мини|Ширење територија САД, 1810—1920. Историја Сједињених Америчких Држава се дели у неколико периода, при чему се као међаши узимају неки од најважнијих догађаја. Најчешћа је подела на претколумбовски период - који покрива време све до доласка првих европских истраживача и колониста у Северну Америку - а иза кога следи колонијални период - којим се покрива време од доласка колониста до стварања самих САД 1776. године. историја у ужем смислу се најчешће дели на периоде који се тичу следећих догађаја - доношење Устава САД којим су САД постале федерација, односно држава у правом смислу речи; завршетак америчко-мексичког рата којим су етаблиране њене границе; завршетак грађанског рата којим су САД постале модерна индустријска сила; Први светски рат којим су САД постале светска сила; Други светски рат којим су постали суперсила, те Хладни рат након кога су САД постале једина суперсила. Период Хладног рата се понекад дели на периоде пре и после атентата на председника Кенедија, односно пре и после Реганове револуције.

Пред-колонијална Америка

мини|Монкс Маунд у месту Кахокија, Илиноис, је с 30 -{m}- висина највише људска земљана грађевина у Северној Америци, а било је део градског насеља око године 1050.

Подручје данашњих САД је било ненастањено све до последњег леденог доба када се због ниже нивои мора створио Берингов копнени мост. Тада су - према неким изворима од пре 20.000 година - преко њега групе ловаца-сакупљача из Азијске Русије поступно прешле у Аљаску и наставиле се ширити на југ кроз Северну, Централну и Јужну Америку.

О доласку тих људи у Америку и њиховом начину живота се врло мало зна, јер је остало релативно мало археолошких доказа, многи од којих су нестали када је престало ледено доба, отопили се ледници и порасла нивоа мора, потопивши делове копна с доказима њиховог присуства. Потомци првих досељеника у Америку су данас познали познати под називом Индијанци, односно амерички домороци. Све до краја 1400-их они нису имали никаквих документираних контаката с културама и народима из других крајева света, те су се развијали самостално.

Амерички Индијанци су углавном живели као ловци-сакупљачи, али су се с временом развиле и неке сједилачке културе, а у источном делу данашњих САД се око 2500. п. н. е. развила пољопривреда темељена на доместикацији сунцокрета.Diamond, Jared. Guns, Germs, and Steel, pages 99-100. W.W. Norton and Company, New York, 1999 paperback. Касније се на територију данашњих САД из Мексика почео ширити кукуруз.

Упркос постојању пољопривреде, па и неких насеља која би се могла назвати примитивним градовима, на територији САД се међу домороцима, за разлику од Мезоамерике, нису развиле цивилизације и државе.

Колонијална Америка

Након периода открића од стране разних европских морепловаца од краја 15. до 17. века, државе као што су Шпанија, Португал, Холандија, Енглеска, Француска и Шведска су почеле установљавати колоније у Новом свету. Први Европљанин који је ступио на тло данашњих САД био је Кристифор Колумбо када се 1492. искрцао на Сан Салвадор. С Европљанима су у Америку дошли коњи, говеда и свиње које ће у потпуности изменити еколошку и економску равнотежу Новог света.

Шпанске експедиције и колоније

Шпански истраживачи су били први Европљани који су дошли на територију данашњих САД, почевши с Кристифором Колумбом и његовом другом експедицијом која је стигла у Порторико 19. новембра 1493. Први Европљанин чије је присуство било потврђено на територији континенталних САД био је шпански истраживач Хуан Понсе де Леон, који се 1513. године искрцао на обали коју је назвао Ла Флорида.

Три деценије касније шпански истраживачи су били први Европљани који су видели Апалаче, реку Мисисипи, Велики кањон и Велике равнице. Године 1540. Ернандо де Сото је предузео велику експедицију на територији данашњих САД, а исте је године Франсиско Васкез де Коронадо водио 2.000 Шпанаца и мексичких Индијанаца преко данашње границе Аризоне и Мексика те стигао до централног Канзаса. Остали важни шпански истраживачи су били Лукас Васкез де Ајљон, Панфило де Нарваез, Себастијан Визцаијно, Хуан Родригез Кабрило, Гаспар де Портола, Педро Менендез де Авилес, Алвар Нуњез Кабеза де Вака, Тристан де Луна и Орељано и Хуан де Оњате.

Након истраживача Шпанци су послали и насељенике, па је тако прво стално европско насеље на територији данашњих континенталних САД постао Сент Огастин на Флориди 1565. године, а њега су следили Санта Фе, Сан Антонио, Тусон, Сан Дијего, Лос Анђелес и Сан Франциско. Већина шпанских насеља су била дуж калифорнијске обале и реке Санта Фе у Новом Мексику.

Енглеске и француске колоније у Северној Америци

Осим Шпаније су у 16. веку и друге европске државе покушале успоставити колоније како би настојале извући део богатства Новог света те тако изазвати њену светску доминацију. Француска је тако 1564. безуспешно покушала успоставити колонију на Флориди звану Форт Керолајн. Слично су прошли бројни покушаји да се успоставе колоније на северу, у данашњој Канади, све док 1608. није основан данашњи Квебек. Француска насеља, која ће касније бити обједињена у територију звану као Нова Француска, почела су се полако ширити на југ, а мрежа трговачких станица и мањих утврда је створила територију чије су границе били Стеновите планине на западу, Апалачи на истоку и Мексички залив на југу. Међутим, због релативно малог броја колониста, контрола Француске над тим подручјем никада није била снажна.

То није био случај с енглеским колонијама, које су почеле ницати на источној обали Северне Америке од 1607. године када је на подручју данашње Вирџиније формиран Џејмстаун. Та се колонија одржала и просперирала захваљујући узгајивању дувана, док су нешто северније, на територији познатој као Нова Енглеска почели пристизати досељеници нонконформистичких верских ставова, познатији као пуританци, а који су у Новом свету тражили верску слободу. Већа флексибилност енглеских власти према својим колонијама у односу на Француску је омогућила већи број колониста, па су тако до краја 17. века међу енглеске колоније абсборбирана мања низоземска и шведска насеља. У јужним деловима енглеских поседа је нагло ширење плантажи памука и дувана довело до потребе за радном снагом коју колонисти, чак ни уз систем тзв. уговорног ропства односно уз ангажовање кажњеника, нису били у стању задовољити. Због тога се Африке почињу увозити робови који ће бити преци данашњих Афроамериканаца.

мини|лево|Мејфлауер, брод који је превезао пуританце у Нови свет године 1620.

Енглески колонисти су од самог доласка на тло Северне Америке повремено долазили у сукобе с домородачким становништвом. Иако су многа насеља колониста била уништавана, као у случају рата краља Филипа, Индијанци се у правилу нису могли на дужи рок ефикасно супротставити колонистима, делом због разједињености, делом због технолошке инфериорности, али највише због сталног прилива нових колониста.

Много озбиљнија опасност по енглеске, а касније британске колонисте, били су сукоби с Новом Француском. Они су завршени Француским и индијанским ратом, односно Седмогодишњим ратом којим је 1763. Нова Француска прешла под британску власт. Трошкови рата, односно настојање британске владе да их надокнади опорезивањем колониста, довело је до великог незадовољства у Тринаест колонија које ће 1775. године ескалирати у оружани сукоб с матицом земљом.

Стварање и прве године САД 250px||мини|Представљање Декларације о независности Континенталном конгресу. Насликао Џон Трумбал 1817–1819.

Када је оружани сукоб избио 1775. године, колонисти су се испочетка само намеравали ослободити пореза. Међутим, радикална фракција на челу с Томасом Џеферсоном, инспирисана просветитељским идеалима, је закључила да се америчке колоније могу трајно решити неправде из матице земље једино ако постану потпуно независне. Те замисли су свој израз нашле на Другом континенталном конгресу у Филаделфији где је 4. јула 1776. донесена Декларација о независности САД. Њиме се тринаест колонија прогласило независним од Велике Британије и склопило ад хоц савез који ће бити познат као Сједињене Америчке Државе.

Амерички рат за независност младе нације није ишао добро по колонисте све до победе над британском војском у бици код Саратоге 1777. године. То је подстакло Француску да призна америчку независност и 1778. године и да отворено помаже америчке колонисте новцем, оружјем и експедиционим корпусом. Касније су се Француској прикључиле Шпанија (1779) и Низоземска (1780). Суочена с коалицијом европских сила, Британија се врло брзо нашла исцрпљена, а демократске идеје колониста су изазивале симпатије код либералне британске јавности и политичара. Коначни ударац је дошао када су француске и америчке снаге 1781. у бици код Јорктауна натерале велику британску војску под лордом Корнволисом на предају. Следеће године је потписано примирје, а 1783. у Паризу мировни уговор којим је Британија признала независност САД.

Завршетак рата је, пак, у многим колонијама - чије су привреде профитирале од рата - довео до нагле економске кризе, али и бујања незадовољства, па и оружаних побуна. Истовремено се показало како конфедерално уређење тринаест колонија није ефикасно, те су се јавиле идеје како би требало да се створи ново, чвршће уређење. Те су идеје формулисане у Федералистичким списима, а усвојене су на Уставној конвенцији у Филаделфији 1787. када је одлучено да САД постану федерација те донесен Устав, који је и данас на снази. Први федерални органи темељени на Уставу су почели с радом у пролеће 1789. године.

Територијална експанзија САД

Прве деценије постојања САД као федералне државе је означила територијална експанзија у Северној Америци којој су погодовали разни фактори, као што је слаба насељеност тих простора, односно и слабост или незаинтересираност европских колонијалних сила да над њима одржавају суверенитет.

На самом почетку том је процесу изузетно допринела Француска револуција, односно ратови који су је изазвали у Европи, те тиме ресурсе и пажњу тамошњих сила скренуле са Северне Америке. У самим САД је француска револуција изазвала поделу између радикалних ветерана револуције који су подржавали Француску те конзервативаца који су држали да након изборене независност нема смисла кварити односе с Великом Британијом. Крајем 1790-их су превагу имали конзервативци што је довело до краткотрајног поморског рата с револуционарном Француском (1798—1800). Међутим, након 1800. превагу поновно добијају Џеферсонови радикали организовани у Демократско-републиканску странку.

То је довело до поступно кварења односа с Британијом и поновног приближавања Француској, која је, пак, 1803. године знаменитом продајом Луизијане проширила територију САД све до Стеновитих планина. Године 1812. су САД, користећи заузетост Британије Наполеонским ратовима, покушале освојити Канаду. Тај покушај није успео и резултовао је англо-америчким ратом након кога су цементиране предратне границе.

Иако међу силама победницама, Шпанија је била тако исцрпљена Наполеоновим ратовима да након њиховог завршетка није била у стању држати под контролом своју колонијалну империју у Америкама, где се такође јављају покрети за независност. Године 1819. Шпанија је тако предала САД Флориду, а нешто касније је на западним границама континенталних САД Нову Шпанију заменио независни Мексико.

Америчкој територијалној експанзији је у том периоду снажан подстицај дала чињеница да су САД још увек биле претежно рурална и на пољопривреду оријентисана нација, као и да је миграција на слабо насељени, а ресурсима богати Запад служила као исдувни вентил за социјално незадовољство. Глад за новом земљом је био разлог све учесталијих сукоба с индијанским племенима, као и насилног протеривања Индијанаца на подручја западно од реке Мисисипи 1830. године.

Део америчких колониста се почео насељавати и на простор под номиналном мексичком влашћу, укључујући подручје данашњег Тексаса. Године 1836. тамошњи насељеници су отпочели побуну против Мексика, и након кратког рата прогласили независну Републику Тексас.