Курска битка вођена је у Другом светском рату између совјетских и немачких снага током лета 1943. године (од 5. јула до 23. августа). То је највећа тенковска битка у историји ратовања и једна од најзначајнијих савезничких победа током 1943. године. Најжешће борбе вођене су око села Прохоровке.
Намера немачких копнених снага, Вермахта, била је разбијање средишњег дела Источног фронта, а затим с југа обухватити Москву и нанети одлучујући ударац Црвеној армији. Немачка офанзива почела је 5. јула под тајним називом Цитадела ( - „тврђава“). У бици је са немачке стране ангажовано 50 дивизија (од којих 34 пешадијске, 14 оклопних и 2 моторизоване) - укупне јачине око 900.000 војника, 2.700 тенкова и самоходних и јуришних топова, 10.000 артиљеријских и минобацачких цеви, уз подршку око 2.000 авиона, док је са совјетске стране ангажовано 12 армија (од којих 2 оклопне).Војна енциклопедија, књига 4. стр. 775, Београд 1972. Совјети су имали извесну бројчану предност у људству и наоружању - 20.000 топова и минобацача, 920 ракетних бацача (каћуша), 3.600 тенкова, уз подршку 2.400 авиона.
Упркос већим губицима руске снаге су извеле успешан контранапад и до 23. августа Немци су били поражени. Из строја им је избачено до 500.000 војника од тога око 60.000 погинулих и око 150.000 рањених (током прве етапе битке односно немачке офанзиве). Касније, током совјетске против-офанзиве, тај број се попео на преко пола милиона погинулих, рањених и заробљених. Стварни совјетски губици обелодањени су тек 1991. и износили су око 800.000 погинулих, рањених и несталих (током обе етапе битке).
Победом Црвене армије у овој бици, иницијатива на Источном фронту прешла је на совјетску страну. Од тада па све до краја рата немачке јединице су се налазе у константној дефанзиви.
Стање на Источном фронту пре битке Вермахт је запао 1943. у велике проблеме. Главни циљеви Барбаросе нису испуњени ни 1941. ни 1942. године, због пораза испред Москве и Стаљинграда који су урушили морал немачке војске али и проузроковали жестоке губитке у техници и наоружању. Фронт се почетком јула 1943. године стабилизовао на свим деловима и обе стране су затишје искористиле за попуњавање губитака и концентрисање трупа. Од Баренцовог мора до Ладошког језера била је развијена 7. самостална армија и такозвани Карелијски фронт совјетске војске. Њима су се супротстављале две финске оперативне групе; „Масељска“ и „Олоњецка“ као и немачка 20. лапонска армија. Јужније, око Лењинграда дејствовао је Лењинградски, Волховски и Северозападни фронт совјетске војске са задатком одбране града и пробоја блокаде Лењинграда. Против њих су дејствовале група армија „Север“ и финска Оперативна група „Карелијска превлака“. Јужније, у средишњем делу Источног фронта су се налазили Калињински, Западни и Брјански фронт (фронтови који су после битке за Москву били попуњавани, реформирани и спајани). Њима се супротстављала моћна група армија „Центар“ која је делом била развијена јужније против совјетског Централног, Вороњешког, Југозападног, Степског и Јужног фронта. Међутим, тим совјетским фронтовима се непосредно супротстављала и група армија „Југ“ под командом Ериха фон Манштајна. На Криму се налазила немачка група армија „А“.
У 1943. години су се десиле велике промене између зараћених страна, уведене су нове јединице, нови модели тенкова и авиона, али се променио и однос снага. Совјетска авијација је постепено појачавала своје присуство, и превласт у ваздуху коју је немачка Луфтвафе имала током 1941. и 1942. године, је изгубљен. Совјетска авијација је постепено избацивала застарело наоружање и борбену технику, а убацивала у мање окршаје нове прототипове авиона, како би их истестирала.
Истовремено, у северној Африци фашистичке снаге су претрпеле неколико тешких пораза, а 13. маја немачки генерал-пуковник Јирген фон Арним потписао је капитулацију свих преосталих фашистичких снага на тлу северне Африке, чиме су створени објективни услови за отварање другог фронта у Европи.„Финале у Северној Африци“, Други светски рат - књига 2, Младинска књига. Мапа Курске области и немачког пробоја|десно|мини|200п
Планови и снаге Вермахта за нову офанзиву Да би повратиле урушени морал, преокренуле ситуацију на Источном фронту, и извојевале победу, немачке трупе су морале да остваре велику победу у офанзиви. Међутим, још од 1942. године немачка војска није имала капацитет да изврши општу офанзиву на свим деловима фронта, те се стога приступило изради плана о офанзиви на једном делу фронта. Совјетска војска не само да је успела да попуни велике губитке у наоружању које је имала у претходне две године, већ се повећала, како у квантитету, тако и у квалитету наоружања. Због тога је било неопходно одабрати место офанзиве где би се постигли највећи успеси концентрисањем најмоћнијих снага.
Одабир је пао на околину града Курска из више разлога. Најважнији је био тај да се око тог града створила избочина као резултат совјетског противнапада 1943. године. Планирано је да се та избочина опколи дејством по боковима, затим униште опкољене снаге, и настави напредовање дубље у Русију. За остваривање овог плана сконцентрисане су огромне снаге: 50 дивизија, од којих чак 16 тенковских и моторизованих, две тенковске бригаде, три самостална тенковска батаљона и осам батаљона јуришних топова. Све укупно ове јединице, распоређене у групу армија „Центар“ и групу армија „Југ“ су бројале око 900.000 људи, 2.700 тенкова и 10.000 артиљеријских и минобацачких цеви, док су их из ваздуха подржавале 4. и 6. ваздушна флота са око 2.000 авиона. Група армија „Центар“ би нападала са севера у правцу југоистока, а група армија „Југ“ са југа у правцу североистока. Јединице које је требало да непосредно крену у офанзиву, биле су следеће: Група армија „Југ“ - фелдмаршал Ерих фон Манштајн Снаге: 24 дивизије са приближно 440.000 војника, 4.000 артиљеријских и минобацачких цеви и 1.500 тенкова, јуришних и самоходних топова.Бранко Китановић, Курска битка, с 72-73, Пула 1985. 4. оклопна армија - генерал Херман Хот 52. армијски корпус (три ојачане пешадијске дивизије) - генерал Еуген От 57. пешадијска дивизија 255. пешадијска дивизија 332. пешадијска дивизија 48. оклопни корпус (три оклопне дивизије и 2/3 једне пешадијске дивизије) - генерал Ото фон Кнобелсдорф 3. оклопна дивизија 11. оклопна дивизија „Велика Немачка“ оклопна дивизија 167. пешадијска дивизија - 2/3 2. СС оклопни корпус (три СС дивизије и 1/3 једне пешадијске дивизије) - обергрупенфирер Паул Хаусер 1. СС дивизија оклопних гренадира „Телесна гарда Адолфа Хитлера“ 2. СС дивизија оклопних гренадира „Рајх“ 3. СС дивизија оклопних гренадира „Мртвачка глава“ 167. пешадијска дивизија - 1/3 армијска група Кемпф - генерал Вернер Кемпф 3. оклопни корпус (три оклопне дивизије и две пешадијске дивизије) - генерал Херман Брајт 6. оклопна дивизија 7. оклопна дивизија 19. оклопна дивизија 168. пешадијска дивизија 198. пешадијска дивизија 11. армијски корпус (две ојачане пешадијске дивизије) - генерал Ерхард Раус 106. пешадијска дивизија 320. пешадијска дивизија 42. армијски корпус (три пешадијске дивизије) - генерал Франц Матенклот 39. пешадијска дивизија 161. пешадијска дивизија 282. пешадијска дивизија Резерва армијске групе 24. оклопни корпус (једна оклопна дивизија и једна СС дивизија) - генерал Валтер Нехринг 17. оклопна дивизија 5. СС дивизија оклопних гренадира „Викинг“ Група армија „Центар“ - фелдмаршал Гинтер фон Клуге Снаге: 26 дивизија са приближно 460.000 војника, 6.000 артиљеријских и минобацачких цеви, 1.200 тенкова, јуришних и самоходних топова. 9. армија - генерал - Валтер Модел 20. армијски корпус (четири пешадијске дивизије) - генерал Фрајхер фон Роман 45. пешадијска дивизија 72. пешадијска дивизија 137. пешадијска дивизија 251. пешадијска дивизија 46. оклопни корпус (четири пешадијске дивизије) - генерал Ханс Цорн 7. пешадијска дивизија 31. пешадијска дивизија 102. пешадијска дивизија 258. пешадијска дивизија „Мантојфел“ борбена група 41. оклопни корпус (једна оклопна дивизија и две пешадијске дивизије) - генерал Јозеф Харпе 18. оклопна дивизија 86. пешадијска дивизија 292. пешадијска дивизија 47. оклопни корпус (три оклопне дивизије и једна пешадијска дивизија) - генерал Јоахим Леменсен 2. оклопна дивизија 9. оклопна дивизија 20. оклопна дивизија 6. пешадијска дивизија 23. армијски корпус (три пешадијске дивизије) - генерал Јоханес Фрајснер 78. јуришна дивизија 216. пешадијска дивизија 383. пешадијска дивизија Армијска резерва 4. оклопна дивизија 12. оклопна дивизија 10. оклопно-гренадирска дивизија 36. пешадијска дивизија 2. армија''' - генерал Валтер Вајс 7. армијски корпус (четири пешадијске дивизије) - генерал Ернст-Еберхард Хел 26. пешадијске дивизије 68. пешадијска дивизија 75. пешадијска дивизија 88. пешадијска дивизија
Осим њих сакупљено је још око 20 дивизија које су биле оперативна резерва и које је требало, ако је потребно, да се придруже офанзивним снагама.
За ову битку немачка војска је добила не само попуњавање у оклопним снагама већ и нове моделе. Први пут на бојишту ће се појавити Пантер, Фердинанд, Хамел, ШтуГ са антикумулативним екранима, Брумбер и други. Све ово говори о значају који је команда Вермахта придавала овој операцији. Послате су и ескадриле нових авиона и нових типова као што је на пример -{Ju 87G}-: „Штука“ са два топа калибра 37 -{mm}-, који су коришћени као ловци тенкова.
Колико је ова операција била важна говори и чињеница да је већина возила која је произвођена, послата на Курску избочину. Сви најновији модели тенкова и ловаца тенкова, самоходних топова и ракетних бацача су, често и без тестирања, слати у оперативне јединице под највећом тајношћу да би се постигао ефекат изненађења.
Планови Ставке за одбрану Немачка војска је прикупила око 200 нових тенкова Панцер V |десно|мини|200п Ставка је још по стварању курске избочине имала у виду да би Вермахт могао да офанзивом одсече целу избочину и промени стратегијску ситуацију на целом фронту. Међутим још неколико опција је било у игри: Лењинград, Москва, Кавказ. Совјетски обавештајац Николај Кузњецов је у једној операцији сасвим разоткрио немачке планове за офанзиву.-139.
„Цитадела“ престаје да буде тајна У центру града Ровна, 31. маја 1943. године, десио се необичан и веома кобан догађај за немачку војску: совјетски обавештајац Николај Кузњецов под лажним именом натпоручника Паула Зиберта је од немачког рајхскомесара Ериха Коха успео да дозна место и циљ будуће операције „Цитадела“. Овај совјетски обавештајац је на превару хтео да ликвидира Ериха Коха али је исти почео да одаје веома важне и поверљиве информације мислећи да се ради о његовом земљаку из источне Пруске. Не само да је дознао најважније ставке „Цитаделе“ већ је сазнао да ће Немци употребити ново наоружање и ратну опрему. О свему је још истог дана известио своју команду., Сматрајући да се ради о његовом земљаку који је рањен, а чија се јединица налазила код Курска, Кох је рекао Зиберту (Кузњецову) „Оздравите брже, мој драги, храбри земљаче! Фирер припрема бољшевицима изненађење управо код Курска. Ми ћемо им задати такав ударац који ће им сломити кичму! наилазе догађаји који ће бацити Русију на колена. Код Курска ћете наћи задовољење за своје ране, земљаче мој!“.
Црвена армија се спрема за предстојећу офанзиву Вермахта Сазнавши да се команда Вермахта припрема за снажну офанзиву Стаљин је сазвао састанак команданата фронтова 2. јуна 1943. године на којем су разрађени планови за одбрану. Постојало је више идеја: да се одмах крене у напад док Вермахт не добије пуну снагу, да се сконцентришу снаге северније и крене у општу офанзиву од Туле до Балтика, да се врши само одбрана и не предузимају веће офанзивне акције, да се врши одбрана док се не сломе оштрице немачког напада и да се онда крене у офанзиву. Преовладала је ова последња и припреме су се убрзале. Ка Курску су кренуле дугачке композиције са наоружањем, трупама и ратном опремом.