Слог је јединица за организацију говорних звукова. На пример, реч вода се састоји од два слога: во и да. Слог је обично састављен од језгра (најчешће самогласник) са опционим почетком и крајем (обично сугласник).
Слогови се често сматрају фонолошким „блоковима” речи. Они могу утицати на ритам језика, прозодију, стиховни метар, образац нагласка, итд.
Писање слогова је почео неколико стотина година пре првих слова. Најранији пронађени слогови су на плочама писани око 2800. п. н. е. у сумерском граду Ур. Овај помак од пиктограма према слоговима се зове „најважнији напредак у историји писања”.Geoffrey Blainey, A Short History of the World, pp. 87, citing J.T. Hooker et al., Reading the Past: Ancient Writing from Cuneiform to the Alphabet, British Museum, 1993, Ch. 2
Реч од једног слога (као што је реп) се зове једносложна реч док реч која се састоји од два слога (попут мајмун) се назива двосложна. А реч састављена од три слога (као што је сиромаш) се зове тросложна. Реч састављена од више од три слога (као што је интелигенција) се зове вишесложна, иако овај термин се често користи за описивање речи од два или више слога.
Етимологија Реч слог () је англонорманска варијација старофранцуске речи , од , од Коинске Грчке речи , — „шта је узето заједно”, што се односи на слова која су узета заједно да направе један звук.
Реч је глаголска именица створена од глагола , (једињења предлога , — „са” и глагола , — „узети”). Ова именица користи корен , који се појављује у аористу; презентска основа се формира додавањем назалног инфикса пре и суфикса , на крају.
Структура слога 265п|мини|Делови слога су приступ (-{O}-), рима (-{R}-) и додатак (-{A}-). Рима се дели на језгро (-{N}-) и одступ (-{C}-). Општа структура слога се састоји од следећих делова: Приступ (обавезно у неким језицима, изборно или чак ограничено у другима) Рима Језгро (обавезно у свим језицима) Одступ (изборно у неким језицима, врло ограничено или забрањено у другима) Додатак Додатак се сматра посебним делом слога, није зависан за одступ, јер је ограничен на крају речи.
Структура слога може се приказати стаблом. Језгро слога је обично самогласник (вокал) у форми једногласника, двогласника или трогласника, али понекад неутралног сугласника (сонанта) као или .
Слогни приступ (или први глас слога) је звук или звуци који наступају пре језгра, а слогни одступ (или последњи глас слога) је звук или звуци који прате језгро. Појам рима покрива језгро плус одступ (завршетак или кода). У једносложној речи мач, језгро је a, приступ је м, одступ је ч, и рима је ач. Овај слог може бити описан као сугласник-вокал-сугласнички слог, скраћено -{CVC}- (енглески: ).
Генерално, сваки слог захтева језгро. Приступи су веома уобичајени, а неки језици захтевају да сви слогови имају приступ. (То јест, -{CVC}- слог као мач је могућ, али -{VC}- слог као ач није.) Слогови без одступа називају се отворенима, а они са одступом затворенима. Сви језици допуштају отворене слогове, али неки, попут хавајског језика, немају затворене слогове.
Дуги слог је слог са дугом римом или са дугим језгром. У неким језицима, дуги слогови укључују слогове са оба -{VV}- (гранање језгра) и -{VC}- (гранање рима), за разлику од -{V}-, који је кратак слог. У другим језицима, само -{VV}- слогови (они са дугим самогласником (вокалом) или двогласником) су дуги, а оба -{VC}- и -{V}- слога су кратки. Разлика између дугог и кратког одређује који слогови имају нагласак–ово је случај у латинском и арапском језику.
Слогови и супрасегментали У домену супрасегменталске функције је слог, а не одређени звук, то јест, оне утичу на све сегменте слога: Нагласак Тон Понекад дужина слога се такође рачуна као супрасегментална карактеристика, на пример, у већини германских језика, дуги самогласници могу да постоје само са кратким сугласницима и обрнуто. Међутим, слогови могу бити анализирани као композиције дуге и кратке фонеме, као у финском и јапанском језику, где су удвајање сугласника и дужина самогласника независни.
Слогови и фонотактичка ограничења Фонотактичка правила одређују који звуци су дозвољени или недозвољени у сваким делу слоге. Енглески језик дозвољава врло компликоване слогове, слогови могу почети са до три сугласника (као реч , „канап“ или , „прскање“), и повремено имају крај са чак четири (као реч „брза наредба“). Многи други језици су много више ограничени. Јапански језик, на пример, само дозвољава хронеме у завршетку слога, и нема уопште скупине сугласника, као приступ се састоји од највише једног сугласника.
Има језика који не дозвољавају празне приступе, као што су хебрејски и арапски језик (имена која су транслитерована као „Израел“, „Абрахам“, „Омар“, „Али“ и „Абдулах“, и још друге, заправо почињу са полуконсонантним прелазним гласом или са ларингалним или ждрелним сугласницима). Фонотактика је микро-анализа структуре слогова која има за циљ истражити како добро обликовани су слогови неког језика. Макро-анализа слогова која има за циљ да испита ограничења комбинацијског могућности слогова, њихове позиције и појаве и могућ поредак у речи се зове слоготактика.
Слогови и нагласак Структура слога често има интеракцију са нагласком. У латинском, на пример, нагласак се редовно одређује према дужини слога. Слог се сматра дугим ако има најмање једно од следећег: Дуги самогласник у својом језгру Двоглас у својом језгру Један или више одступа (завршетка)
Језици без слога Идеја о слогу је изазвана од стране језика који омогућавају дуг низ сугласника без самогласника или сонанта. Језици на сјеверозападној обали Северне Америке, укључујући салишански и вакашански језици, су познати за ово. На пример, ове нуксалкске речи садрже само констриктивне сугласнике:
'ти си пљуо на мене' 'он је дошао' 'он је имао дерен шведски' (Багемил () (1991), p. 589, 593, 627) 'маст фоке'
У Багемиловој анкети претходних анализа, он је нашао да се реч може раздвојити у 0, 2, 3, 5 или 6 слогова зависно каква анализа се користи. Једна анализа би рачунала све делове самогласника и сугласника као језгро слога, друга би узела у обзир само мале подгрупе као кандидат језгра, а још друга би једноставно оспорила постојање слогова у потпуности.
Ова појава се такође може наћи у берберским језицима (као што су ) и мон-камбоџијски језици (нпр. Сема, Темиар, језик Каму ). Чак и на нашем језику постоји неколико исказа који немају самогласника, на пример, „шшш“ (што значи „ћути“) и „псст“ (звук који се користи за привлачење пажње).
Indlawn Tashlhiyt Berber: 'ти си то ушино, а затим си га дао' 'трулеж' (imperfekt) (Dell & Elmedlaoui 1985, 1988)
Сема: 'кратке, дебеле руке' (Sloan 1988)
Слогирање
Силабификација или слогирање је раздвајање речи у слогове, било говорно или написано. На већини језика, заправо говорни слогови су и основа за раздвајање слогова у писаној форми. Због врло слабе кореспонденције звукова и слова у писању савременог енглеског језика, на пример, писана силабификација у енглеском језику се мора заснивати углавном на етимолошким, тј. морфолошким, уместо фонетских принципима. Енглески „писани” слогови стога не одговарају стварно говорним слоговима живог језика.
Фонотактичка правила одређују који су звуци дозвољени или нису дозвољени у сваком делу слога. Енглески подржава веома компликоване слогове; слогови могу почињати са до три сугласника (као у речима -{string}- или -{splash}-), или се повремено могу завршавати са и по четири сугласника (као у речи -{prompts}-). Многи други језици су у знатној мери ограниченији; јапански, на пример, једино дозвољава и хронем на завршетку, и теоретски уопште нема сугласничких кластер, јер се почетак састоји од највише једног сугласника.
Амбисилабичност
Јављају се неслагања око локације неких подела између слогова на говорном језику. Проблематика решавања таквих случајева је најчешће дискутована у контексту енглеског језика. У случају речи као што је -{hurry}-, подела може да буде или , ни једно од којих не изгледа задовољавајуће за неротични акценат као што је РП (британски енглески): резултира у крајњем слогу /r/, које се нормално не среће, док за крајњи слог даје кратки наглашени самогласник, који се исто тако не јавља. Аргументи могу бити изнети у корист једног или другог решења: Велс (2002) је предложио опште правило по коме: „у зависности од одређених услова ..., сугласници се растављају на слогове тако онај који је јаче наглашен фланкра слог”. Многи други фонолози преферирају да поделе слогове сугласником или сугласницима везаним за следећи слог, кад год је то могуће. Један алтернативни приступ, који је добио извесну подршку, је да се интервокални сагласник третира као да је амбисилабичан, тј. да припада претходном и следећем слогу: . Детаљнија дискусија је предмет фонолошке фонотактике.
Почетак
Почетак је консонантни звук или звук на почетку слога, који се јавља пре језгра. Већина слогова има такав почетак. За слогове без таквог почетка се каже да имају нулти почетак – другим речима имају празнину где би требало да буде почетак.
Почетни кластер
Неки језици ограничавају почетке, тако да морају да буду формирани само појединачних сугласници, док други дозвољавају вишесугласничке почетке у складу са разним правилима. На пример, у енглеском, почеци као што су -{pr-}-, -{pl-}- и -{tr-}- су могући, док -{tl-}- није, и -{sk-}- је могуће док -{ks-}- није. У грчком, међутим, оба -{ks-}- и -{tl-}- представљају могуће почетке. У контрасту с тим у класичном арапском мултисугласнички почеци уопште нису дозвољени.
Нулти почетак
У неким језицима су забрањени нулти почеци. У тим језицима, речи које почињу самогласником, као што је енглеска реч -{at}-, нису могуће. Ово је мање чудно него што то можда у почетку изгледа, јер већина таквих језика дозвољава слоговима да започну са фонемским глоталним заустављањем (звуком у средини енглеског „-{uh-oh}-” или, у неким дијалектима, двоструким Т као у „-{button}-”, које се фонетски представља /ʔ/). У енглеском, реч која почиње са самогласником може да буде изговорена са епентезним глоталним заустављањем кад следи паузи, мада то заустављање можда није фонема у датом језику.
Неколико језика прави фонемску разлику између речи која почињу са самогласником и речи која почињу са глоталним заустављањима чему следи самогласник, с обзиром да је разлика генерално чујна једино након друге речи. Међутим, малтешки и неки полинежански језици праве такве разлике, као што је случај у хавајским речима „ватра” и / „туна”.
Хебрејски и арапски не дозвољавају нулте почетке. Имена Израел, Абел, Абрахам, Иран, Омар, Абдула, и Ирак изгледају као да су без првог слога, али у оригиналној хебрејској и арапској форми заправо почињу са различитим сугласницима: полусамогласиником у -{yisrāʔēl}-, глоталним фрикативом у -{heḅel}-, глоталним заустављањем у -{ʔaḅrāhām}- и ʔīrān, или фарингалним фрикативом у -{ʕumar}-, -{ʕabduḷḷāh}-, и -{ʕirāq}-. За разлику од тога, арандски језик централне Аустралије у потпуности не користи почетке; при томе сви слогови имају основни облик „сам.суг.(суг.)”.