Тринаестојулски устанак, или Устанак у Црној Гори, био је највећи антифашистички устанак 1941, у организацији црногорских антифашиста, социјалиста и комуниста. Под руководством Комунистичке партије Југославије, 13. јула су припадници црногорског покрета започели отворену борбу против окупаторске Фашистичке Италије. У устанку је учествовало најмање 30.000 људи. Главна етапа устанка трајала је шест седмица; посљедњи видови устанка угушени су тек у децембра 1941. године. Међу устаницима су били официри и војници Југословенске војске (ЈВ) који нису прихватили капитулацију Краљевине Југославије и били су сљедбеници идеологије национализма, као и комунисти и социјалисти, од којих су многи у најбољем случају служили обавезни војни рок у ЈВ и тек приступили партизанском Народноослободилачком покрету. Циљ устанка био је покретање ослободилачке борбе како против окупаторских снага Италије и Њемачке, Бугарске и Мађарске, тако и против појединих црногорских монархиста и сепаратиста, хрватских и албанских колаборациониста. Главна одлика устанка била је његова масовност — устаници нису признали капитулацију своје земље и подржавали су не само акције западних савезника, него и Совјетског Савеза — који се борио против Њемачке и њених савезника — према коме су гајили искрене симпатије, без обзира на политичка увјерења.
Три седмице од почетка устанка, скоро цијела Црна Гора била је у рукама антифашистичког покрета, а током једне од битака поражен је највећи италијански гарнизон у окупираној Европи који је бројао 1000 војника и официра. Устанички покрет предводили су бивши официри ЈВ пуковник Бајо Станишић, мајор Ђорђије Лашић и капетан Павле Ђуришић. Партизани нису успјели да остваре свој циљ: италијанска окупаторска сила од 70.000 војника под командом генерала Алесандра Пирција Биролија, уз подршку албанске полиције и санџачких муслимана, кренула је у контраофанзиву и у наредне три седмице зауставила устанак. Међутим, устаници су успјели да остваре свог главни циљ — покренули су партизански рат широм земље. Захваљујући изненадном удару партизанских трупа, у Црној Гори је почела борба против окупатора. У социјалистичкој Црној Гори 13. јул се обиљежавао као Дан устанка народа Црне Горе. Овај празник данас се прославља, као Дан државности, јер је Берлинским споразумом 13. јула 1878. призната независност Књажевине Црне Горе.
Предисторија Проглашење независна Црне Горе Поглавник Независне Државе Хрватске Анте Павелић и министар иностраних послова Италије Галеацо Ћано су 25. априла у Љубљани одржали прву рунду преговора за утврђивање граница између НДХ и Италије. Павелић се са Бенитом Мусолинијем и Ћаном састао 7. маја у Монфалконеу. Уговор о одређивању граница, један од Римских уговора, дефинисао је највећи дио границе између Италије и НДХ. Обухватао је Далматинску загору града Задра, као и градове Сплит и Шибеник, већину јадранских острва и појас земље у сјеверозападној Хрватској. На сјеверу је повучена граница тако да су се у саставу Италије нашли градови: Кастав, Сушак, Фужине, Чабар, Бакар и дио Делничког котара. У средишњем дијелу источне обале Јадрана, Италија је добила територију између ријеке Зрмање и тачке јужно од Сплита, као и Боку которску на југу. Италија је добила и сва јадранска острва осим Пага, Брача и Хвара.
Нешто слично је Ћано намјеравао да уради и са Црном Гором: након осовинске инвазије и окупације Југославије, образована је фактички марионетска држава Црна Гора, чији је владар требао да буде представник српске или црногорске династије са јаким сродничким везама са италијанском аристократијом. Кандидат је нађен у династији Петровић Његош, којој је покровитељ био Савојски краљевским дом. Михаило Петровић Његош, унук краља Николе I, испунио је све италијанске услове и убрзо му је послата понуда.
Михаило је за вријеме инвазије на Југославију био са југословенском дипломатском мисијом у Паризу. Убрзо су га Нијемци пребацили у логор код Франкфурта на Мајни, гдје се састао са представником Савојског дома, који је стигао са Цетиња. Представником Савојског дома му је најавио скоро проглашење независности Црне Горе и званично Михаилу понудио црногорски пријесто. Италијани су били увјерени да се Михаило неће одрећи пријестола, јер је његова тетка Јелена била италијанска краљица и могла је наговорити свог нећака да пристане на приједлог. Михаилов одговор је био потпуно изненађење: категорички је одбио приједлог и осудио је саму идеју одвајања Црне Горе од Југославије. Према његовим ријечима, дјелимично се осјећао Србином и не би се, ни под каквом пријетњом, одрекао идеје јединства Србије и Црне Горе.
Независност Црне Горе проглашена је на тзв. Петровданском сабору 12. јула 1941. године. Сепаратисти предвођени Јовом Поповићем су прогласили поништење одлука Подгоричке скупштине из 1918. и укинули српски и југословенски устав на територији Црне Горе. Италијани су морали да се помире са чињеницом да нећак краљице Италије одбио да стане на чело марионетске државе, али су њихови планови такође задобили значајан ударац: сљедећег дана је у Црној Гори избио антифашистички устанак, који је покварио Ћанове планове за Црну Гору.
Припреме за устанак Црногорски и српски социјалисти и комунисти су почели да се припремају за устанак још у мају 1941. године. Покрајински комитет Комунистичке партије Југославије (КПЈ) за Црну Гору је, у духу спровођења одлука са Мајског савјетовања Централног комитета (ЦК) КПЈ одржаног у Загребу, почео да припрема партизане и обичне цивиле који су тежили ослобођењу земље од окупатора за оружани отпор. Групе су формиране илегално и имале су различит састав (од 10 до 30 људи), у њих су првенствено укључивани чланови КПЈ, СКОЈ-а и просто антифашисти. Међу онима који су се борили било је много српских националиста — „бјелаши”, који су Дрљевића и његове зеленаше сматрали криминалном бандом. Било је могуће укупно образовати 290 група са укупно 6000 људи (1800 чланова КПЈ, 3000 чланова СКОЈ и 1200 антифашиста). Међу онима који су се борили било је много сељака, који су жељели да искале свој гњев на Италијанима. У помоћ устаницима пришли су Црногорци из цијеле окупиране земље. Команданти покрета били су официри Југословенске војске, од којих су неки успјели да побјегну из заточеништва. Залагањем комуниста у устаничку војску су уведени политички комесари.
Повода за устанак било је више него довољно, а то није била уобичајена дискриминација од италијанских власти, које су презирале словенско становништво, већ конкретни поступци италијанске администрације: Италијани су конфисковали у корист Краљевине већи дио земљишних парцела на Косову, на којима је узгајана храна, као и солану у Улцињу, продату Албанцима; на територији Црне Горе забрањен је промет југословенских новчаница у апоенима од 500 динара. Коначни разлог била је одлука италијанских власти да прогласе „независну” Црну Гору, коју је жестоко подржавао Секула Дрљевић, вођа црногорског сепаратистичког покрета. Позиви на устанак појачали су се након њемачког напада на Совјетски Савез 22. јуна 1941, јер су русофилска и совјетска осјећања била јака не само међу југословенским комунистима и социјалистима, него и међу монархистима и националистима. Презир и мржња према окупатору само су се појачали. Покрајински комитет КПЈ за Црну Гору је крајем јуна објавио манифест којим позива црногорски народ:
Покрајински комитет је издрао директиву градским комитетима са препоруком да што прије напусте градове и села, пошто би им партизанске методе ратовања омогуће да се брзо обрачунају са окупаторима. Препоручено је да буду на опрезу и да не дозволе да им непријатељ опљачка имовину.
Од маја до јула одржано је више мјесних партијских конференција у Пљевљама, Бијелом Пољу и Пријепољу, на којима су донијети закључци о спремности партизана за устанак и пријети нови подаци о стању на фронтовима и политичкој ситуацији у Југославији. На сједници Политбироа ЦК КПЈ у Београду 4. јула 1941, донијета је одлука да се Милован Ђилас, члан Политбироа и Главног штаба НОПОЈ, именује за команданта устанка. Он је, као делегат ЦК КПЈ у Црној Гори, одмах послат да објасни циљеве устанка и пренесе најновија упутства.
Ђилас је 8. јула стигао у Стијене Пиперске код Подгорице, гдје је одржао састанак Покрајинког комитета КПЈ за Црну Гору, којем су присуствовали чланови партије Божо Љумовић, Блажо Јовановић, Радоје Дакић, Саво Брковић, Будо Томовић, Видо Ускоковић, Крсто Попивода и Периша Вујошевић. На састанку је одлучено да се са борбеним дејствима почне већ наредног дана. Евентуална партизанска дејства наговјештавале су уништавање полицијских одреда, уништавање комуникацијских линија и минирање путева, дизање у ваздух мостова, експлозије у зградама италијанске администрације итд.
Избор датума мини|десно|Карта Црне Горе од 1941. до 1944. године.
Избор датума устанка није био случајан. Прво, 13. јула 1878. Берлинским споразумом призната је независност Црне Горе, чиме је окончана вјековна турска владавина. Партизани су жељели да подсјете на то ослобођење. Друго, ова акција је требала да буде одговор на сепаратистичку акцију 12. јула 1941, којом је проглашена „независна Црна Гора”. Причало се да су црногорски фашисти позвали Виторија Емануела III на пријесто. Устанак је на крају постао трећи на територији Југославије који се водио против сила Осовине.
Хронологија Хронологија почетка устанка Рано ујутру 13. јула 1941, у градовима Црне Горе почеле су пуцњаве једна за другом: партизани су почели да проваљују у разна насеља и пуцају на италијанске карабињере и жандарме. Устанак је почео. Током дана, партизани су јуришали на Чево, недалеко од Цетиња, Вирпазар на обали Скадарског језера, Ријеку Црнојевића и стигли до приморске линије Милочер—Суторина. 14. јула пуцњава се наставила, партизани су стално постављали експлозије у градовима Црне Горе, али су се трудили да не уплаше цивиле. Италијани су почели да паниче и хитно су позвали појачање. Устаници су упали у Мојковац, побивши цијелу жандармерију, а у истом граду је одржан хитна састанак Обласног комитета КПЈ за Санџак. Устаници су 15. јула заузели Биоче, Спуж и Лијеву Ријеку.]] Код села Кошчеле, недалеко од Ријеке Црнојевића, партизански одреди (два одреда из Љуботиња и Горњег Цеклина са укупно 80 људи) сукобили су се са 2. гардијским пограничним моторизованим батаљоном италијанске дивизије „Месина”, који је упућен на Цетиње. Током осмочасовне битке, партизани су убили 70 људи, ранили 110 и заробили 290 војника (према другим изворима, погинуло је 80, рањено 260 и заробљено 440). Истог дана, у Вирпазару је заробљено неколико мањих бродова. Андријевица је ослобођена 16. јула. На једном од заробљених италијанских бродова, 46 заробљених Италијана је превезено у Скадар у замјену за лијекове и храну. Борбе код Берана су се одиграле 17. јула: устанички капетан Павле Ђуришић, који се борио раме уз раме са другим партизанима код Берана, открио је свој идентитет, као један од вођа устанка. Ђилас је покушао да постави Баја Станишића за команданта свих устаничких снага, али је он то одбио. Покрајински комитет КПЈ за Црну Гору је 18. јула успоставио Привремену врховну команду националноослободилачких трупа за Црну Гору, Боку и Санџак, на чијем челу су били Арсо Јовановић и Милован Ђилас уз подршку официра краљевске Југословенске војске који су признали учешће комуниста у устанку. Чланови штаба су били још Божо Љумовић, Блажо Јовановић, Будо Томовић и Бајо Секулић. Штаб се налазио недалеко од Подгорице. Привремена врховна команда је издала неколико наређења и позвала обичне грађане да се придруже партизанским одредима. Истог дана, на путу Цетиње—Будва код села Браић, партизани су успјели да нанесу велику штету италијанској војсци: моторизована колона коју је чинило 20 камиона, 6 тенкова, 7 мотоцикала и једно сервисно возило, ступила је у борбу са неколико партизански батаљона. Послије дуге и тврдоглаве борбе, губици Италијана били 220 погинулих и рањених, док су губици партизана биле 2 погинуле особе и 7 рањених.