Конрад Херман Јозеф Аденауер (; Келн, 5. јануар 1876 — Бад Хонеф, 19. април 1967) био је немачки политичар и први послератни канцелар Немачке од 1949. до 1963. године. Успешно се залагао за обуставу денацификације и извео је Западну Немачку из рушевина Другог светског рата и од ње направио продуктивну и просперитетну државу која је успоставила блиске односе са Француском, Великом Британијом и САД. За време његове владавине Западна Немачка је постала демократска и стабилна држава са међународним угледом и економским просперитетом (Немачко економско чудо). Био је први лидер Демохришћанске уније (ЦДУ), а Демохришћанска странка је под његовим вођством постала најутицајнија странка у земљи.
Аденауер, који је био канцелар до своје 87. године, назван је -{Der Alte}- (стари). Према британском историчару Роју Џенкинсу он је „најстарији државник икада који је изабран на неку функцију”.He remains the oldest head of government for a major country. Противречио је својим годинама интензивним радним навикама и невероватним политичким инстинктом. Залагао се за широку визију тржишта базираним на основама либералне демократије и антикомунизма. Као изузетно вешт политичар, Аденауер је био дубоко посвећен прозападној оријентацији спољне политике Западне Немачке и њеном враћању на светску сцену. Радио је на обнови западнонемачке привреде од разарања Другог светског рата и био је на челу немачког економског чуда. Поново је успоставио немачку армију (Бундесвер) 1955. године и обновио односе са Француском, што је омогућило економско уједињење западне Европе. Аденауер је представљао оштрог противника Источне Немачке и увео је Западну Немачку у НАТО. За време његовог мандата, Западна Немачка је постала чврст савезник Сједињених Америчких Држава.
Као велики римокатолик, био један од водећих чланова Странке центра за време Вајмарске Републике. Такође, вршио је функцију градоначелника Келна (1917—1933) и био председник Пруског државног савета (1922—1933).
Биографија Младост и образовање Конрад Аденауер је рођен 5. јануара 1876. године, као треће од петоро деце из брака Јохана Конрад Аденауера (1833—1906) и његове супруге Хелене (1849—1919) у Келну у Пруској. Његови браћа и сестре су били Аугуст (1872—1952), Јоханс (1873—1937), Лили (1879—1950) и Елизабет, која је умрла убрзо након рођења 1880. године.
Године 1894. матурирао је и почео да студира право и политику на универзитетима у Фрајбургу, Минхену и Бону. Две године касније, 1896. године, када је имао 20 година, био је регрутован у Немачку војску, али није прошао физички преглед због хроничних респираторних проблема које је имао још од самог детињства. Дипломирао је 1900. године, а потом је радио као правник у суду у Келну.
Аденауер је посебно волео да се релаксира играњем италијанске игре боћање и након повлачења из политике је проводио доста времена играјући ову игру, а његово омиљено место за одмор било је Каденабиа у Италији.
Лидер у Келну мини|десно|У Вилхелмсхафену 1928, када је Немачкој крстарици Келн дато име по Аденауеру. Као велики католик, он се придружио Партији центра 1906. године и био је изабран у Градско веће Келна у истој години. Године 1909. постао је заменик градоначелника Келна, који је у то време био индустријска метропола са популацијом од 635.000 становника.
Аденауер је био на челу Келна током Првог светског рата и радио је на остваривању блиске сарадње са војском како би се повећала улога града као позадинске базе за снабдевање и превоз ка Западном фронту. Он је посебну пажњу посветио цивилном снабдевању храном, омогућавајући становницима да избегну најгоре последице рата које су погодиле већину немачких градова током 1918—19. Уочи пада старог режима и константне претње од избијања револуције крајем 1918. године, Аденауер је успео да одржи контролу над Келном користећи свој добар радни однос са социјалдемократама. У говору 1. фебруара 1919. Аденауер је позвао на расформиравање Пруске и залагао се да Пруска постане нова аутономна јединица у оквиру Немачког Рајха. Међутим, и Рајх и пруска влада били су потпуно против Аденауерових планова за разбијање Прусије.
Конрад Аденауер је био градоначелник Келна и за време послератне британске окупације. Успоставио добре радне односе са британским војним властима, користећи их да неутралише радничке и војничке савете који су постали основа моћи левог крила градске опозиције. У току Вајмарске Републике, био је председник Пруског државног савета у периоду 1921—33. Од 1906, главна расправа унутар Партије центра била је по питању да ли Партија треба да дозволити протестантима да се придруже њиховој партији и да тиме Партија центра постане мултирелигијска партија или да се настави са тим да Партија буде чисто католичка партија. Аденауер био је један од водећих заговорника за присаједињење са протестантима, што је довело до драматичног сукоба између њега и кардинала Михаел вон Фаулхабера 1922. године када је чак кардинал јавно опоменуо Аденауера што жели да Центар препусти протестантима.
Средином октобра 1923. године, канцелар Густав Штреземан је најавио да ће Берлин прекинути све финансијске исплате у Рајнској области и да ће нова Рентенмарка, која је заменила до тада готово безвредну Марку, од сада бити у оптицају у Рајнској области. Да би сачувао Рајнску економију, Аденауер је отворио преговоре са Француским Високим комесаром Паулом Тирардом крајем октобра 1923. у којима се предвиђало да Рајнска република уђе у неку врсту економске заједнице са Француском којом би се постигло француско-немачко помирење. Овај пројекат је Аденауер назвао „Велики пројекат”. Конрад Аденаур је био велики заговорник рајнског сепаратизма. Залагао се да Рајнска област буде у оквиру Немачког царства али одвојена од Пруске. На крају, Аденауерови планови су пали у воду зато што је канцелар Густав Штреземан успео да се сам избори против „Великог пројекта” за који је сматрао да је велика издаја Немачког царства.
Партија центра је 1926. године предложила Аденауера за место канцелара. Међутим, иако је и сам Аденауер био врло заинтересован за ово место, на крају је ова опција категорички одбачена када је Немачка народна странка поставила за један од услова за улазак у коалицију под Аденауеровим вођством да Густав Штреземан остане на месту министра спољних послова. Аденауер, који је сматрао да је Штраземан сувише пруски оријентисан, одбацио је тај услов, што је означило крај његове шансе да постане канцелар 1926. године.
Године током нацистичке власти мини|лево|Аденауер 1951. чита у својој кући у Бад Хонефу која је изграђена 1937. Сада се у њој налази музеј. Изборни добици Нацистичке партије на општинским, државним и националним изборима у 1930. и 1932. били су значајни. Аденауер као градоначелник Келна и председник Пруског државног савета, и даље је веровао да ће побољшања у националној економији учинити да његова стратегија проради: игнорисати нацисте и концентрисати се на комунистичку претњу. Аденауер је мислило да нацисти треба да буду део Пруске и Рајх владе на основу изборних резултата, чак и онда када је већ био мета интензивних личних напада. Међутим, у политичком маневрисању око остарелог председника Хинденбурга, нацисти су изашли као победници и дошли на власт 30. јануара 1933.
До почетка фебруара Аденауер је коначно схватио да су све приче и сви покушаји компромиса са нацистима били узалудни. Градско веће Келна и пруски парламент су распуштени; 4. априла 1933. званично је разрешен градоначелничке функције и његови банковни рачуни су замрзнути.
Био је затворен два дана након Ноћи дугих ножева 30. јуна 1934, али је већ 10. августа 1934, преговарајући за своју пензију, он написао писмо од десет страница Херману Герингу наводећи, између осталог, да је као градоначелник чак прекршио Пруске законе како би се омогућио Нацистичкој партији да организује догађаје у јавним зградама и да би омогућио истицање нацистичких застава на градским копљима, и додао да је 1932. јавно говорио да нацисти треба да уђу у владу Рајха као странка са највећом улогом.Cited by . ReinbekLetter to the Prussian Interior Minister of 10 August 1934 (after his firing), available online in: http://www.konrad-adenauer.de/index.php?msg=10045. Additional letter of 18 September 1962 that confirms the content of the 1934 letter, both reproduced in: Delmer, Sefton; Die Deutschen und ich; Hamburg (1934) Заиста, крајем 1932. године, Аденауер је захтевао заједничку владу његове Партије центра и нациста.
Током наредне две године, Аденауер је често мењао резиденције из страха од одмазде против њега. Уз помоћ адвоката у августу 1937. године успео је да обезбеди пензију; добио је новчану накнаду за своју кућу, коју је преузео град Келн, а његова неисплаћена хипотека, казне и порези су укинуте. После неуспелог атентата на Хитлера 1944. године, био је затворен по други пут као противник режима. Аденауер се након овога разболео и касније се захвалио и одао признање Еугену Зандеру, бившем општинском раднику у Келну и припаднику комуниста, зато што му је спасио живот. Наиме, Еуген Зандер, припадник Капо јединица радног логора у близини Бона, открио је да је име Аденауер на листи за депортацију на Исток и успео да издејствује да он буде примљен у болницу. Аденауер је касније поново ухапшен, али услед недостатка било каквих доказа против њега, пуштен је из затвора у новембру 1944. године.
После Другог светског рата и оснивање ЦДУ Убрзо након завршетка рата, америчке окупационе снаге поново постављају Аденауера за градоначелника Келна, који је био тешко бомбардован за време рата. Међутим, након што је град био пребачен у британску окупациону зону, управник британске војне власти, генерал Џералд Темплер, разрешио је Аденауера због неспособности у децембру 1945. Вероватни разлог за то је то што је Аденауер сматрао да Немци треба да имају једнака права као савезници, док Британци нису делили овакво мишљење, што је резултирало његовим уклањањем.
Након што је отпуштен, Аденауер се посветио изградњи нове политичке странке Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), за коју се надао да ће бити прихваћена и од стране протестаната и од стране римокатолика, и да ће на тај начин остварити своју дугогодишњу идеју да у једној партији окупи и римокатолике и протестанте. Према Аденауеру, формирање партије у којој ће бити заступљени само римокатолици би довело до тога да једна партија поново доминира против осталих демократских странака. У јануару 1946. године, Аденауер је иницирао политички скуп будућег ЦДУ у британској зони на коме је он био неформално потврђен за партијског лидера. Аденауер је постао лидер скоро по аутоматизму. Током Вајмарске Републике, Аденауер је често посматран као будући канцелар и после 1945. године, његови захтеви за вођством били још јачи.
Сагледавајући своју прошлост као католички канцелар Рајнске области који се дуго противио „Пруском закону”, Аденауер је веровао да је „Прусијанизам” главни узрок национал-социјализма, и да само удаљавање од прусијанизма може од Немачке начинити демократску државу. У писму из децембара 1946. Аденауер је написао да је Пруска држава почетком 19. века поставила начело „да је она Држава-Бог” који вреднује државну власт над правима појединаца. Одбојност Аденауера према Прусији чак га је навела да се супротстави да Берлин буде будућа престоница. Аденауеров поглед на немачку историју, са национал-социјализмом као природним изданком Прусијанизма, оштро је био у супротности са погледом лидера Социјалдемократа Курта Шумахера, који је видео националсоцијализам као природни изданак капитализма. Ова два радикално различита виђења недавне немачке историје водила су Аденауера и Шумахера опет да предложе веома различита решења за бољу будућност. За Шумахера, протеривање националсоцијализма значило је замену капиталистичког система социјалистичким системом, док је за Аденауера истеривање националсоцијализма значило чишћење прусијанизма.
Аденауер је сматрао да ће се најважнија битка у послератном свету десити између снага хришћанства и марксизма, посебно комунизма.
Канцелар Западне Немачке Прва влада