цара Душана, за Младена Шубића, 1347. године. Она је након мужевљеве смрти 1348. године, постала господарица градова Клиса и Скрадина. У јесен или зиму 1355. године у Јеленине градове стигла је војска српског цара под двојицом његових војвода, али се у њима није дуго задржала, пошто је Душан већ био мртав. Та војска се вратила, а њен командант Ђураш Илијић град Скрадин предао Млечанима. У околину Скрадина и Клиса населили су се Срби, већином из Херцеговине. Према подацима из „Далматинске хронике“ задарског надбискупа, наводи се да је 1371. године прешло из Босне много српског народа који се настанио у бреговитим странама Далмације. Тих Срба, „Влаха-шизматика“, бивало је све више, тако да су забиљежени у Задру, Шибенику, Обровцу а стигли су и пред зидине града Трогира .
мини|200п|Манастир Крупа Када је краљ Твртко I 1390. завладао Далмацијом, њена врата за досељавање Срба још су шире отворена, па су нове групе стизале овамо, нарочито на простору Книна. У вријеме краља Стефана Дабише, Твртковог насљедника, 1394. и 1397. године, када су Турци Османлије извршили продоре у Босну, дошло је до новог таласа исељавања Срба у Далмацију, нарочито око Книна, у Книнско Поље, Голубић, Пађене, Полачу. То се поновило и између 1413. и 1417. године, када је у Далмацију прешло тако много Срба, да се из те масе могло добити 5.000 добрих војника. Други извори биљеже да је 1450. године из Босне прешао јачи број Срба у данашње Котаре и да је тада насељена Кула Атлагић, у којој је, као и у Пађенима, Полачи, Голубићу и Книнском пољу, подигнута српска православна црква као најубједљивији доказ о њиховом присуству у том дијелу Далмације.
Нови вијек мини|лево|200п|Карта из 1520. на којој пише да Срби планинци живе, на простору Динаре. На карти Петера Фрајлендера (Peter Freiländer) Quinta Europa Tabula из 1520. године, назначено је да на простору планине Динаре живе планински Срби - Srby Montes. Учврстивши се у Босни и освајајући од Угарске и Млетачке републике дијелове Далмације, Турци су и сами спроводили пресељавање Срба у своје пограничне области, па је тако од 1523. до 1527. године, из Босне, Херцеговине и Старе Србије изведена највећа сеоба Срба у Далмацију. Према Кончаревићевом српском љетопису, тада је у Далмацију дошло више хиљада српских породица са многим свештеницима у мјеста напуштена од старосједјелаца — Хрвата. То потврђује и званични извјештај млетачкој влади из 1527. године, у коме се каже да се више хиљада српских породица населило у Книнску крајину, Буковицу у Котаре. Тада су подигнуте многе православне цркве, нпр. у Биљанима, Островици, Карину, Ђеврскама, Кистањама, Биовичином Селу, Радучићу, Мокром Пољу, Жагровићу. Недуго након тога, од 1537. до 1540. године, дошло је до млетачко-турског рата и подјеле Далмације између Млетачке републике и Отоманског царства. Република је задржала уски приморски појас с градовима док је Турској припао континентални дио који обухвата Котаре, Буковицу, Книнску крајину у оквиру новоствореног Личког санџака, затим Косово поље, Цетинску крајину и друге дијелове с друге стране ријеке Крке. Колико је било Срба у турској Далмацији, не може се поуздано рећи. У млетачкој Далмацији, према званичном извјештају из 1575. године, било је свега 40.656 душа, од којих 13.297 Срба.
Прошле су затим деценије без знатнијег помјерања становништва, а онда, 1633. године, из Босне и Србије, због турских зулума, јаки број српских породица пребјегао је на млетачку територију и населио се на просторе око Задра, Шибеника и других градова о чему је званични извјештај послао лично далматински провидур Франческо Зена. Но петнаестак година касније кужна епидемија походила је ове крајеве, нарочито око Шибеника, и однијела на хиљаде душа док се дио становништва због глади, одселио у друге покрајине.
Пола вијека касније, у току рата Свете лиге против Турске, од 1683. до 1699. године, дошло је до промјене млетачко-турске границе у Далмацији. Република је дошла у посјед Книнске крајине и потпуно заокружила границе Далмације, које ће се задржати до краја млетачке власти на овој страни Јадранског мора.
thumb|Витез Стојан Јанковић био је ускочки вођа у Далмацији током 17. века
У току XVIII вијека само два извора свједоче о новим сеобама Срба у млетачку сјеверну Далмацију. Први потиче из 1706. године од викара скрадинског бискупа, који тврди да се у тридесетак села Скрадинске бискупије населило више од 10.000 шизматика из Паноније, које је предводило њихових двадесетак калуђера. Но за ту вијест тешко је наћи потврду у другим изворима, па је немогуће оцијенити да ли је она потпуно вјеродостојна. Према другом извору, у току руско-турског рата 1768—1774. доста Срба из Босне прешло је у Далмацију, од којих се само у Скрадин населило 400 душа, док је непознат број остао у околини Задра, Шибеника и Книна. Десет година прије тога, 1758, Далмација и Бока Которска имала је 51.268 православних поданика који су чинили једну трећину цјелокупне њене популације. Већи дио српског становништва налазио се у сјеверној Далмацији око Задра, Книна и Бенковца. Међутим, у осмој деценији XVIII вијека српско становништво у сјеверној Далмацији прориједило се због исељавања до кога је дошло због глади и вјерског угњетавања, а из оног дијела који је био под Турцима, због њиховог зулума над хришћанима. Архимандрит манастира Крупе, Герасим Зелић, забиљежио је да се због глади 1774. године, у Турску и у Аустријску монархију (у Срем понајвише) иселило око 1.000 српских породица. Генерални провидур за Далмацију у једном извјештају из 1790. године наводи да је на подручју Задра у 12 српских села и 89 заселака било 24.313 душа.
Након пропасти Млетачке републике 1797. године, Далмација и Бока Которска дошле су под аустријску, затим под француску, а од 1813. године, поново под аустријску власт. Становништво се усталило у својим насељима. Према поузданом извору црквеног поријекла, године 1835. у Далмацији је било 71.426 становника српске народности, православне вјероисповјести.
Од 1883. до 1918. Српска странка је имала посланике у Сабору. Током шестог сазива (1883– 1889) Срби су имали осам посланика, током седмог и осмог (1889–1901), у деветом (1901–1908) шест и у посљедњем десетом сазиву укупно седам посланика. У посљедњем сазиву Далматинског сабора Срби су, уз заступника по праву, епископа Никодима Милаша, имали још седам заступника: др Стијепо Кнежевић, адвокат, биран у „курији велепорезника“ у Дубровнику; Владимир Симић, посједник, биран у „курији вањских опћина“ Бенковац, Обровац и Кистање; др Лујо Бакотић, адвокат, др Душан Баљак, адвокат и Јосип Кулишић, посједник и општински начелник у Врлици, бирани у „курији вањских опћина“ Дрниш, Книн и Врлика, др Александар Митровић, адвокат и др Стјепан Срзентић, посједник и општински начелник Будве, бирани у „курији вањских опћина“ Котор, Херцег Нови, Рисан и Будва. Додатно, Владимир Симић је обављао функцију потпредсједника Далматинског сабора у посљедњем засједању (1908–1918).
Ову политичку традицију нагло прекида репресивна аустроугарска политика која је ступила на снагу по избијању Првог свјетског рата.
Југославија
Срби Далмације улазе у Југославију као дио српског народа са богатим политичким искуством стеченим у аустроугарском политичком систему.