мини|200п|десно|Обележене људска јетра
Јетра је орган код кичмењака (укључујући и људе) и код неких других животиња. Јетра има важну улогу у метаболизму у коме обавља мноштво функција, укључујући детоксификацију, одлагање гликогена и производњу протеина крви. Јетра такође производи жуч, која је важна приликом варења. Медицински термини који су у вези са јетром, углавном почињу са хепато- од грчке речи за јетру, хепар.
Јетра је жлезда. Она је помоћна жлезда за варење која производи жуч, и алкална једињења која помажу у варењу путем емулзификације липида. Жучна кеса, мала врећа која се налази непосредно испод јетре, сакупља жуч коју јетра производи. Високоспецијализовано ткиво јетре које се углавном састоји од хепатоцита регулише велики број различитих биохемијских реакција великих размера, укључујући синтезу и разлагање малих и комплексних молекула, многи од којих су неопходни за нормалне виталне функције. Процене тоталног броја функција овог органа варирају, мада уџбеници углавном наводе да их има око 500.
Тренутно не постоји начин да се компензује одсуство функције јетре на дуготрајној бази, мада се технике јетрене дијализе могу користити током краћих периода. Развој вештачких јетри је потенцијално дуготрајно решење које ће можда постати доступно у будућности. За сад, трансплантација јетре је једина опција у случајевима комплетног затајења јетре.
Јетра човека Анатомија мини|мини|Горња површина јетре. мини|200п|мини|Доња површина јетре.
Код одраслих људи јетра је мекан, смеђецрвени орган клинастог облика, највећи орган у трбушној шупљини, а налази се са десне стране трбушне шупљине, непосредно испод дијафрагме. Јетра је тешка обично 1200-1600 г, а састоји се од 2 режња (лат. -{lobus}-), од којих је десни око 6 пута већи од левог. Десни режањ је горњом границом у висини петог ребра, а доњи руб је на десној страни испод прсног коша. Леви режањ иде косо и својим врхом дотиче леву стану дијафрагме.
Горња страна јетре (лат. -{facies diaphragmatica hepatis}-) јесте конвексна и належе уз дијафрагму и предњи трбушни зид. Покривена је перитонеумом и причвршћена за дијафрагму и предњи трбушни зид српастом везом (лат. -{ligamentum falciforme hepatis}-).
У свом доњем, слободном рубу она садржи облу свезу јетре (лат. -{ligamentum teres hepatis}-), заостатак пупчане вене (лат. -{vena umbilicalis}-). Њена два листа се раздвајају код стражњег руба јетре и настављају горњи лист веначне вене (лат. -{ligamentum coronarium hepatis}-).
Доња страна (лат. -{facies visceralis hepatis}-) јесте конкавна и спушта се косо према доље и удесно и належе најпре на једњак и предњу страну желуца, а затим на горњи део дуоденума, на десни угао дебелог црева, на десни бубрег и на десну надбубрежну жлезду. На доњој страни јетре налазе се три жлеба, један попречни и два сагитална, који заједно обликују слово -{H}-. Попречни жлеб представља хилус или порту јетре (-{porta hepatis}-), кроз који пролазе крвне жиле, живци и жучни канали. Леви сагитални жлеб је у виду дубоке пукотине, (лат. -{fissura sagittalis sinistra}-), која у свом предњем делу садржи -{lig. teres hepatis}-, а у свом задњем делу -{lig. venosum}-. У предњи део десног жлеба належе жучни мехур, која одговара удубини (лат. -{fossa vesicae fallae}-).
Јетра се састоји од два неједнака режња, десног (лат. -{lobus dexter}-) и левог (лат. -{lobus sinister}-), од којих је први знатно већи. Границу између режњева јетре означавају на њеној горњој страни српаста веза (лат. -{lig. falciforme hepatis}-), а на њеној доњој страни леви сагитални жлеб (лат. -{fisura sagittalis sinistra}-). На доњој страни јетре десним сагиталним жлебом издвојени су непотпуно од десног режња два мања, предњи, четвртасти (лат. -{lobus quadratus}-) и стражњи, репати (лат. -{lobus caudatus}-).
Јетра је обавијена везивном овојницом, лат. -{capsula fibrosa hepatis}-, (назива се и Глисонова овојница), која се у подручју јетрених врата (лат. -{porta hepatis}- места где у јетру улазе јетрене артерије и вена порта) назива лат. -{capsula fiborsa perivascularis}-. Кроз јетрена врата на доњој страни јетре, између десног и левог режња, улазе гране јетрене артерије (лат. -{arteria hepatica propria}-) и порталне вене (лат. -{vena porte}-) у јетру заједно са трачцима овојнице, затим се те структуре гранају до нивоа темељене градивне јединице јетре, јетрене режњиће. Јетра, наиме, поседује двоструки крвно-нервни систем. Око 80% крви улази у јетру порталним крвотоком кроз вену порте, а око 20% кроз артерију хепатику. Јетра је на тај начи богато опскрбљена крвљу, опток износи око 1,5 литар у минуту. Хепатичном артеријом јетра добија храну и кисеоник, а порталним крвотоком доспевају у јетру храњиве материје и остали састојци који су апсорбовани у систему за варење (танко црево, дебело црево), те се у јетри углавном и метаболизују.
Хистологија мини|200п|Јетрени режњић.
Јетра је састављена од великог броја основних функционалних јединица које се називају јетрени режњићи (лобул). Јетрени режњић је хексаедричног облика. У средишту лобула налази се централна вена, око које се зракасто шире градице јетрених ћелија хепатоцит. Градица се састоји од два низа хептоцита између којих се налази жучни каналић. Јетрени режњићи су међусобно раздвојени везивном преградом која садржи венуле настале гранањем порталне вене и јетрене артериоле настале гранањем јетрених артерија, те жучне канале и лимфне жиле. Венска крв из порталних венула у везивним преградама тече јетреним синусоидама према средишту јетреног режњића у централну вену. Јетрене синусоиде садрже бројне отворе те материје из венске крви лако одлазе у простор између ћелијског зида синусоида и јетрених ћелија. Тај простор се назива Дисеов простор, из којега течност одлази у лимфне жиле.
Централне вене сваког режњића уливају се у веће сабирне вене, све до јетрених вена (4-5 јетрених вена) које се уливају у доњу шупљу вену (лат. -{vena cava inferior}-).
Друге врсте ћелија, Купферове ћелије, распоређене су уз зидове јетрених синусоида и припадају ретикулоендотелном систему. Однос Купферових и парехиматозних јетрених ћелија у ткиву јетре је 3:17. Метаболичке функције врше се у паренхиматозним ћелијама, хепатоцитима, док су Купферове ћелије део ретикулоендотелног система и имају способност фагоцитирања.
У јетреним ћелијама (хептоцитима) ствара се жуч у жучним капиларама (колангиоле), које се налазе између између двоструких редова хептоцита у јетреном режњићу, те излази из лобула формирајући интерлобуларне каналиће. Из тих каналића жуч одлази у све веће водове све до 5-6 цм дугог заједничког жучног вода (лат. -{ductus hepaticus communis}-), који настаје спајањем левог и десног жучног вода. Ти каналићи су омотани везивним ткивом.
Заједнички јетрени вод са изводним каналом (лат. -{ductus cysticus}-) жучног мехура ствара главни жучовод (лат. -{ductus choledochus}-). Системом жучних канала излучују се жуч и у њој растворене материје из јетре у жучни мехур.
Функција јетре Највећа је жлезда у људском организму, а служи за складиштење храњивих материја, те неутралисање штетних.
Јетра има врло важну улогу у низу метаболичких, како катаболичких тако и анаболичких процеса, па се стога назива „централном лабораторијом“ организма. У њој се одвија велики део метаболизма угљених хидрата, липида, протеина и других азотних материја. У јетри се такође врши процес детоксикације, конјугације и естерификације. Метаболичке функције врше се у паренхиматозним ћелија, хепатоцитима, док су Купферове ћелије део ретикулоендотелног система и имају способност фагоцитирања. Данас је већ познато и које субцелуларне органеле врше поједине од наведених функција.
Митохондрије садрже ензиме потребне у метаболичким реакцијама угљених хидрата, протеина и липида. У њима се одвијају процеси оксидативне фосфорилације и стварања енергетских богатих једињења (-{ATP}-). Рибозоми садрже рибонуклеинску киселину (РНК) и ту се врши процес синтезе протеина и процес конјугације. У грубим и глатким мембранама ендоплазматског ретикулума и рибозомима активирају се аминокиселине за синтезу протеина, врши се синтеза колестерола, конјугација билирубина и детоксикација лекова и других материја, док се транспорт и секреција билирубина приписује голџијевом апарату. Лизозоми садрже разне ензиме, нпр. киселе хидролазе, протеазе, а неки од њих суделују у метаболизму жучних боја, гвожђа и бакра.
Улога циркулаторног система јетре Циркулаторни систем јетре служи као додатни спремник крви, у којем се уобичајено налази око 500 мЛ крви, а додатно може примити до 1 литре крви. У лимфним жилама јетре ствара се 50% укупне лимфе у телу, док Купферове ћелије уклањају бактерије које се из система за варење апсорбирају заједно са храњивим материјама.
Улога јетре у метаболизму Јетра има важну улогу у метаболизму масти, угљених хидрата, те најважније протеина људског тела. Уз то у јетри се ствара део фактора згрушавања крви, чува се гвожђе, различити витамини, те она учествује у детоксификацији материје.
Улога јетре у метаболизму угљених хидрата У јетри се одвијају важни процеси у метаболизму угљених хидрата, као што су: глуконеогенеза - стварање глукозе из аминокиселина и глицерола одржавање нормалне концентрације глукозе у крви између оброка, везивањем и отпуштањем гликогена претварање фруктозе и галактозе у глукозу
Улога јетре у метаболизму масти У јетри се ствара већина липопротеина, угљени хидрати и протеини се претварају у масти, синтетише се велика количина холестерола, искориштавају се масти за добијање једињења (ацетил коензим А) који се даље у осталим ћелијама тела користе за добијање енергије у циклусу лимунске киселине.
Јетра има важну улогу у метаболизму липида. У том се органу врши синтеза масних киселина, фосфолипида, холестерола и липопротеина. У јетри се врши естерификација холестерола и стварања жучних киселина, као и метаболичка разградња масних киселина, те стварања кетонских тела. У пракси се у дијагностици болести хепатобилијарног тракта највише одређује концентрација холестерола. Он се највећим делом синтетише у јетри из активног ацетата (ацетил коензим А), а јетра је и орган преко којег се холестерол излучује у жуч. У јетри се врши естерификација холестерола са масним киселинама уз помоћ ензима ацил-холестерол-ацил-трансфераза (-{ACAT}-), док у крви ензим лецитин-холестерол-ацил-трансфераза (-{LCAT}-), при чему се масна киселина преноси с лецитина и веже на -{C3}- атом холестерола. Одређивање концентрације укупног холестерола у серуму корисно је за разликовања опструктивног и хепатоцелуларног иктеруса. У опструктивном иктерусу концентрација холестерола у серуму расте до високих вредности, те постоји одређена повезаност и с повишењем концентрације билирубина и активности алкалне фосфотазе. Насупрот томе, код хепатоцелуларног иктеруса холестерол је нормалан или тек слабо повишен. Међутим, код опструктивног иктеруса узрокованог малигном болести, обично изостаје пораст серумског холестерола. Уопштено се код малигних болести често налази ниска концентрација холестерола. Тешка оштећења јетре (нпр: цироза јетре или токсични хепатитис) смањују синтетску и естерификацијску функцију јетре, па се у тим стањима могу наћи ниске концентрације холестерола, чак испод 2,6 -{mmol/L}-. Такав је налаз увек знак врло тешког оштећења с јако ослабљеном функционалном способношћу јетре.
Улога јетре у метаболизму протеина Најважнији део метаболичких функција јетре, односи се на метаболизам протеина. У јетри се одвијају реакције у који се ствара карбамид (из амонијака), стварају се бројне беланчевине плазме, одвијају се реакције у којима из једних аминокиселина стварају друге.
Функција јетре у конјугацији и детоксикацији