Adidas

__БЕЗКН__

-{Adidas AG}- () немачки је произвођач спортске опреме. Адидас је данас највећи немачки и европски произвођач спортске опреме са фабрикама и продавницама широм света. Настао је 1948. године из заједничке фирме Адолфа и Рудолфа Даслера. Бренд је добио име по свом оснивачу Адолфу (Адију) Даслеру — Ади-Дас.

Лого ове фирме, који је један од најпрепознатљивијих у свету, представљају три паралелне црте.

Осим спортске обуће — патика, фудбалских лопти - Адидас Телстар, Адидас производи и другу спортску опрему и козметику.

Историја

Ране године

Компанију је основао Адолф „Ади“ Даслер, који је правио спортске патике у вешерају своје мајке у Херцогенаураху, у Немачкој, након повратка из Првог светског рата. У јулу 1924. године, његов старији брат Рудолф се придружио послу, који је постао „Фабрика обуће браће Даслер“ ( ). Снабдевање електричном енергијом у Херцогенаураху је било непоуздано, па су браћа понекад морала да користе снагу педала са стационарног бицикла да би покретала своју опрему.

Даслер је помогао у развоју патика за трчање са шипкама за више спортских догађаја. Да би побољшао квалитет спортске обуће са магацинима, прешао је са претходног модела тешких металних магацина на коришћење платна и гуме. Године 1936, Даслер је убедио америчког спринтера Џесија Овенса да користи његове ручно направљене патике на Летњим олимпијским играма 1936. године. Након Овенсових четири златне медаље, име и репутација Даслерових ципела постали су познати светским спортистима и њиховим тренерима. Посао је био успешан и Даслерови су продавали 200.000 пари ципела сваке године пре Другог светског рата.

Оба брата Даслер су се придружила Нацистичкој партији ( НСДАП ) у мају 1933. и постали чланови Националсоцијалистичког моторног корпуса. Адолф је носио чин спортског вође у Хитлеровој југенди од 1935. до краја рата. Током рата, компанија је водила последњу фабрику спортске обуће у Немачкој и претежно је снабдевала Вермахт ципелама. Године 1943, њихова производња обуће је била приморана да обустави рад, а погони и радна снага компаније су коришћени за производњу противтенковског оружја. Од 1942. до 1945. године, најмање девет принудних радника је радило на обе локације компаније.

Фабрика Даслер, која је коришћена за производњу противтенковског оружја током Другог светског рата, скоро је уништена 1945. године од стране америчких снага. Поштеђен је када је супруга Адолфа Даслера убедила америчке војнике да су компанија и њени запослени заинтересовани само за производњу спортске обуће. Америчке окупационе снаге су потом постале главни купци ципела браће Даслер.

Раскол и ривалство са Пумом Браћа су се растала 1947. године након што су се односи међу њима нарушили, при чему је Адолф основао компанију регистровану као Adidas AG, од Адија Даслера, 18. августа 1949. године, а Рудолф је основао нову фирму коју је назвао Руда – од Рудолфа Даслера, касније преименовану у Пума. Урбани митови су популаризовали два лажна повратна значења за име „Адидас“: Цео дан сањам о спорту и Цео дан сањам о сексу.

Адидас и Пума СЕ су се након раздвајања упустили у жестоко и огорчено пословно ривалство. Град Херцогенаурах је био подељен по том питању, што је довело до надимка „град савијених вратова“.Људи су гледали доле да виде које ципеле носе странци. Чак су и два фудбалска клуба у граду била подељена: клуб ASV Херцогенаурах је подржавао Адидас, док је 1 FC Herzogenaurah подржавао Рудолфову обућу. Када би мајстори били позвани у Рудолфов дом, намерно би носили Адидас ципеле. Рудолф би им рекао да оду у подрум и изаберу пар бесплатних Пума. Два брата се никада нису помирила и иако су сада сахрањени на истом гробљу, сахрањени су што је могуће даље један од другог.

Године 1948, на првој фудбалској утакмици после Другог светског рата, неколико чланова фудбалске репрезентације Западне Немачке носило је Пума копачке, укључујући и стрелца првог послератног гола Западне Немачке, Херберта Бурденског. Четири године касније, на Летњим олимпијским играма 1952. године, тркач на 1500 метара Јоси Бартел из Луксембурга освојио је прво олимпијско злато за Пуму у Хелсинкију, у Финској.

На Летњим олимпијским играма 1960. године, Пума је платила немачком спринтеру Армину Харију да носи Пуме у финалу спринта на 100 метара. Хари је раније носио Адидас и тражио је од Адолфа уплату, али је Адидас одбио овај захтев. Немац је освојио злато у Пумама, али је потом обуо Адидас за церемонију доделе медаља, на шокирање двојице браће Даслер. Хари се надао да ће зарадити на оба, али Ади је био толико бесан да је забранио олимпијском шампиону учешће.

„Пелеов пакт“ је био најзначајнији догађај у свађи браће Даслер, када су се оба власника Адидаса и Пуме сложили да не потпишу спонзорски уговор са Пелеом за Светско првенство у фудбалу 1970. године, сматрајући да би надметање за најпознатијег спортисту на свету постало прескупо, само да би Пума раскинула пакт и потписала га. Многи пословни стручњаци приписују ривалству и конкуренцији између браће трансформацију спортске одеће у индустрију вредну више милијарди фунти.

Корпоративни имиџ Године 1952, након Летњих олимпијских игара 1952, Адидас је купио свој препознатљиви лого са три пруге од финског бренда спортске обуће Карху Спортс, за две боце вискија и еквивалент од 1.600 евра.

Логотип Дефоила је дизајниран 1971. године и лансиран 1972. године, баш на време за Летње олимпијске игре 1972. године одржане у Минхену. Овај лого је трајао до 1997. године, када је компанија представила лого са „три црте“ (који је дизајнирао тадашњи креативни директор Питер Мур), првобитно коришћен на производима Equipment.

Тапи афера

Након периода проблема који је уследио након смрти Адолфовог сина, Хорста Даслера 1987. године, компанију је 1990. године купио француски индустријалац Бернар Тапи за 1,6 милијарди фунти (сада 243,9 милијарди евра). милиона), које је Тапи позајмио. Тапи је у то време био познати стручњак за спасавање банкротираних компанија, стручност на којој је изградио своје богатство.

Тапи је одлучио да пресели производњу у Азију. Такође је ангажовао Мадону за промоцију. Из Крајстчерча на Новом Зеланду послао је продавца обуће у Немачку и упознао потомке Адолфа Даслера, Амелију Рендал Даслер и Белу Бек Даслер, а вратио се са неколико предмета за промоцију компаније тамо.

Године 1992, неспособан да плати камату на кредит, Тапи је наложио банци Crédit Lyonnais да прода Adidas. Банка је претворила преостали дуг у акције Адидаса, што је било неуобичајено према преовлађујућој француској банкарској пракси. Државна банка је покушала да извуче Тапија из тешке финансијске ситуације као личну услугу Тапију, наводи се, јер је Тапи у то време био министар за урбане послове ( ministre de la Ville ) у француској влади.

Роберт Луис-Драјфус, Тапијев пријатељ, постао је нови извршни директор компаније 1994. године. Такође је био председник Олимпика из Марсеја, тима који је Тапи поседовао до 1993. године. Године 1994, Тапи је поднео захтев за лични банкрот. Био је предмет неколико тужби, посебно оних које се односе на намештање утакмица у фудбалском клубу. Године 1997, одслужио је 6 месеци од 18-месечне затворске казне у затвору Ла Санте у Паризу. У фебруару 2000. године, Креди Лионе је продао Адидас Луј-Драјфусу за много већи износ новца него што је Тапи дуговао, 4,485 долара. милијарди (683,514 евра милиона) франака уместо 2,85 милијарди (434,479 евра милион).

Пост-Тапијева ера

Године 1994, Адидас је склопио партнерство са ФИФА Омладинском групом, која је прикупљала средства за СОС Дечја села, добротворну организацију за децу без родитеља која је постала главни Адидин добротворни корисник.

Године 1997, Адидас АГ је преузео Саломон групу, која се специјализовала за скијашку одећу, а њено званично име компаније је промењено у Адидас-Саломон АГ. Овом аквизицијом, Адидас је такође купио компанију за голф ТејлорМејд и Максфли, што им је омогућило да се такмиче са Најк Голфом.

Године 1998, Адидас је тужио НЦАА због њихових правила која ограничавају величину и број комерцијалних логотипа на тимским униформама и тимској одећи. Адидас је повукао тужбу, а две групе су утврдиле смернице о томе који дизајни са три пруге ће се сматрати употребом Адидасовог заштитног знака.

Као генерални директор компаније Адидас, Луј-Драјфус је учетворостручио приход на 5,84 милијарде евра (7,5 милијарди долара) од 1993. до 2000. године. Године 2000, објавио је да ће поднети оставку следеће године због болести.

Године 2003, Адидас је поднео тужбу британском суду оспоравајући коришћење мотива са две пруге сличног Адидасовим три пруге од стране компаније Фитнес Ворлд Трејдинг. Суд је пресудио да, упркос једноставности заштитног знака, коришћење од стране Fitness World-а повреду јер јавност може да успостави везу између те употребе и заштитног знака Adidas-а.

У септембру 2004. године, енглеска модна дизајнерка Стела Макартни покренула је заједничку линију производа са Адидасом, успостављајући дугорочно партнерство са корпорацијом. Ова линија је спортска колекција за жене под називом „Adidas by Stella McCartney“.

Дана 3. маја 2005. године, Адидас је обавестио јавност да је продао своју партнерску компанију Саломон Груп за 485 милиона евра компанији Амер Спортс из Финске.

У августу 2005. године, Адидас је објавио намеру да купи Рибок за 3,8 долара. милијарди (америчких долара). Ово преузимање је завршено партнерством у јануару 2006. године и значило је да је компанија имала продају ближу оној компаније Најк у Северној Америци. Аквизиција компаније Рибок је такође омогућила Адидасу да се такмичи са Најком широм света као други највећи произвођач спортске обуће на свету.

Године 2005, Адидас је представио Адидас 1, прву серијски произведену патику која је користила микропроцесор. Названа од стране компаније „Прва интелигентна ципела на свету“, поседује микропроцесор способан да обавља 5 милиона прорачуна у секунди који аутоматски подешава ниво амортизације ципеле како би одговарао њеном окружењу. Ципела захтева малу батерију коју корисник може заменити и која траје приближно 100 сати рада. Дана 25. новембра 2005. године, Adidas је објавио нову верзију Adidas 1 са повећаним распоном амортизације, што омогућава да ципела постане мекша или чвршћа, и новим мотором са 153 процента већим обртним моментом.

У априлу 2006. године, Адидас је објавио 11-годишњи уговор којим постаје званични добављач одеће за НБА. Компанија производи дресове и производе за НБА, НБДЛ и ВНБА лигу, као и верзије кошаркашких патика „Суперстар“ у бојама тима. Овај договор (вредан преко 400 долара милиона) преузео је претходни уговор са Рибоком који је био склопљен 2001. године на 10 година.

У новембру 2011. године, Адидас је објавио да ће купити бренд спортске опреме за активности на отвореном , Фајв Тен, путем уговора о куповини акција. Укупна купопродајна цена је била 25 милиона америчких долара у готовини приликом закључења.

Последњих година

До краја 2012. године, Адидас је пријављивао своје највеће приходе икада, а извршни директор Херберт Хајнер изразио је оптимизам за наредну годину. Адидас сада има глобално корпоративно седиште у Херцогенаураху, у Немачкој, и многим другим пословним локацијама широм света као што су Лондон, Портланд, Торонто, Токио, Аустралија, Тајван и Шпанија.

У јануару 2015. године, Адидас је покренуо прву мобилну апликацију за резервације у индустрији обуће. Апликација Adidas Confirmed омогућава потрошачима да приступе и резервишу ограничено издање патика овог бренда користећи технологију геотаргетирања.

У марту 2015. године, Адидас и Мекдоналдс су представили Мекдоналдсове Ол-Американ униформе за 2015. годину. Трећу годину заредом, играчи ће носити дресове кратких рукава, направљене од истог лаганог и прозрачног материјала као они који се користе у НБА.

У августу 2015. године, Адидас је купио фирму за фитнес технологију Runtastic за приближно 240 милиона долара.

У мају 2017. године, Адидас је продао голф компанију ТејлорМејд (укључујући Ешворт ) компанији КПС Капитал Партнерс за 425 милиона долара.