мини|десно|300п|Модерни минобацач калибра 120 -{mm}-.
мини|десно|300п|Први минобацач, Руско-јапански рат 1904-1905.
мини|десно|300п|Типична минобацачка мина.
Минобацач (или бацач, бацач мина, рововско оруђе) је артиљеријско оруђе најчешће глатке цијеви, које гађа само убацним путањама - са полазним углом већим од 45 степени.
Цијев је обично исте дебљине по дужини, а оруђе се пуни сприједа са минобацачким минама. Мина има облик капи и стабилизује се у лету уз помоћ крилаца. Због сличности са авионском бомбом, понекад се и назива минобацачка бомба.
Мала почетна брзина пројектила и најчешће релативно мали калибри ограничавају домет на неколико хиљада метара. Међутим, због могућности дјеловања против противника у заклону, незамјењиво је оруђе данашњих војски.
У односу на хаубицу и топ, далеко је лакши, једноставнији и јефтинији за израду, а мина истог калибра има веће дејство - због тањег зида мине може се ставити више експлозива. Обука је лакша него за друга оруђа.
Мане су веће растурање погодака, мањи домет, дуго вријеме лета и слаба пробојна моћ мине.
Подјела минобацача лаки, калибар 40-60 -{mm}- средњи, калибар 81-90 -{mm}- полутешки, калибар 105-120 -{mm}- тешки, калибар преко 150 -{mm}-
Историја Први минобацачи конструисани су за вријеме руско-јапанског рата 1904-1905. Приликом опсаде Порт Артура, положаји противника били су толико близу да артиљерија није могла да дјелује због опасности уништења сопствених трупа. Руси су модификовали бродски топ калибра 47 -{mm}- за избацивање мина, и развили пројектил тежине 11.5 -{kg}- за њега. Угао се могао подешавати између 45 и 65 степени, а највећи домет је био до 370 -{m}-. Конструктор је био генерал Леонид Гобјато (рус. -{Леонид Николаевич Гобято}-).
Први свјетски рат Послије преласка на позициони рововски рат крајем 1914, све земље усвајају минобацаче у наоружање. До 1917. су углавном подешени за дејство са сталне позиције, а од тада се уводе и пријеносни, који могу да прате напад и ватром и маневром.
Српска војска на Крфу добија француске м. калибра 58 -{mm}-.
Њемачка војска има 1918. око 16700 минобацача (од тога 12400 лаких, калибра 37 и 75 -{mm}-). Минобацач калибра 75 -{mm}- има највећи домет од око 1300 -{m}-.
Французи имају низ различитих типова, 58, 75, 150, 200, 240, 340 -{mm}-. Британци 1918. уводе врло добар минобацач марке Стокс-Брант (Stokes-Brandt) калибра 81 -{mm}-, тежине свега 52 -{kg}-, погодан за нападна дејства пјешадије. Домет му је 2000 -{m}- а брзина гађања - 20 мина у минути.
Послије Првог свјетског рата Минобацачи се споро усавршавају, јер долази до развоја авијације, тенкова и моторизиране артиљерије. Тешки калибри се избацују из употребе а уводе лаки, погодни за садејство са пјешадијом.
Пред 2. СР дивизије типично имају: њемачка дивизија 147 минобацача (50 и 80 -{mm}-) француска 78, (80 -{mm}-) италијанска 156 совјетска 111 (50, 82 и 120 -{mm}-)
Југословенска војска има читав низ различитих типова различитог поријекла - француске (58, 75 -{mm}-), аустроугарске (90, 140, 225, 260 -{mm}-), њемачке (75 -{mm}-). Пред рат, 1939, почиње у Крагујевцу производња минобацача Стокс-Брант М31 калибра 81 -{mm}-.
Други свјетски рат Минобацачи се масовно користе па се приближавају броју артиљеријских оруђа по броју. СССР предњачи, зато што је добар дио артиљерије изгубљен у почетним борбама са Нијемцима. Увођење масовно произведених минобацача је био начин да се брзо поврати ватрена моћ. У току читавог рата СССР успијева да произведе 347900, док Њемачка прави само око 68000 у периоду 1941-1944. Црвена армија је понекад имала и око 100 минобацача на 1 -{km}- ширине фронта.
Југословенски партизани у току рата добијају око 3.364 -{m}-. од СССР, и око 2661 од САД и В. Британије. До 1943. једини извор је запљена од непријатеља и израда у радионицама.
Послије Другог свјетског рата Долази до даљег усавршавања и увођења нових типова минобацача. Ради се на повећању домета, повећању покретљивости и смањењу тежине.
Транспорт Мањи минобацачи се преносе у дијеловима људском снагом или возилом. Средњи и тешки се преносе или вуку возилом, или су монтирани на њега за стално, и одатле врше и гађања.
Дијелови минобацача мини|десно|300п|Минобацач са јасније видљивим дијеловима.
цијев лафет хидроеластични систем (или амортизер) подлога нишанска справа прибор
Цијев Цијев је већином глатка, дужине 15-20 калибара или још дужа. Да би мина падала у цијев довољном брзином, ужа је од калибра цијеви око 0.6 -{mm}-. Код мањих минобацача, мина опаљује чим каписла барутног пуњења мине удари у иглу, смјештену на дну цијеви.
Лафет Лафет је обично двоножни. Његова намјена је да ослања цијев при гађању, усмјерава је према циљу преко додатних справа, амортизер и прстен који спаја цијев и лафет.
Хидроеластични систем Овај систем ублажава ударце при опаљењу и враћа цијев у полазни положај.
Подлога Прима ударац опаљења на себе и преноси га на тло својом великом површином. Намјешта се под углом 20-30 степени али тако да сва додирује земљу.
Нишанска справа Постоје механичке и оптичке нишанске справе, које укључују и угломјер нагиба цијеви.
Прибор Укључује квадрант, висак, четке за чишћење, кантице са мазивом, торбу за прибор и друго.
Види још Артиљерија Топ Хаубица Мерзер
Литература
Војна енциклопедија, Београд, 1973, књига пета. стр. 497—501.
Спољашње везе
Минобацач (Телевизија Звезда - Званични рутјуб канал) Такмичење минобацачких тимова (ТВ Звезда - Званични јјутјуб канал Минобацачи током Првог СР
Категорија:Артиљерија Категорија:Минобацачи