Титаник

Лична карта 48п|British Blue EnsignЗемља:Уједињено КраљевствоВласник:Вајт Стар ЛајнИзрада:Бродоградилиште Харланд и Вулф, БелфастКапетан:Едвард Џон Смит, Херберт Џејмс Хадок (пратио је токове испита 2. априла)Регистрована лука: Ливерпул, Енглеска Почетак изградње: 31. марта 1909.Покренут: 31. маја 1911.Крштен: Није крштен, што је била уобичајена пракса Вајт Стар ЛајнаУговор за превоз поште:Краљевска пошта ()Прошао је испит на мору2. април 1912.Прво путовање: 10. април 1912.Судбина: Ударио у ледени брег у 23.40, 14. априла 1912. Потонуо 15. априла 1912, у 02.20; Роберт Балард открио олупину 1985.Тренутни положај: Опште карактеристикеУкупна тежина: 46.328 тонаЗапремина: 52.310 дужних тонаДужина: 269 m (882 стопе и 9 инча)Највећа висина: 28 m (92 стопе и 6 инча)Висина од палубе до нивоа мора: 10,5 m (34 стопе и 7 инча)Снага:37 MWПогон:Два трокрака бронзана пропелера на задњој страни брода. Један трокраки пропелер на централном делу корита.Брзина:40,6 km/h (21 чвор) (24,5 миља/ч)Највећа брзина: 42,6 km/h (23,75 чворова) (26,5 миља/ч)Укупан капацитет путника са посадомПре путовања:

Путници: 2.435 Посада: 892 Укупно: 3.327Број путника 10. априла до 15. априла:1912 - Укупно 2.208 Прва класа: 324 Друга класа: 284 Трећа класа: 709 Посада: 891 Путници и чланови посаде који су преживели: 712 људи Путници и чланови посаде који су настрадали: 1.496 људи РМС Титаник познат и као СС Титаник () био је британски прекоокеански брод за превоз путника и поште у власништву компаније Вајт Стар Лајн. Брод је потонуо у северном делу Атлантског океана, 15. априла 1912. године, након удара у санту леда током свог првог путовања од Саутемптона у Енглеској до Њујорка у Сједињеним Америчким Државама. Процењује се да је на броду било 2.224 путника и посаде, и да је око 1.500 њих погинуло, што га чини најсмртоноснијим потонућем једног брода до тада. Катастрофа је привукла пажњу јавности, подстакла велике промене у прописима о поморској безбедности и инспирисала настанак многих уметничка дела.

РМС Титаник је био највећи брод у време када је ушао у службу и други од три прекоокеанска брода класе Олимпик изграђена за компанију Вајт Стар Лајн. Изградио га је бродоградитељска компанија Харланд и Волф у Белфасту. Томас Ендруз млађи, главни поморски архитекта бродоградилишта, погинуо је у катастрофи. Титаник је био под командом капетана Едварда Џона Смита, који је такође потонуо са бродом. Океански брод је на свом првом путовању превозио неке од најбогатијих људи на свету, као и стотине емиграната са Британских острва, Скандинавије и других места широм Европе, који су тражили нове животне прилике у Сједињеним Америчким Државама и Канади.

Брод је био познат по свом луксузу. Смештај је био дизајниран тако да буде врхунац удобности са раскошним кабинама и фискултурном салом, базеном, собама за пушаче, врхунским ресторанима и кафићима, турским купатилом и другим просторијама. Кабине и јавни простори били су подељени у три класе. Радиотелеграфски предајник велике снаге био је на располагању за слање путничких „маркограма” и за оперативну употребу брода. Титаник је имао напредне безбедносне карактеристике, као што су водонепропусни одељци и водонепропусна врата са даљинским активирањем, што је допринело њеној репутацији као „непотопиве”.

Титаник је био опремљен са 16 носача за спуштање чамаца, од којих је сваки могао да спусти три чамца за спасавање, што чини укупно 48 чамаца. Упркос овом капацитету, брод је био опремљен само са 20 чамаца за спасавање и то 14 обичних чамаца, два кутера и четири collapsible чамаца, а њихова употреба се показала ограничена током потонућа. Заједно, 20 чамаца за спасавање могло је да прими 1.178 људи. што је око половине броја путника на броду и једну трећину броја путника које је брод могао да превезе пуним капацитетом. То је било у складу са прописима о поморској безбедности тог доба. Прописи Британског трговинског одбора захтевали су 14 чамаца за спасавање за брод од 10.000 тона. Титаник је тежио шест тона више, што је омогућило 338 додатних места у чамцима за спасавање. Када је брод потонуо, спуштени чамци за спасавање били су напуњени у просеку само до 60%. Два сата након што је Титаник потонуо, РМС Карпатија је дошла на место несреће и почела са спасавањем преживелих у току неколико наредних часова. У 08.50 часова, Карпатија је запловила пут Њујорка где је пристигла током вечери 18. априла 1912. године под јаком кишом.

Био је крај ере о идеји да по богаству које се користило на бродовима могло да иде, и да већина треће класе није успело да преживи потонуће. Од укупно 709 путника, само је 528 преминуло из треће класе. 166 из друге и 123 из прве.

Олупине брода су 1. септембра 1985. године пронашли Жан-Луис Михел и Роберт Балард. Постоје тврдње да су остаци брода пронађени 1982. године, а да је то 1985. објављено.Олупина Титаника крила важну тајну Владе САД: Заваравали су Русе (Б92, 15. децембар 2018) Мада, те тврдње нису потпуно тачнe, сем ситних који су били скупљени са плаже Халифакса, док су крупнији и тешки били подигнути након истраживања олупине. Током тог периода, Америчка морнарица је желела да унапреди технологију како би Балард могао да нађе руске подморнице Трешер и Шкорпион које су биле удаљене од Титаника. Након упешне мисије, 1984. године, Америчка морнарица је одобрила Баларду да може одради оно што жели: да нађе олупину Титаника.

У Јулу 1985. заједно са француским тимом из Француског института за експлоатацију мора на истраживачком броду Le Suroit, који је имао напреднији сонарски систем САР, Жан Луис Михел и Балард су кренули у потрагу за олупином Титаника.

Назив брода и позадина настанка Почетком XX века на тржишту трансатлантског транспорта била је жестока конкуренција између главних транспортних шпедиција тог времена, компанија Кјунард лајна и Вајт стар лајна. Обе су били британске компаније, али је 1902. године компанију Вајт Стар Лајн купио амерички финансијски магнат, власник труста ИММа, Џон Пирпант Морган, са намером да монополизује трансатлантске бродске руте, елиминише конкуренцију и постигне заједничких стандарде трошкова превоза путника и терета.. Џозеф Брус Исмеј, финансијер и син оснивача компаније, учествовао је у продаји Вајт Стар Лајна, Џ. П. Моргану и остао са новим власником као генерални директор и извршни директор компаније. Кунард лајн је био под утицајем британског адмиралитета. Године 1907. године Кунард лајн пушта у рад бродове близанце са парном турбином Лузитанија и Мавретанија. То су били највећи бродови на свету у то време. Поред тога, успели су да развију брзину до 25 чворова (46 км/х), што им је омогућило да пређу Атлантски океан за само 5 дана.

Вајт Стар Лајн се суочавао са све већим изазовом својих главних ривала, Кунард лајна, која је, уз помоћ Краљевске морнарице, недавно поринула бродове близанце Лузитанија и Мавретанија, најбрже путничке бродове у служби и немачких компанија Хамбург Америка и Норддојчер Лојд. Појава великих, брзих и поузданих лајнера код главног конкурента негативно се одразила на профит Вајт Стар Лајна. Идеја за нову класу бродова настала је током расправе средином 1907. године, између председника компаније Вајт Стар Лајн, Џозефа Бруса Исмеја, и америчког финансијера Џона Пирпанта Моргана старијег, који је контролисао Међународну трговинску морску организацију (ИММ), матичну корпорацију Вајт Стар Лајна. Исмеј је више волео да се такмичи у величини него брзини и предложио је да се наручи нова класа брода која би била већа од било чега што је раније изграђено, који би се такође истицали по удобности и луксузу. Вајт Стар Лајн тражио је надоградњу своје флоте првенствено као реакцију на Кунардове бродове, али и у циљу ојачања позиције на линији Саутемптон–Шербур–Њујорк која је инаугурисана 1907. године.

Нови бродови би имали довољну брзину за одржавање недељни сервис са само три брода уместо првобитна четири. Тако би Олимпик и Титаник заменили РМС Тутоник из 1889, РМС Мајестик из 1890, као и РМС Адриатик из 1907. године. РМС Океаник је први пут кренуо из своје нове матичне луке у јуну 1907. Његови саиграчи на линији Саутемптон-Њујорк били су Тутоник, Мајестик, и нови Адриатик. Мајестик је обновио своју стару позицију у њујоршкој служби Вајт Стар Лајна након губитка Титаника.

Изграђен у Белфасту, у Ирској, у тадашњем Уједињеном Краљевству Велике Британије и Ирске, РМС Титаник је био други од три прекоокеанска брода класе Олимпик. Први брод је био РМС Олимпик, а последњи брод у класи био је ХМХС Британик. То су били далеко највећи бродови у флоти британске бродарске компаније Вајт Стар Лајн, која се 1912. године састојала од 29 пароброда и тендера.

Име Титаник потиче из грчке митологије од Титана, предолимпских богова. Иако је Титаник првенствено био путнички брод, превозио је и знатну количину терета. Ознака РМС у називу је привременог карактера и означавала је да је реч о Краљевском поштанском броду (РМС је енглески акроним за Royal Mail Ship), указујући на то да преноси пошту по уговору са Краљевском поштом. Ознака СС означавала је да је Титаник вијчани пароброд односно шрафски пароброд којег покреће парна машина користећи један или више пропелера.

Бродове је конструисао бродоградилиште Харланд и Волф из Белфаста, који је имао дугогодишње пословне односе са компанијом Вајт Стар Лајн још од 1867. године. Харланд и Волф су добили велику слободу у дизајнирању бродова за Вајт Стар Лајн. Уобичајени приступ је био да Вилхелм Волф скицира општи концепт, који би Едвард Џејмс Харланд претворио у дизајн брода. Разматрање трошкова било је релативно ниског приоритета. Харланд и Волф је био овлашћен да потроши „онолико колико је потребно” на бродове, плус пет одсто профитне марже. У случају бродова класе Олимпик, договорен је трошак од 3 милиона фунти (приближно 310 милиона фунти у 2019) за прва два брода плус „додаци за уговор“ и уобичајена накнада од пет одсто.

Харланд и Волф су ангажовали своје водеће дизајнере да раде на пројектовању пловила класе Олимпик. Дизајн је надгледао директор обе компаније (Харланд и Волф и Вајт Стар Лајн), поморски архитекта Томас Ендруз, генерални директор Харланд и Волфовог одељења за дизајн; Едвард Вилдинг, Томасов заменик и одговоран за прорачун дизајна, стабилности и трима брода; и Александер Карлајл, главни цртач и генерални директор бродоградилишта. Карлајлове одговорности укључивале су декорације, опрему и све опште аранжмане, укључујући имплементацију ефикасног дизајна чамца за спашавање.

Харланд и Волф су 29. јула 1908. представили цртеже Џозефу Брусу Исмеју и другим руководиоцима Вајт Стар Лајн. Пројектни цртежи су имали 411 засебних докумената. Исмеј је одобрио пројекат и два дана касније потписао три „писма споразума”, којима је овластио почетак изградње. У том тренутку, први брод — који је касније постао Олимпик — није имао име, али се помињао једноставно као „Број 400“, пошто је то био четиристоти труп компаније Харланд и Волф. Титаник је заснован на ревидираној верзији истог дизајна и добио је број 401. Према плану бродарске компаније, први је требало да буде пуштен у рад пароброд Олимпик, а после 10 месеци и Титаник.

Потонуће

мини|лево|200п|Насловна страна Њујорк Хералда. 13.45 - Упозорења о леденим бреговима